Izvor: Politika, 31.Jul.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pored Vuka ni vrabac ne može da pobegne
Nekolicina radnika u „Vrtu dobre nade” tvrdi da su nestali kajman, piton, da je uginulo devet foka i dvadesetak kengura, žale se da ih ujedaju vukovi, da muflone odvoze kamioni novopazarske registracije… – Prvi čovek zoo vrta mirno kaže: „Neka to dokažu”
Nekoliko radnika Beogradskog zoološkog vrta ovih dana se, posle otpuštanja trojice kolega, osmelilo da javno progovore o navodnim krađama, uginuću životinja i teškim uslovima rada. Pokrenut je i sudski postupak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zbog, prema njihovim rečima, nepravednih otkaza. Afera se zavrtela kada je u javnost isplivala šokantna vest da su iz „Vrta dobre nade” nestali kajman-aligator, dva pitona i paunovi, a da je u njemu uginulo devet foka, što je smireno potvrdio i direktor Vuk Bojović. Usledile su međusobne optužbe dela radnika koji pripadaju sindikatu „Nezavisnost” i prvog čoveka zoo vrta, a za sada iz Skupštine grada, osnivača ovog preduzeća, niko nije zvanično reagovao. Dok Bojović tvrdi da je sve krađe prijavio policiji, radnici to negiraju, ali iz MUP-a Srbije nam je juče stigla potvrda da je direktor zoo vrta zaista podneo prijavu koju ispituju. Životinjsko stanište posetila je prekjuče i republička inspekcija rada.
„Pored Vuka Bojovića ni vrabac ne može da pobegne, a kamoli aligator”, objašnjavao je juče Dragan Perović, predsednik sindikata „Nezavisnost” u „Vrtu dobre nade”, aludirajući da je neko od nadležnih umešao prste u krađu. Naglasio je da nema firme u Srbiji koja ima jaču radnu disciplinu, pa je upravo zato čudno kako je kajman-aligator mogao da nestane 29. novembra prošle godine.
Izmišljotina je, kaže, da su pokradeni paunovi. Jedan piton, koliko mu je poznato, jeste nestao, ali pre tri godine, a ne, kako Bojović tvrdi, dva.
– Direktor je „uzeo na zub” članove sindikata „Nezavisnost”. Otpušta ih i pokušava nepravedno da prebaci odgovornost za nestanak i smrt životinja na nas. Još od osnivanja zoo vrta pre 73 godine, svaka foka ugine, kao što je i 20 kengura. Kosi ih neka bolest. U vrtu ne postoji osnovna zdravstvena zaštita životinja, kao ni zaposlenih. Veterinar Maiga Hamadahamame šetka kao maneken, nisam video da je ikada obukao radno odelo. Nismo mi radnici krivi, nikada ih ne hranimo bez nadgledanja veterinara ili poslovođe, otkud znam kako je aligator nestao, to zna Vuk – ogorčen je Perović, deset godina radnik beogradskog životinjskog staništa.
Ispaljuje bujicu optužbi tvrdeći da je, kada je Bojović otpustio radnika jer je sa vrata hranio životinje bez obaveznih klompi koje ih štite od bakterija, u isti kavez u cipelama kojima šeta po ulici ušao veterinar.
Vuk Bojović smatra da radnici sa osmoletkom nisu dovoljno stručni da ocenjuju da li je veterinar pravilno postupio i kakva je briga o životinjama:
– Stvorene su dve struje u preduzeću. Većina radnika je u Samostalnom sindikatu i oni rade kako treba, a grupica bundžija se učlanila u „Nezavisnost” i oglušuje se o pravila preduzeća. Pokušao sam da ih naučim kako se radi sa životinjama, ali oni ne shvataju šta su bakterije i koliko su opasne po stanare vrta. Pitam ih šta daju životinjama kao preventivu, a oni odgovaraju – kukuruz, prekrupu... Ne znaju da uhvate pumu konopcem i uvuku je u sanduk, kao što svuda rade, već joj polome noge, a ona je baš pitoma –Perović odgovara: „Pumi jesam polomio noge, ali je to bila borba na život i smrt. ’Ubacio’ je nas trojicu u kavez veličine dva puta četiri metra, skočila mi je za vrat, bilo je strašno. Direktor je veliki humanista, ne dozvoljava da se životinje uspavljuju, kao u normalnim zemljama. Zato mi svaki dan rizikujemo živote, a ne smemo da odbijemo naređenja, treba nam posao. Išao sam i kod Saše Jankovića, republičkog ombudsmana. Primila me je njegova zamenica i došli smo do zaključka da niko nije nadležan za Vuka Bojovića.”
Dođu, kaže, kamioni novopazarske registracije, Bojović naredi: „Utovaruj muflone!” i oni utovaruju. Žale se da u društvenom preduzeću, kao što je Beogradski zoološki vrt nijednu odluku nije donela Skupština zaposlenih, niti znaju kuda odvoze životinje.
– Od 2000. uginulo je oko 200 životinja, a to ne čudi kada vrt nema ambulantu i operišu ih nasred dvorišta. Koliko puta su nas vukovi ujeli, direktor nas samo pošalje kod ginekologa u Narodni front, da nam daju tetanus i kaže: „Idite kući četiri dana, nemojte nikom da pričate” – žali se Perović.
Bojović smireno objašnjava da se podrazumeva da poklanja životinje manastirima i stranim i domaćim vrtovima.
– Mnoge sam dao manastiru Prohor Pčinjski. Neka pričaju šta hoće, uvek smo koristili usluge veterinara i lekara, naročito vrhunskih stručnjaka dr Dušana Stanojevića i dr Marka Bumbaširevića, koji mi pomaže kada radnici slome noge životinjama – naglašava Bojović.
Dragana Jokić
[objavljeno: 01/08/2009]
