Izvor: Blic, 18.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Motiv plaćenika nije novac već uzbuđenje
Motiv plaćenika nije novac već uzbuđenje
Radim ono što najbolje znam, čemu sam posvetio svoj život, i za mene nema drugog posla. Ovako razmišlja Gabrijel (pravi identitet poznat redakciji), vojni specijalac rodom iz Sarajeva, koji već četiri godine u Iraku radi za vodeće svetske firme iz oblasti bezbednosti.
Pre godinu dana zajedno sa jednim bivšim pripadnikom srpske tajne službe došao je na ideju da u Obrenovcu otvori trening centar u kome će se obučavati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ljudi čija je želja da vojnu karijeru nastave u nekom od kriznih žarišta. Zbog svojih intenzivnih obaveza u Iraku, u poslednja tri meseca nije u dnevnom kontaktu sa centrom u Obrenovcu, ali često u Bagdadu i Mosulu sreće ljude koji su tamo završili obuku.
Šta je motiv za nekoga ko je svoje najbolje godine proveo u balkanskim ratovima da se otisne u jedan drugi rat, u njemu nepoznatu zemlju? Gabrijel ne krije da je za njega motiv, uvek bio isti - uzbuđenje.
- Ponekad mi se posao koji radim zgadi, ponekad si prinuđen da radiš na mestima na kojima ne bi radio i sa ljudima sa kojim ne bi radio. U toku same operacije ne mogu reći da je izraz 'uživanje' adekvatan, ali je najbliži onome što želim da iskažem. Naravno, novac za koji radim, sam po sebi izuzetna je motivacija. Međutim, približnu sumu sam uspevao da zaradim i u vlastitoj zemlji - iskren je naš sagovornik. Zarada je u rasponu od 4.000 dolara mesečno (za pražnjenje konvoja) do 30.000 dolara (za čuvanje visokih zvaničnika).
Gabrijel je miris Iraka prvi put osetio pre četiri godine, i taj miris mu se očigledno uvukao pod kožu. Priseća se da je u Irak prvi put došao sredinom 2003. u sklopu poslova koje je radio na Balkanu.
U Irak ušao poluilegalno
- Sleteo sam na improvizovanu pistu u potpunom mraku, na mesto gde su se još uvek vodile borbe između regularne Sadamove vojske i koalicionih snaga. Drugi put odlazim u Irak početkom 2004. na zahtev britanske kompanije sa ispostavom u Sarajevu. Tada smo u Irak ušli poluilegalno preko tursko-iračke granice. Na tim putešestvijima bilo je i smešnih situacija, ali i trenutaka kad smo bili na rubu krvoprolića, ali smo imali i sreće i znanja. U toku šestomesečnog neprekidnog rada, nismo imali nijedan gubitak - ni štićenog osoblja ni operativaca na terenu. Rekao bih da nas je pored temeljite pripreme i planiranja do u najsitnije detalje, ipak najviše čuvao dragi Bog.
Dok je radio za jednu stranu firmu na poslovima takozvanog dubinskog izviđanja u Sunitskom trouglu, Gabrijel je, sasvim slučajno, posredstvom prijatelja dobio ponudu od momka kojeg nije poznavao da se pridruži timu jedne od najvećih kompanija na svetu.
- Već nakon dva dana sam bio u Bagdadu. Put je bio relativno jednostavan: putem Interneta sam dobio poslovno pismo koje služi kao osnova za dobijanje privremene jednomesečne vize na bagdadskom aerodromu. Najčešće se putuje preko Beča ili Frankfurta za Aman u Jordanu, a potom za Bagdad. Većina velikih kompanija angažuje turističke agente koji vas čekaju u Amanu. Ukoliko ste dovoljno dugo u ovom poslu, uvek imate nekoliko adresa na koje se možete javiti i dati do znanja da ste 'spremni i slobodni' i često posao dođe u roku od par sedmica. U našoj branši često važi izreka da je adresar ponekad bitniji od novčanika.
Imao je prilike da u ratnom Iraku sretne dosta ljudi iz bivše Jugoslavije. Najviše ih je iz Bosne, i to su mahom oni koji su radili za Sfor, ima i ljudi iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, dosta ljudi sa Kosova...
- Većina ih radi na logističkim poslovima, pri velikim kompanijama poput KBR i drugih. Vrlo je mali broj ljudi koji rade na poslovima bezbednosti. Cenjeni su i kao mehaničari i monteri, mada kajmak sa tih poslova skidaju državljani Filipina, Indije, Šri Lanke, itd.
Naši ljudi teško napreduju
U oblasti obezbeđenja, međutim, naši ljudi imaju prepreku jer vrlo teško napreduju u karijeri. Da bi došli do liderskih pozicija moraju da budu znatno bolji od Amerikanaca, Britanaca, što je i razumljivo, jer su vlasnici tih kompanija Amerikanci i Britanci.
Sa velikim iskustvom iza sebe, šta Gabrijel može da poruči onima koji bi krenuli njegovim stopama.
- Najbitnije od svega je da ne idu ukoliko im je novac jedini motiv. Odabraće pogrešan posao, s najvećim stepenom rizika, najslabije plaćen, bez rešenog osiguranja, bez adekvatne opreme, podrške. To se pokazalo kao istina više puta, u kojim je, nažalost, stradalo nekoliko ljudi iz naših krajeva, među njima i moj dobar prijatelj. Ljudi koji rade na regrutaciji prepoznaju ovu slabost, to su ljudi koji nemaju emocije i za njih ste samo broj.
I na kraju pitanje da li se ikada pokajao. I gde vidi svoju budućnost.
- Nikad se nisam pokajao. Volim i živim ono što radim. Nameravam da se bavim ovim pozivom dok me god zdravlje služi, naravno uz ambiciju da napredujem još više, možda jednog dana da imam vlastitu kompaniju. I, naravno, da budem uz svoju suprugu više vremena jer, u suštini, ona je ta koja uz mene najviše trpi, te moji roditelji i prijatelji. Za mene je ovaj posao uživanje, ali moram misliti i na meni najbliže, koji sa neizvesnošću očekuju dan kada će me ponovo ugledati.
Istraživanje je rađeno uz pomoć
Danskog udruženja istraživačkih novinara
Milorad Ivanović - Tanja Nikolić Đaković
.jpg)
