Izvor: Glas javnosti, 12.Jan.2010, 07:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmeh posle „Oluje“
Nonkoviće je vihor rata iz Perušića kod Benkovca doveo u Kuršumliju, grad za koji pre te 1995. godine nisu čak ni čuli. Glava porodice, Đuro Nonković (71) priča da je, kad se sa suprugom, dva sina, dve snaje, kćerkom i četvoro unučadi, u koloni tuge, posle pet dana domogao Srbije, bio presrećan jer su svi živi. Danas, posle skoro 15 godina, Đuro sa suprugom Jekom (69) staračke dane provodi u kolektivnom centru „Selova“ kraj Kuršumlije, dok su njihova deca, na tri strane sveta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << uspešno započela novi život.
Borba za goli život
- Najstariji sin Milivoje (47) sa suprugom i sinovima živi u Apatinu. Ćerka Irena (46) se udala, živi u Beogradu i radi u prodavnici obuće, dok najmlađi sin Jugoslav (40) sa porodicom od 2001. godine živi u Americi - ponosno Đuro lista album sa porodičnim fotografijama.
Nema povratka
U rodni Benkovac, da obiđe porodičnu kuću i imanje i proba da ostvari pravo na penziju, Đuro Nonković je prvi put otišao sedam godina pošto je iz Hrvatske pobegao. Zatekao je kuću spaljenu, doživeo brojne neprijatnosti od nekadašnjih komšija Hrvata, potom po povratku u Kuršumliju doživeo slom živaca i 15 dana se lečio u bolnici u Prokuplju... Danas redovno prima penziju, ali je rešio da se u Hrvatsku neće vraćati.
Pred rat u bivšoj SFRJ, Đuro Nonković je sa porodicom živeo na porodičnom imanju u selu Perušić i radio u jednom transportnom preduzeću. Kada je počeo rat, Đuro je sa sinovima obukao uniformu, morao da brani -gole živote. Ratnih strahota danas ne želi ni da se priseća.
- Kada je počela operacija „Oluja“, muž i sinovi su bili na frontu a ja sam, sa dve snaje, ćerkom i četvoro unučadi, od kojih je najmlađem bilo tek sedam meseci, bila u našoj kući u selu, stalno strepeći za život. U septembru 1995. godine iznenada mi je u kuću došao čovek u uniformi i rekao da moramo da bežimo.
Nismo imali vremena da ponesemo čak ni maramicu - priča Jeka i pojašnjava da su se sa mužem i sinovima susreli kod Trpinje, a odatle različitim vozilima, punih pet dana putovali do Srbije i stigli u Batajnicu, gde se porodica ponovo razdvojila.
Najstariji sin Milivoje je sa svojima otišao u Apatin kod rođaka, a ćerka je ostala kod tetke u Beogradu. Đuro, Jeka i najmlađi sin Jugoslav su, preko Komesarijata za izbeglice dospeli u planinsko selo Selova kod Kuršumlije, i smestili se barake u kojima su nekada živeli radnici „Hidrotehnike“, koji su radili na izgradnji brane „Selova“.
LJudi iz ovdašnjeg Crvenog krsta, priča Đuro, učinili su sve da im prvi dani izbeglištva budu koliko-toliko podnošljivi. U drvenoj baraci su dobili dve sobe, odeću i tri obroka dnevno... Jedino novca nije bilo, jer se u siromašnom kraju teško dolazilo do posla. Đuro je ipak ubrzo, za pristojnu platu, počeo da čuva ovce, a potom i jednog starca u obližnjem selu Sagonjevu i to je radio godinu i po dana. Sin Jugoslav otišao je kod tašte u Prištinu, i tamo radio uglavnom fizičke poslove kako bi zaradio neki dinar. Jeka je sa snajom i dva unuka provodila dane u Selovi.
Nakon nemira na Kosovu, Jugoslav se prijavio u UNHCR i zatražio da ide u Ameriku. Posle samo osam dana dobio je poziv da se javi na razgovor i 2001. godine se sa porodicom odselio u Čikago. Sad radi u hladnjači, i živi pristojno.
Porodični album
- Posle svega što nam se izdešavalo, ne mogu da ne budem zadovoljan. Da mi je neko 1995. godine, dok smo kao progonjena divljač bežali iz Hrvatske, ponudio ovako rešenje, odmah bi prihvatio. Tada sam samo mislio kako da spasemo glave. Danas, hvala Bogu, deca su se snašla, svi rade, a i meni i Jeki nije loše. Nama mnogo i ne treba-priča Đuro, dok Jeka žali jedino što su joj deca daleko.
- Svako veče otvaramo album i gledamo slike naše dece. Viđamo se jednom godišnje... Ali, ipak je najvažnije da su svi dobro-kaže Jeka.
Đuro i Jeka su 2008. godine proveli tri meseca kod sina u Americi i uverili se da se on odlično snašao. Vreme, kada su „bez maramice“ krenuli za Srbiju je za njima. Đuro i Jeka su na malo teži način ipak izveli decu na pravi put, pa iako već petnaesti Božić slave u drvenoj baraci, daleko od rodnog kraja, zadovoljni su što su, posle tamnih noći ipak dočekali zoru.
