Izvor: Kurir, 13.Mar.2011, 10:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
LINIJA MANJEG OTPORA
Ovih dana se beleže dve osmogodišnjice. Pre nekoliko dana smo se setili kako je pre osam godina uz trubače, rodbinu i partijske kolege u Hag ispraćen šef srpskih radikala Voja Šešelj. Na mitingu koji je prethodio ispraćaju tadašnji najbolji prijatelj i zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić najavio je i drugi ispraćaj. Rečima: „Ako neko vidi onog Đinđića, neka mu poruči da je i Tito pred smrt imao problema s nogom.“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Nekoliko nedelja kasnije, bez trubača, uz prisustvo više desetina hiljada građana Srbije, ispraćen je premijer Srbije Zoran Đinđić. Do Aleje velikana na centralnom beogradskom groblju.
Ovih dana su sve učestalije spekulacije da će se iz Haga u Srbiju uskoro vratiti Voja Šešelj. Što se Zorana Đinđića tiče, on se više neće vraćati ovamo.
Međutim, ono što mene muči jeste to što veći deo Srbije ni danas ne razume razliku između Đinđića i drugih srpskih političara u protekle dve decenije. Bilo da je u pitanju podrška EU ili podrška naroda Srbije, Đinđić nikada nije išao linijom najmanjeg mogućeg otpora. Može se čak reći da je prezirao takvu neodgovornu praksu.
U tekstu iz avgusta 1991. za novine NIN Đinđić je napisao sledeće: „Uvežbana da izbegavaju i amortizuju represiju, komunistička društva nisu osposobljena za ‘konstruktivno ponašanje’, tj. njima nedostaje iskustvo u rešavanju konkretnih zadataka. A kako bi ga i stekla kad je sve drugo, osim traženja linije najmanjeg otpora, u komunizmu bio čist luksuz.“
Kao da je opisao Srbiju 2011. ili 2010, 2006, 2004... Linija najmanjeg mogućeg otpora je na svakom koraku. Lakše je zapaliti trolejbus u Beogradu nego skupiti pomoć za srpske enklave na Kosovu. Lakše je potrošiti pare iz NIP na socijalni mir nego na investicije koje bi danas mogle zaposliti nekog od onih skoro pola miliona otpuštenih građana Srbije. Lakše je dreknuti „Kosovo je Srbija“ nego razgovarati o monopolima u Srbiji. Lakše je gledati „Dvor“ i „Farmu“ nego učiti ljude da koriste internet.
Za pokojnog premijera siguran sam da bi bilo lakše napraviti „dil“ sa „zemuncima“ i „beretkama“ nego da se praktično sam bori protiv narkokartela koji je bio skoro moćniji od države. Međutim, za njega linija manjeg otpora nikad nije bila opcija. Čak ni 12. marta 2003.
Moja obaveza, kao kolumniste koji ne ide linijom manjeg otpora, jeste da kažem da Srbija ne može ići napred dok se istinski ne rasvetli politička pozadina ubistva premijera. Jedinog srpskog premijera koji je išao u susret problemima. Koji je o njima otvoreno govorio, i bez merenja podrške među današnjim gledaocima „Dvora“ i „Farme“ radio onako kako je jedino bilo ispravno za Srbiju.
Dvanaesti mart je tačka u kojoj je komunizam u Srbiji napravio kontrarevoluciju.
I dok ne podignemo taj kontrarevolucionarni tepih, dok se ne suočimo s tim najvećim đubretom koje kao narod imamo, nećemo krenuti nekim drugim putem, osim onog koji ide linijom najmanjeg mogućeg otpora. A on, ako do sada niste primetili, već više od šezdeset godina, korak po korak vodi ravno u nestajanje Srbije.
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
