Izvor: B92, 20.Nov.2013, 15:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pranje para i mozgova
Vidim, ponovo je aktualizovana priča o takozvanim kiparskim parama, tom vlažnom snu srpske sirotinje raje. Ka i vazda kad se o tome povede reč, osetim potrebu da se i ja oglasim. Bio sam, što no se kaže, na licu mesta. Naravno, od moje ex ekselencije niko nije očekivao da pronalazi misterioznu kintu, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što su svi nadležni dobro znali da sam ja u stanju pare isključivo da izgubim. Šala, komendija! Takve rabote nisu u opisu ambasadskih poslova. Ali nisu, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bogme, bile ni u opisu poslova nekih postpetooktobarskih dilbera koji su vaktile upadljivo često boravili na Kipru.
I oni su, odmah da vam kažem, džaba krečili. A sad ću da vam objasnim i zašto. A otkriću vam i jednu tajnu – i ja sam imao neke pare na Kipru, mislim – imao sam za naše pojmove lepu, mada ne baš redovnu platicu. I šta? Gde su sad moje kiparske pare? Nema! Pojela maca! Potrošio. Spičkao! Kako vam drago. Isto se dogodilo i sa basnoslovnim sumama za kojima su naši državotvorni dilberi jurili po Kipru. Vaistinu treba biti dobro opičen mokrom čarapom po glavi pa neprestano ponavljati da je onaj (oni?) koji je pare slao na Kipar, te pare na Kipru i držao na sopstvenom računu. Bar je Dinkić Mlađan, ekonomista po struci, koji se dve hiljade prve naročito isticao u traganju, trebalo da zna nešto o tome kako funkcioniše pranje para.
Budući da je ovaj jesenji dan kao stvoren za zajebanciju, odaću vam još jednu strogo poverljivu tajnu. I ja imam određeno iskustvo u poslovima pranja para. Događa mi se katkad, recimo, da gurnem farmerke u mašinu za pranje veša, a da u zadnjem džepu zaboravim hiljadarku-dve. I eto ti opranih para.
Jedan od tragača kovčega sa izgubljenim zlatom bio je i takozvani Veljo Ilić. Mislim da ni on ništa nije našao. A nije da se nije trudio. Tako se jednom zgodom, verovatno da bi ojačao pregovaračke pozicije, ondašnjem predsedniku Kipra, Kleridisu, predstavio kao potpredsednik vlade Srbije, što ni izdaleka nije bio, što, opet, ne znači da nije želo da bude. Mislim da je tada bio lordmer Čačka. Podigla se posle toga povelika furtutma. Mnogo više u Nikoziji nego u Beogradu. Veljo, međutim, ne bi bio Veljo da se nije snašao u svom čuvenom stilu i krivicu za pičvajz u srpskim žutarama pripisao mojoj ondašnjoj ekselenciji. V čjom bylo djelo? Budio sam, izjavio je Velja, Basaru dva debela sata, a on pijan, pa ne može da ustane. Nije nikakvo čudo što me nije mogao probuditi jer sam u to vreme bio u Palimiri, usred Sirijske pustinje, sto konaka od Nikozije. A sve i da sam bio u Nikoziji, kakve li sam, cenjeni publikume, veze imao sa lažnim predstavljanjem, e – kada dobijemo odgovor na to pitanje, saznaćemo i gde su „naše pare“.
