Izvor: Politika, 17.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KOMPROMIS POD PEPELOM
Miris krize na Balkanu Slušali smo govor srpskoga premijera u Njujorku. Dobro je što je naš glas stigao tamo, i što je Koštunica smirenije i snažnije no inače, ponovio neoborive argumente protiv kidanja srpske teritorije.
On je pokušao da našu apsurdnu stvarnost projektuje u državama koje imaju snage da to ne dopuste. Pozvao ih je da zamisle nezamislivo: kako im neka agresivna etnička grupa, koja već ima svoju matičnu državu, oduzima važno parče teritorije, i stvara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << paralelni etnički polis.
Tako smo ponovo na početku. Svi tragaju za kompromisom, ali se on i ne naslućuje. U jednom trenutku je izgledalo da se kriza polako gasi, i da će se okončati pod presudom neprikosnovene arbitraže. Razni emisari i nosioci poluzvaničnog a važnog mišljenja, već mesecima najavljuju nezavisno Kosovo. Navodno je to neizbežna rezultanta svega što se događalo. "Ništa ne može biti kao pre 24. marta 1999."
To je, naravno, jako nerviralo izvršnu vlast u Srbiji. Izvan apela, političkih deklaracija i labave podrške, njima ništa drugo nije preostalo. Sudbina Kosova odavno više ne zavisi od nas. Ova vlast u svojim rukama ima samo posmrtne ostatke one politike koja je pokrajinu i predala u ruke đavolu. Koštunica nikada nije optuživao svoje prethodnike za žar po kome mesecima hoda bos. Radi ono što misli da mora. Konačno će se pomiriti i sa onim što ne želi. Više od toga ne može.
Samo, treba još saznati šta je to. U političkom smislu, nema dobre operacionalizacije formule "Više od autonomije – manje od nezavisnosti." Gde je u tom paralogizmu granica autonomije, a gde počinje nezavisnost? Ko bi, i kojim dokumentom odredio tu vrstu političkog instanta, i kako bi kontrolisao takvu, sasvim originalnu tvorevinu?
Srbija svakako ne, osim ako se ne računa na nekakvu simboličnu formu, koja bi zadovoljila samo emocije, ono delikatno osećanje "da ipak nismo pristali na ono na šta smo morali da pristanemo."
Takva vrsta opsene, i čak daleke utehe, ne može nas odvojiti od stvarnosti, sa kojom smo vrlo često u sporu. Taj nesporazum nastaje u pomalo neurotičnoj spoznaji "da veliki svet nije pravedan."
Pa naravno da nije! Srpski politički racio morao bi da u nepravdi pojmi odnos snaga. Dakle, šta će se dogoditi ako ne budemo zadovoljni raspletom? Šta se može desiti u nekoj kompromisnoj opciji, ako nijedna strana ne bude srećna u tome? To je svakako najava nove etape krize, koja je na Balkanu skoro uvek zloslutna.
U takvoj verziji raspleta, albanska strana će posegnuti za "svrsishodnim nasiljem". U njihovom svežem pamćenju i praktičnom političkom iskustvu, nasilnička eskalacija uvek im je donosila jasnu političku prednost. Oni znaju da novom kampanjom terora nad manjinom ništa neće izgubiti, jer tako nikada nisu gubili.
Srpska pozicija je strategijski oslabljena ′99. Ratnička memorija je sasvim drugačija nego kod Albanaca. Već sedam godina nalazimo se u kontrolisanoj defanzivi, i čak i ako budemo zadovoljni nekakvim sterilnim kompromisom, nemamo odbranu za Srbe u pokrajini pred albanskom šovinističkom pomamom.
Velike sile su još 9. juna 1999. od Balkana napravile zonu kontrolisane krize. Paze da se ne proširi, ali i ne ugasi ono što su stvorile. Ipak, i u takvoj varijanti "hermetičkog rizika", ne može se kontrolisati sve. U proleće 2001. u zapadnoj Makedoniji vođen je pravi etnički rat. Svoj ekstremno agresivni politički model – koji se pokazao državotvornim, Albanci su "izvezli" u Makedoniju, i bukvalno etnički očistili njen zapadni deo.
Iste godine Srbija je gasila opasan oganj u Preševu i Bujanovcu. Smatra se da je požar na našem jugu pod pepelom, ali tamo uvek ponešto tinja.
Kako bi srpska vlast mogla da izađe na kraj sa novom krizom na Kosovu, ako to ostane njen neotuđivi deo? Ta hipoteza je skoro ravna utopiji, mada o njoj treba misliti kao mogućnosti kojoj smo nedorasli. Svi policijski, vojni i ekonomski resursi bili bi nemilice trošeni za gašenje neugasive vatre. Morali bismo da se vratimo sedam godina u prošlost, tvrdeći kako vredi "da svi poginemo za Kosovo" i da ćemo to svakako učiniti.
To je istrošena, patetična kovanica, koja u ovoj situaciji ima samo daleki epski značaj. Srbija više nema ni priliku da gine za Kosovo. Tamo su nam ipak potrebni živi Srbi.
Govor srpskoga premijera u Njujorku posvećen je onima koji inače ne prihvataju tuđa gorka iskustva, niti opaku logiku propasti na svom tlu. Ali, dobro je da to čuju. A premijer mora biti spreman i za ishod koji ne želi da prihvati. Ako ne, onda Srbima na Kosovu neće biti ništa bolje zbog vere u nešto što je samo prošlost.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
