Izvor: Blic, 31.Jul.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medijski „zločin i kazna“
Sloboda štampe iznenada je, usred duboke ekonomske krize, postala tema dana u Srbiji. Razlog su predložene izmene i dopune Zakona o informisanju koje su izazvale žestoke rasprave u Skupštini. Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da SPS nije podržala predlog zakonskih izmena zato što „socijalisti nisu zaboravili pouke iz protekle decenije”, pa zato smatraju „da se mora sprečiti pritisak na medije”. Naravno, i sve opozicione partije i novinarska udruženja protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su predloženih zakonskih promena, jer ih smatraju udarom na slobodu štampe. Tako smo doživeli politički paradoks i ironiju da slobodu štampe brane socijalisti i radikali, pre svega naprednjaci, koji su 1998. godine doneli zakon o informisanju, čiji je cilj bio zabrana javnog izražavanja opozicionog mišljenja i kritike režima. Drugi, još veći paradoks jeste to što su predlagači spornih zakonskih izmena upravo one političke partije, pre svega DS i SPO, čija su glasila i opoziciono delovanje bili žrtva cenzure i drakonskih kazni predviđenih tzv. Vučićevim zakonom o javnom informisanju iz 1998. godine.
Sa stanovišta afirmacije demokratske uloge slobode štampe, ali i ustavne odgovornosti medija za „istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavanje o pitanjima od javnog značaja” (član 51 Ustava), nesporni su pravo i obaveza društva, pre svega države, ali i novinarskih udruženja da oštro sankcionišu grube zloupotrebe slobode štampe, koje svakodnevno čine tabloidi, odnosno „žuta” štampa. U tom smislu, Evropska konvencija o ljudskim pravima, koja garantuje slobodu izražavanja i slobodu štampe, sadrži i sledeću odredbu: „Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu... zaštite zdravlja i morala, ugleda ili prava drugih...” (član 10). Evropski sud za ljudska prava u svojoj bogatoj sudskoj praksi izgradio je precizne kriterijume i standarde u tom pogledu, koji su obavezujući za nacionalne sudove i zakonodavstva. Prema njima, „smatra se nedopustivom svaka kazna koja dovodi do ugrožavanja egzistencije medija i novinara, kao i da je „pretnja ekonomskim sankcijama neprihvatljiva”.
Sudeći po rešenjima koja su bila sadržana u osnovnom vladinom predlogu izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju, ona najvećim delom nisu u skladu sa presudama i standardima Evropskog suda za ljudska prava. Naime, većina tih rešenja upravo predstavljaju ekonomske sankcije koje realno mogu ugroziti „egzistenciju medija i novinara”. To se posebno odnosi na predloženu zakonsku obavezu da novčani deo osnovnog kapitala osnivača jednog dnevnog štampanog javnog glasila koje se distribuira na celoj teritoriji Srbije, stalno mora iznositi najmanje 50.000 evra, a 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za više takvih glasila. Slične prirode su i zabrane da račun javnog glasila bude u blokadi duže od 90 dana u prethodnoj poslovnoj godini, kao i da osnivač na bilo koga prenese prava raspolaganja javnim glasilom. Novčane i druge sankcije za nepoštovanje propisanih zakonskih uslova i zabrana zaista su drakonske. One se za osnivača kreću od privremene obustave izdavanja javnog glasila i zabrane obavljanja ove delatnosti, do ogromnih novčanih kazni (od jedan do 20 miliona dinara). Za odgovorno lice i odgovornog urednika predložene su kazne od 200.000 do dva miliona dinara, uz zabranu vršenja određenih delatnosti. A sud je obavezan da na predlog tužioca (koji je „dužan da bez odlaganja” pokrene sudski postupak) donese presudu u roku od 12 sati!
Pomenuta zakonska rešenja u sukobu su i sa Ustavom Srbije. Naime, Ustav predviđa mogućnost da „nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja” samo u taksativno nabrojanim slučajevima, u koje ne spada ni jedno predloženo zakonsko rešenje. Takođe, propisivanjem stalne minimalne visine novčanog dela osnovnog kapitala, zabrane da osnivač na bilo koga prenese prava raspolaganja glasilom i zabrane blokade računa javnog glasila duže od 90 dana, kao i drakonskih novčanih i drugih kazni, javna glasila se stavljaju u nejednak pravni položaj na tržištu u odnosu na ostale privredne subjekte, što Ustav izričito zabranjuje (član 84).
Predlogom zakonskih promena s razlogom su predviđene veoma oštre novčane kazne za slučaj da se u javnom glasilu neko lice oglasi učiniocem kažnjivog dela, to jest krivim pre donošenja pravosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa. Od ovoga rešenja najviše koristi, nesumnjivo će imati političari. Ali u isto vreme i dalje će, na primer, narodni poslanici moći da političke protivnike, bez ikakve odgovornosti, nekažnjeno zasipaju klevetama i nazivaju ih kriminalcima i učiniocima raznih kažnjivih dela. I to u toku TV prenosa zasedanja Skupštine, koja im, nažalost, ne uskraćuje poslanički imunitet, kako bi, kao i drugi građani, odgovarali za ta krivična dela.
Nema sumnje da predložene zakonske promene, bez obzira na odustajanje Vlade od pojedinih najekstremnijih rešenja, nanose političku štetu ugledu Srbije kao kandidatu za članstvo u EU. Do ovakvog zakonskog predloga svakako ne bi došlo da je prethodno obavljena široka javna rasprava, posebno u novinarskim udruženjima. Reč je, naime, o pitanju od najvećeg javnog i demokratskog značaja o kome se ne može odlučivati u krugu vladajuće političke elite i po hitnom postupku.
