Izvor: RTS, 18.Jul.2009, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled štampe (18. 07. 2009.)
Živ sam, nemam više porodicu; Po tri sveće za Jovicke i Janjiće; Među poginulim Srbima u Egiptu i četvoro dece – tuga!; Znao sam da će doći do sudara, glavni su naslovi beogradskih dnevnih novina
Živ sam, nemam više porodicu
Svih osmoro srpskih turista povređenih u četvrtak u teškoj saobraćajnoj nesreći, u kojoj je poginulo devetoro naših državljana i troje Egipćana, oporavlja se u kairskoj bolnici. Oni se osećaju dobro i većina bi uskoro >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << mogla da napusti bolnicu.
Ambasador Srbije u Egiptu Dejan Vasiljević podvukao je da niko nije životno ugrožen, a žena koja je bila u teškom stanju, operisana je i njeno stanje je stabilno:
- Suprug ove povređene žene ima komplikovane prelome zbog kojih mu predstoje dve operacije. On bi mogao biti otpušten možda za dva-tri dana, a ona za pet-šest.
- Naši građani su dobili najbolju moguću i visoko profesionalnu negu u bolnici - rekao je Vasiljević i dodao da su izaslanici egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka zatražili od direktora bolnice da se srpskim turistima pruži najbolji tretman.
U Kairo su počeli da pristižu rođaci nastradalih građana Srbije. Njihov broj će verovatno biti i veći s obzirom na to da predstoji identifikacija tela koja se nalaze u Hurgadi.
Kako "Novosti" saznaju, egipatska policija rekonstruisala je udes. Autobus srpskih turista i dvoje njihovih domaćina iz Egipta, smrskan je posle strahovitog sudara dva kamiona.
Tragediji je prethodilo preticanje kamiona sa cisternom. Kamiondžija je hteo da pretekne autobus sa našim turistima, iako mu je u susret dolazio drugi kamion. Vozač cisterne je zakočio, i udario u levu stranu autobusa.
Autobus je potpuno smrskan. Srpski turisti koji su se nalazili na levoj strani autobusa poginuli su, dok su oni koji su sedeli na desnoj imali sreće da prođu samo sa povredama. Egipatski vozači Fuad Gaafr (39) i El Sajed Mohamed (58), kao i Ahmed Abdel Hameed (22), vodič lokalne agencije "Albatros", koja je kao partner "Perla tursa" iz Novog Sada organizovala izlet u Luksor, takođe su poginuli prilikom sudara.
- Pravo je čudo što su srpski turisti preživeli, jer je sudar bio stravičan - kaže medicinska sestra iz Dženeral bolnice u Hurgadi. - Svi smo plakali zbog Ivana Ergelaševića, koji je prošao bez velikih povreda, a ceo dan je pitao da li je neko video njegovu devojku Slavicu. Sve vreme je vikao: "Ima 'bulgari' prsten."
Istog jutra povređene su uspeli da vide neki vodiči, koji su odmah otišli u bolnicu da daju krv.
Vodič "Perle" Mahmud Selimi se nalazi u Kairu, njegovo stanje je stabilno iako je imao teške povrede glave i vrata. Pošto su turisti "Perle", koji se u utorak vraćaju kući, ostali bez vodiča, agencija je angažovala Ivana Živića iz "Kompasa" da brine o turistima.
- Obavestili smo sve "Perline" turiste da ću brinuti o njima i počeo sam da ih obilazim po hotelima - kaže Ivan.
U petak nijedna turistička agencija iz Srbije nije organizovala izlet u Luksor.
Po tri sveće za Jovicke i Janjiće
- Moja žena, moja deca... Mrtvi su - javio nam je Saša. Nismo mu verovali, mislili smo da je u šoku, da ne zna šta priča. Nažalost, ispostavilo se da je znao šta govori. Mrtvi su. I naš Stefan, i Katarina, i snajka Zdenka - kroz suze priča Živko Jovicki iz Beočina, koji je u nesreći u Egiptu izgubio dvoje unuka i snaju.
Katarina je imala svega osam godina, dok je njen stariji brat Stefan napunio dvanaest. Deca su nastradala zajedno sa majkom Zdenkom (36) kada je kod Safage u autobus u kome je bilo 17 turista iz Srbije udario kamion. Živote su izgubili i Slavica Trpeska (22) iz Zrenjanina, Zoran Janjić (51) iz Beograda, njegova supruga Ivanka (45) i 15-godišnja ćerka Mara, i Snežana Rodić (40) iz Novog Sada i njena ćerka Irina (14).
Saša Jovicki bio je u autobusu s porodicom i prošao je sa lakšim povredama. Još sedmoro naših državljana je povređeno, od kojih troje teže i svi se oporavljaju u bolnici u Kairu. U nesreći su poginula i dvojica Egipćana, vozač i predstavnik prevoznika, dok je Mahmud Selim, vodič, teško povređen.
Saša je, priča njegov otac, sve vreme bio svestan. Po prijemu u bolnicu u Hurgadi, zamolio je lekara da mu pozajmi telefon. Upravo on je i Zdenkinim i svojim roditeljima saopštio stravične vesti.
- Rekao nam je da su deca i Zdenka poginuli na licu mesta. Kaže da se nisu mučili. To nam je jedina uteha - dodaje Sašina majka Mara, grleći sliku unuka Stefana. U njihovoj kući u Ulici Svetozara Markovića u Beočinu vlada muk. Mara i Živko još se nekim delićem svesti nadaju da je sve samo ružan san. Saša i Zdenka su svega sedmicu dana ranije stigli iz Austrije, gde su živeli poslednjih 15 godina. Saša je bio direktor u austrijskoj kompaniji „Obi", a Zdenka je radila kao dekorater. Naredne godine trebalo je svi da se vrate u Srbiju.
Među poginulim Srbima u Egiptu i četvoro dece - tuga!
Krvavi izlet u Luksor odneo je devet života, a osmoro naših sugrađana prikovao za krevet. U sudaru autobusa i kamiona cisterne, šezdesetak kilometara od egipatskog letovališta Hurgada, nastradale su čitave porodice i čak četvoro dece. Posle jedne od najvećih tragedija u poslednjih nekoliko godina - čitava Srbija je zavijena u crno.
U kući porodice Jovicki u Beočinu velika je tuga. Mara i Živko Jovicki su u saobraćajnoj nesreći u Egiptu izgubili snaju Zdenku (36) i unuke Stefana (12) i Katarinu (8), dok im se sin Saša nalazi na oporavku u Centralnoj bolnici u Hurgadi. Otac Živko nam je ispričao da je Saša prošao sa ogrebotinama, pa će možda već danas biti otpušten iz bolnice. Živko kaže i da su im iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije još u četvrtak ponudili pomoć i pozvali ih da s ljudima iz Ministarstva otputuju u Egipat, ali dvoje starih ljudi, skrhani bolom, nisu smogli snage da pođu na taj daleki put. Umesto njih u Egipat je juče otputovao mlađi sin da pomogne svom bratu Saši. Otac Živko kaže da su za nesreću saznali iz vesti na televiziji.
- Kada smo čuli da su nastradali turisti koji su pošli na odmor sa „Perla tursom" 10. jula u Egipat, samo što nam srce nije puklo od strepnje za decom. Nismo znali šta je sa njima. Nedugo zatim javio nam se Saša iz bolnice i rekao za tragediju. „Majko, nema ih više! Poginuli su Stefan, Katarina i Zdenka", govorio je kroz plač, a mi smo pomislili da to nije istina i da naš sin bunca od zadobijenih povreda u nesreći. Nismo stigli ništa da ga pitamo jer je pukla veza. Bili smo u šoku od onoga što smo čuli, ali nismo mogli da poverujemo da je to istina. Međutim, ubrzo su nas pozvali i iz ministarstva i „Perla tursa", pa smo saznali za epilog tragedije - ispričao je otac Živko kroz plač.
Saša i Zdenka bili su u braku 16 godina. Živeli su u Beču, njihova deca Katarina i Stefan su rođeni tamo. Baka Mara i deda Živko često su ih dovodili u Beočin preko raspusta i za vreme praznika. Saša je radio za jedno nemačko preduzeće, dok je Zdenka radila u Beču kao dekorater. Pre izvesnog vremena je prestala da radi jer je porodica Jovicki planirala da se vrati u Srbiju, da žive i rade u Beogradu, gde je trebalo da Katarina i Stefan krenu u školu na jesen.
Pokojna Zdenka je takođe rodom iz Beočina, njena majka Milica i starija sestra Natalija žive u porodičnoj kući nedaleko od Sašinih roditelja. U toj kući od četvrtka su upaljene tri sveće, a majka Milica slomljena od bola - stalno je pod sedativima.
U porodičnoj kući Cvetkovića, koja se nalazi u Topličkoj ulici u Vranju, okupili su se brojni rođaci i prijatelji kako bi izjavili saučešće i podelili bol sa roditeljima i bratom nesrećno stradale Snežane Cvetković-Rodić i njene četrnaestogodišnje ćerke Irine. Među okupljenima vladaju beskrajna tuga i neverica.
Otac Svetozar Cvetković u neverici odmahuje glavom i kroz suze govori da je već juče naslutio da nešto nije u redu.
- Otputovale su 10. juna i trebalo je da se vrate u ponedeljak. Pričale su nam da planiraju da idu na izlet u Luksor i radovale su se tome. Ko bi rekao da će biti koban? Kada smo čuli za nesreću, neprestano sam okretao njihove brojeve, neprestano su bile nedostupne, nikako nismo mogli da dobijemo bilo kakvu informaciju, slutili smo najgore - govori kroz suze Svetozar Cvetković.
- Jutros sam dobio poruku da je unuka dostupna, što nam je dalo lažnu nadu, pomislio sam da je povređena i da je u bolnici, ali, nažalost, nije bilo odgovora.... Nešto kasnije dobili smo informaciju da su poginule - priča Svetozar.
Znao sam da će doći do sudara
Autobus naglo počinje da koči. Čuje se škripa guma, potom proklizavanje i ... Sudar sa kamionom pred ulazom u pustinjski klanac bio je neminovan. Sekund, dva posle saobraćajne nesreće vozilo se nekoliko puta otkotrljalo niz kolovoz i ostalo prevrnuto na desnoj strani. Na sve strane staklo, ali i lelek i vika Egipćana, zapomaganje iz autobusa...
Ovim rečima Leskovčanin Ivica Nešić, jedan od osam povređenih državljana Srbije za „Politiku" počinje ispovest o trenucima koje je proživljavao u poslednja dva dana. Gledajući peščane predele Sahare Ivica i njegova devojka Miljana Cerović nisu mogli da zamisle da će, umesto u Luksoru, tog „crnog" dana završiti najpre u lokalnoj zdravstvenoj stanici u Safagi, potom u bolnici u Hurgadi i na kraju u glavnom gradu Egipta.
- Sedeli smo u drugom redu sa desne strane od ulaznih vrata autobusa. Kada sam ugledao kamion odmah sam znao da će do sudara sigurno da dođe. Jedino za šta sam imao vremena bilo je da stavim ruke preko lica - kaže Ivica. Srećom, ovaj dvadesetdevetogodišnji momak ostao je bez ijedne ogrebotine, dok je njegova izabranica, dvadesetpetogodišnja Leskovčanka, zadobila posekotinu ruke i nekoliko modrica.
- Počeo sam najpre da tražim moju Miljanu, koja se pod silinom udara u nesvesti našla nadomak šoferšajbne. Kada sam nju i još dvoje-troje ozleđenih saputnika izvukao iz smrskanog autobusa, nekontrolisano sam počeo da dozivam lokalno stanovništvo u pomoć. Veliki broj Arapa se okupio i zaista su bili korektni. Neko od ovih dobrih meštana pozvao je lekarske službe posle čega je veoma brzo stiglo nekoliko vozila Hitne pomoći koja su počela da prevoze najpre stradale pa i povređene turiste - priseća se Ivica Nešić.
U zlosrećnom autobusu je, kazuje ovaj Leskovčanin, bilo 17 turista iz Srbije, dva turistička vodiča i vozač. Samo jedan putnik, takođe Srbin, imao je austrijski pasoš, dok su svi ostali bili iz naše zemlje. Nisu svi imali sreće, nažalost, veli Ivica, prisećajući se da je i jedna Pančevka uspela da iz onog haosa izvuče svog momka.
- Prva stanica bila je ambulanta u Safagi. Od lokalnih medicinara ipak sam tražio da Miljani urade ultrazvuk stomaka, zbog mogućeg unutrašnjeg krvarenja. Lekari i sestre iz bolnice u Hurgadi, u kojoj smo boravili nekoliko sati pre nego što će nas avionom prebaciti do Kaira, bili su više nego ljubazni mada su srpske zdravstvene ustanove sto puta bolje opremljene - priznaje na kraju Ivica, inače član Gradskog veća Leskovca.
Ovaj momak, potpuno pribran, kaže da trenutno deli bolničku sobu sa devojkom Miljanom. Čeka da mu stvari, dokumenta i novac iz hotela u kojem je odseo budu prebačeni do Kaira, posle čega će otputovati u rodnu zemlju. Na Crvenom moru njih dvoje obreli su se prvi put, a da li će tamo ponovo da se vrate nisu sigurni.
