Izvor: Kurir, 24.Mar.2011, 10:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SRPSKI LAVIRINT
Dok nisam sabrao godine, činilo mi se da sam nedavno pohađao letnju školu mladih matematičara na onom ostrvu. Najuspešniji „klikeraši“ u staroj Jugi bili su cenjeni i nagrađivani subvencionisanim letovanjem na Hvaru i Tari (znam da se rimuje sa svačim, ali molim da zadržimo akademski nivo da ne bih spominjao broj osam). Kao mali baš sam se palio na rešavanje čitavih zbirki zadataka i imao solidnog uspeha u tome, pa sam i ja nekoliko godina letovao sa najdarovitijim klincima... Sve >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << dok nisam zabrljao nešto i pretposlednjeg dana bio vraćen kući. Da se razumemo, nisam zabrljao ništa strašno...
Miniranje kreveta i gasna bomba umerenog intenziteta po meni nije baš za takvu kaznu, ali je to bilo „too much“ za ozbiljno matematičarsko okruženje.
Još iz tih dana sećam se da smo na nekom od obaveznih časova (tu je bila kvaka zašto su nam subvencionisali letovanje) razvijali algoritme kako čovek, onaj iz matematičkih primera, da izađe iz lavirinta. Da li da koristi pravilo leve ruke, palca, metodu uzaludnih ponavljanja... Koliko se sećam, jedan od najjednostavnijih algoritama bio je da se stalno drži jedna, recimo leva ruka u kontaktu sa zidom i na taj način da se osiguramo da ne propustimo izlaz. To je okej za superjednostavne lavirinte, ali većina nije takva. Na njih se primenjuje Tremoovo pravilo. Na svakoj raskrsnici se nasumično odabere pravac, ali se kredom obeleži ulaz nulom, pa ukoliko se put pokaže kao slepa ulica, nula se precrta i odabere alternativni pravac. Uz dovoljno upornosti, teorija kaže, može da se izađe iz lavirinta.
Otkud Tremoova teorija lavirinta u mojoj kolumni? Da budem iskren, dok sam sedeo na WC šolji, a noge mi zeble od hladnih pločica jer nisam našao da kupim stiropor, spopale me asocijacije. Kad sam sabrao mesto na kom sedim i stiropor kojeg nema, normalno da su mi na pamet pali izbori i naša politička situacija. Otkad pratim politiku, sve nešto menjamo, sve je odlučujuće i sve nam kreće nabolje, pa ništa. Neverovatno, ali svaki put koji odaberemo pokaže se kao slepa ulica... Kao i uvek pred izbore, i ovoga puta pred nama je lavirint.
A kad je u pitanju lavirint, rekli smo da postoje dva načina da se nađe izlaz. Veliki broj glasača koristi prvi način u ovom političkom lavirintu. Uhvate se za jednu stranku i nadaju se da će ta stranka kad-tad doneti boljitak svima nama. Nema veze što su bili na vlasti i vrlo uspešno ispromašivali sva predizborna obećanja jer su ih, onako naivne, a dobre, zajebali koalicioni partneri, sankcije...
Neki drugi glasači skloni pragmatičnom razmišljanju slede Tremoovo pravilo, pa nakon što ih razočara neka stranka koju su sami izabrali precrtavaju je i prelaze na sledeću nadajući da će baš ona da nas izvede iz ovog lavirinta, a prethodnu stranku precrtaju kao nulu. I opet ništa.
Gledam nezvanične i ničim izazvane reklamne kampanje partija i sve mi se više čini da naš lavirint nema izlaza. Da je nerazrešiv baš kao Gordijev čvor.
Mada, koliko se sećam, Gordijev čvor je „razvezan“ mačem.
.jpg)
