Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intimizam bez strahotnih ekstrema
IZ DRUGE PERSPEKTIVE
Oktobarski salon u Beogradu (48) otvoren je uz veliko interesovanje javnosti pod ranim jesenjim nebom kao iz snova. Tema ovogodišnjeg Salona, koji je priredio Lorand Heđi, glasi Mikronarativi, i predstavlja dela koja je stvorila jedna upadljivo mlada grupa umetnika, vrlo lična, naglašena i neposredna. Ovu neposrednost i intimizam naglašava i broj izložbenih prostora: svega četiri ih je i relaksirajuće je lako doći od jednog do drugog. Tim koji je instalirao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekih tri stotine umetničkih dela sjajno je obavio posao. Izuzimajući nekoliko manjih omaški – recimo, neadekvatno osvetljenje nekoliko eksponata – instalacija je besprekorna iz čisto tehničke perspektive.
Ovogodišnja izložba podeljena je na dva dela. Prvi i najveći Izazovi malih realnosti, u Muzeju 25. maj, uključiće niz umetnika koji tek stupaju na scenu i umetnika srednje generacije. Veliki deo umetnika zastupljenih u ovoj sekciji su žene, od kojih mnoge pokazuju posebnu sklonost ka temi mikrozajednice, a među najistaknutijima su
Frauke Bogaš, Lora Lankaster, Marina Perez Simao i Marina Paris. Ova sekcija impresivno je koherentna kada se gleda iz kustoske perspektive, a jedina njena slabost ogleda se u činjenici da, u krajnjem bilansu, preuzima iznenađujuće malo rizika.
S obzirom na to da je zastupljeno toliko mnogo mladih umetnika, iznenađujuće je što se tako mali broj njih bavi tehnologijom i medijima, kao da antimonumentalistički istovremeno znači i antitehnološki. Jedan od izuzetaka je Danijel Čust Peters, čije instalacije sadrže minijaturne zgrade koje podsećaju na romantične umetničke mansarde, opremljene kamerama za nadzor, koje mešaju unutrašnje, lične sadržaje sa velikim projekcijama prolaznika. Kada vide sebe u okviru projekcije, posmatrači voajeristički dolaze do metaforičkog poimanja da je lični prostor umetnika negde duboko unutra. Drugi izuzetak je snažan novi video rad Serhija Prega, koji je pun proračunate pirotehnike.
Tri sociokulturne matrice
Dinamični prostori Javnog kupatila pogoduju radovima koji su tamo izloženi, iako postavka ne koristi na najdelotvorniji način potencijal koji nudi ova fantastična građevina. Ima se utisak da su prostori isuviše gusto napakovani, tako da umetnosti ostaje malo prostora da diše. Narativi Renate Poljak, Ivana Zupanca i nekolicine drugih umetnika zaslužuju pažnju i na momente su elokventni, ali instalacije su donekle neorganizovane, što odvlači pažnju od radova. Veliki bazen sa dnom pod nagibom prepušten je mašti Nenada Rackovića i junaka supkulture, čijoj bi seriji malih slikarskih instalacija dobrodošao jedan stroži, svesno žešći tip dizajna.
Birajući radove za deo izložbe u kući Legata, koja nosi naziv Urbana raskršća – Njujork, Pariz, Seul, Lorand Heđi je pokazao veliku dovitljivost oslanjajući se na neke zaista uticajne umetnike – koji uglavnom datiraju iz šezdesetih godina prošlog veka. Svaki od ovih umetnika ispoljava snažan lični senzibilitet u okviru umetničkog pravca glavnog toka kome pripada. Tu su uključeni umetnici iz tri velika urbana centra na tri različita kontinenta, koji takođe predstavljaju tri različite sociokulturne matrice. Premda je svaki od njih velika metropola, iznutra veoma raznovrsna, njihova situacija u ovom kontekstu pretvara ih u nešto reda veličine makro-mikrorealnosti. Nema sumnje u to da su budžetska ograničenja barem jednim delom doprinela odluci kustosa da se osloni na kolekcije kojima ima otvoren pristup umesto da traži novije slike za ovu sekciju. Premda je njegov izbor radova izuzetan, u opštem kontekstu izložbe, prvi deo je mnogo dinamičniji, uzbudljiviji i savremeniji po svojoj atmosferi.
Prva od dve moje glavne zamerke ovogodišnjem Oktobarskom salonu, generalno uzev, sastoji se u sledećem: uz malobrojne izuzetke, postavka ove izložbe ne doprinosi mnogo utisku o delima koja su izložena, ne odgovara potrebama izloženih dela, kao da mikronarativi koji se ovde nude nikada nisu zaista dobili priliku da uspostave dijalog sa prostorima u kojima se dešavaju.
Napredni senzibilitet Kevina Greja
Moja druga zamerka ovogodišnjoj izložbi je odveć očigledno pomanjkanje dela koja se bave strahotnim ekstremima ljudskog iskustva. Premda poštujem perspektivu dr Heđija, u osnovi humanističku, verujem da je i te kako moguće prikazati onu tamniju stranu ljudske situacije u okviru jedne ovakve izložbe. Na kraju krajeva, humanistička tradicija, od romantizma do baroka, oduvek je ostavljala mesta za jednu ovakvu vrstu istraživanja najalarmantnije strane ljudske egzistencije i za fasciniranost njome.
Ono malo radova koji zalaze u te prostore ekstremnog spadaju među moja omiljena dela na ovogodišnjoj izložbi. Među njima se izdvajaju mračne, tehno gotske skulpture Kevina Frensisa Greja koje prikazuju mlade prijatelje iz njegovog urbanog okruženja. One svedoče o jednom novom naprednom senzibilitetu kome nema premca na ovogodišnjem Salonu. Grej je trebalo da dobije prvu nagradu za jedinstvenost svog mračno poetskog pristupa društvenoj situaciji. Njegove skulpture stoje uspravno nalik drveću, pognutih glava kao da se sramno predaju, obavijene nečim što izgleda kao veo od suza koje padaju na zemlju. Čoveka obuzima neodoljivo osećanje da je u prisustvu onih koji su pomireni sa večitim statusom žrtve. Po atmosferi su mu bliski čudesno tamni i izobličeni akvareli Katerine Vincurove, koji prikazuju druženje dvadeset-i-kusur-godišnjaka koji pijanče i povraćaju. Dvanaest jednostavnih ali upadljivih velikih kolor fotografija Nine Kovačeve koje prikazuju obnažene ruke, stopala i penise delovalo bi upečatljivije da je izbor sveden na tri koje nisu toliko naglašene. Rad Paola Grasina govori o mogućem skretanju vrste sa koloseka; njegovi jelenski rogovi, sklepani od plastičnih cevi, aludiraju na genetski inženjering koji je zastranio. Ova skulptura poseduje dominantno prisustvo, budući da je smeštena u sredini sale muzeja.
Sve u svemu, zasluga je dr Heđija i njegovog tima, a i samog grada Beograda, što Oktobarski salon 2007. ima izgled i atmosferu jednog međunarodnog bijenala. Uprkos višegodišnjim sukobima, previranjima i ekonomskim problemima, Beogradu uistinu služi na čast što se pokazao sposobnim da uspešno organizuje ovakav događaj godinu za godinom, a posebno što je ovogodišnji Salon realizovan tako elegantno i dostojanstveno. U ovom kontekstu, odabrana tema dr Heđija primerena je do dirljivosti. U eri Andreasa Gurskog, Demijena Hersta i Metjua Barnija, koji se smatraju visokim uzorima za mlade umetnike, osvežavajuće je videti kako su mladi umetnici okupljeni ovde odabrali da slede jedan drugačiji model. Odnosno, bolje rečeno, kako su odabrali da stvore jedan novi model. Ja zbog toga odajem priznanje dr Heđiju za njegov tematski izbor.
Huan Puntes, direktor galerije White Box, Njujork
(Preveo sa engleskog: Novica Petrović)
[objavljeno: ]
