Izvor: Politika, 17.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I svuda i nigde
BEZ USTEZANJA
Dobro je biti pisac, još bolje je biti pesnik, ali najbolje je biti i jedno i drugo. U tom smislu, Enes Halilović (1977, pesnik, pisac, dramski pisac, novinar i pravnik) neobičan je autor, jer je u njegovom pisanju teško podvući liniju između poezije i proze.
Ne smeta.
Ja sam onaj što prolazi kao progonjena divljač... (pesma "Zastajkivanje", str. 17). Ovaj stih je, čini mi se, jedan od pokretača ove knjige, jer on stoji kao neka mikroporuka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao jedan od "mnogo mikrosmislova", kako Halilović sam kaže, koje treba raspakovati i otvoriti, da se poslužim jednom postmodernističkom frazom.
Ta "progonjena divljač" može biti mnogo šta. Istorijska zlehuda sudbina čitavog Balkana, kolektivna tragedija turskih naroda na ovom našem nesrećnom prostoru koji su se, hteli ili ne hteli, asimilovali i primili jezik i običaje, kao i lična drama samog pesnika koju najbolje pokazuje pesma "O ruci moga oca".
Halilović je nesumnjivo na tragu andrićevskog pogleda na svet sa postmodernističkim dodatkom. Za razliku od pesnika urbane poezije koji tragaju za svakodnevicom i njenom ispraznošću, Halilovićeva poezija u sebi sublimira koncentrovanu aromu arapskih stihova i grčko-rimskog nasleđa, uz korišćenje svakojakih citata od Kine preko Istoka do Zapada, a sve to začinjeno svebalkansko-lokalnim izdeformisanim osećajem fatuma i krivice.
Naravno, Halilović pravi prostor i za jednu ispovedniju notu njegove poezije, te u pesmi "Iznad Slavije" u inicijalima S. R., ako se ne varam, nalazimo Stevana Raičkovića kako "ispija i kafu i puši" i s kojim Halilović priča "o poeziji i o svemu", ili intimistička pesma nostalgičnog tona "Došavši ponovo u Dobre vode" u kojoj pesnik razgovara sa morem.
Dalje. Halilović je izbegao monotomiju "jedne pesme" i nije se predao demonu konstrukcionizma pesnika koji svoje pesme dele na celine i cikluse, i time pojačao unutrašnju dinamiku knjige. Pojavnost dramskih elemenata u formi dijaloga u pesmama "Nalazište", "Nova arheologija" i "O jednom putu u selu Hotkovu na poluostrvu Balkanu" pokazuje jednu bočnu tendenciju Halilovićeve poetike baziranu na vizuelnom doživljaju pesme koja u sebi sadrži i nešto od komike simovićevske poetsko-dramske poetike.
Halilovićev jezik je manje-više očišćen od lokalnih dijalekata, nepotrebne simbolike i sladunjave patetike.
Još nešto. Halilovićeva potreba da u pesmi "Pismo Plutarhu" eksplicitno sebe nazove Bošnjakom i da kaže ...I vazda na jeziku svom jezik zborimo tuđ... jeste ukazivanje na, možda, ključni "mikrosmisao" ove knjige. Potraga ili potreba za identitetom. Iako je svaki identitet relativan.
O JEDNOM PUTU U SELU HOTKOVU NA POLUOSTRVU BALKANU
Nebojši Gajtanoviću
Tiho! Nebojša, kad ovim putem prolazimo!
Tiho!
Znaš li ti kakav je ovo put?
Lijevo kad skreneš, na brdu, Hober,
staro latinsko
groblje.
A pod Hoberom groblje pravoslavno
Gde kopaju se komšije Srbi. Dakle,
Možeš i ti.
Ovamo desno brdo Grkovina,
Na njemu staro grčko groblje,
A malo ispod, groblje muslimansko
(Još Turci su ga ogradili)
Tu ukopani moji su svi. Dakle,
Mogu i ja.
Tiše!
Znaš li ti kakve vojske put ovaj prolaziše?
Bili i prošli Grčka, Rim i Turska.
I naši rodovi, sitna istorijska boranija,
Jednom će konačno u čitanke leći.
Možda opet navrete Mongoli, Germani, il' Ugri.
Da zastanemo ovdje
Da malo kušamo tišinu
Da malo slušamo sudbinu.
Da učimo šta je put.
[objavljeno: ]
