Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deoba Jakšića
Uočite razliku. Osim što sam u jednom trenutku pomenuo "autorsku blamažu", u mom prethodnom tekstu nije bilo ni jedne lične uvrede na račun Boška Jakšića. A odgovoreno mi je salvama uvreda, provokacija i denuncijacija koje nemaju nikakve veze sa temom. I to se ne dešava prvi put. Ima ljudi koji pristojnost shvataju kao znak slabosti i kukavičluka. Prema takvima je teško biti fin. A možda i ne treba. Zato mu ovaj put odgovaram kako zaslužuje. A od njega i "Politike" zavisi da li će to >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti kraj polemike – ili tek početak.
Jedino što u opširnom Jakšićevom tekstu makar izdaleka liči na istinu jeste teza "ja o njemu dve rečenice, a on meni čitavu kolumnu". Međutim, nisam ja prvi pomenuo Jakšića, niti bi mi, da se sam nije zakačio za mene, ikad palo na pamet da se bavim njegovim zamornim kolumnističkim sočinjenijima, koja ne čitaju pažljivo čak ni njihovi naručioci. Ja u "Politici" pišem tek svakog drugog utorka. Dakle, malo češće od Marčela, Bore Čorbe, Mirjane Bobić, Sonje Liht, Marka Vidojkovića i ostalih javnih ličnosti kojima je "Politika" u poslednje vreme široko otvorila svoje stranice. Jakšić piše svake nedelje. Duplo češće. I meni to ne smeta. Čak mi se u početku činilo da Jakšić predstavlja blagi napredak u odnosu na svog neposrednog prethodnika na počasnom kolumnističkom mestu postpetooktobarske "Politike". Naime, onaj prvi je smatrao da oduzimanje i nezavisnost Kosova treba da bude zaslužena kazna za Srbiju zbog Miloševićevih greha i zločina, dok Jakšić tu istu stvar pokušava da nam predstavi kao neku vrstu nezaslužene nagrade, takoreći, oslobađanje od balasta i priliku da se konačno okrenemo budućnosti i evroatlantskim integracijama. (U svakom slučaju, po kvalitetu analize objektivnosti i razumevanju za srpske pozicije obojica su daleko ispod, na primer, bivšeg američkog ambasadora Vilijama Montgomerija, a ni on, da se razumemo, nije nikakav srboljub.)
Elem, meni Jakšić ne smeta. Moja istina nasuprot njegove (njihove) istine. Činjenice i čitaoci neka prosude. Dobro, odnos nije baš sasvim ravnopravan, ali recimo da je to podnošljiva razmera. A bogme sam i navikao na sličnu proporciju kada je reč o zastupanju nekog državnog interesa po srpskim medijima. E, ali Jakšić i drugovi neće ni tako (ne)ravnopravnu utakmicu. Oni vole – navikli su – da se igraju samo onda kada su na terenu sami. Ili kada protivnik leži vezan, po mogućstvu, zapušenih usta. Zato Jakšić i pokušava da me izmišljotinama i insinuacijama diskvalifikuje i potpuno izbaci iz igre. Bože, šta li bi tek bilo da ja kojim slučajem nisam "privilegovan", i da oni nisu "ugroženi"?
Pa, ja sam o onome čiji bi, po Jakšiću, kolumnistički portparol trebalo da budem javno rekao i napisao gore stvari nego što bi Jakšić i drugi moji dežurni kritičari i u snu smeli da pomisle o svojim gazdama – koje nemaju. Evo samo nekih sintagmi i naslova: "Srpski Gorbačov", "Voja bez zemlje", "Koštuničin počasni krug"... Kritikovao sam mu ekonomsku i kadrovsku politiku, a posle crnogorskog referenduma ga označio kao objektivno najodgovornijeg za taj istorijski neuspeh. Ali, isto tako, na primer, ne mogu i neću da ne pohvalim i podržim njegov dosadašnji kosovski angažman, niti da – ne bih li ostao pošteđen optužbi raznih Jakšića – licemerno ćutim onda kada mislim da je u pravu. Generalno, više sam kudio nego hvalio, ali sam uvek nastojao da moj sud bude pravedan. I nadam se da nisam grešio mnogo. Zato moje analize slušaju čak i oni koji ne dele moja politička uverenja – ili ono što Jakšić veruje da su moja politička uverenja. A razume se da ću da smetam onima kojima "uzimam hleb" i čije lične ili partijske interese ugrožavam.
Nego, nije li zbilja malo glupo da se ja ozbiljno pravdam čoveku koji je, sve dok pre nekoliko meseci nije postao omiljeni kolumnista Stejt departmenta i Danijela Frida, u srpskim medijskim krugovima bio uglavnom poznat samo kao autor znamenitog teksta "Polemika o sunđeru", u kojem je, 13. decembra 1996, dok su se Beogradom valjali protesti zbog poništenja rezultata lokalnih izbora, a njegove kolege u "Politici" vodile tešku bitku za pravo na objektivno informisanje, veseli Jakšić iz Rima, u formi akrostiha, preko stranica "Politike" slao erotske poruke lične prirode? (Dotično remek-delo se još i danas može pronaći na Internetu, na adresi http://misicb. tripod. com/lektira/akrostih. htm.)
Drugo, nisam Bošku Jakšiću posvetio čitavu prošlu kolumnu. Ne znam da li je primetio, ali Jakšić i njegov smešni pokušaj da Nenada Čanka predstavi kao "tragičnog junaka" bili su mi povod da se malo konkretnije pozabavim političkim likom i delom jednog od dva, navodno, ljuto zavađena novosadska "firera" (onog što više vuče na dučea, a nosi žutu traku oko ruke i palestinsku maramu oko vrata). I nemojte mi samo pokušati imputirati da branim onog drugog (odnosno prvog). Naprotiv, tretirao sam ih kao dve različite, ali potencijalno podjednako opasne forme iste antidržavne politike. Jakšić me u tom kontekstu zanima samo kao karakterističan – ne znam da li baš sasvim slučajan – slučaj tendencioznog ("zlu ne trebalo") pranja i peglanja Čankove biografije i njegovih političkih nepodopština. I možda se ovoliki gnev na mene i "Novu srpsku političku misao" i sručio upravo zato što smo, zajedno sa – nadam se – većim i normalnijim delom javnosti, prepoznali i malčice omeli ovu operaciju "spasavanja redova Nenada".
"Kurva o poštenju – vojnik o skraćenju." Ova stara vojnička pošalica pada mi na pamet dok čitam Jakšićev tragikomičan napor da svoje jadno poltronisanje i petokolonaštvo predstavi kao vrhunac građanske hrabrosti i intelektualnog poštenja. Kad se to veseli Jakšić preobrazi u takvu junačinu pa da u – navodno – provladinom listu juriša na, navodno, provladinog kolumnistu? I kako je samo kroz sve ove godine i decenije uspevao da zatomi i kontroliše tu svoju lavlju prirodu? Kako to da nije ovako slobodoumno riknuo sa stranica Brozove, Stambolićeve, Miloševićeve ili Đinđićeve "Politike"? Nego baš sada, usred ove Koštuničine (i Tadićeve) strahovlade?
Nisam nimalo oduševljen stanjem srpske političke i medijske scene. Ali teško da je baš gora i jednoumnija nego pre pet, 10 ili 20 godina. I zato ne mogu da se ne zapitam koji li je to doping od Jakšića, sada, pod stare dane, napravio ovako beskompromisnog borca protiv sile i nepravde, ovako slobodoumnog tigra koji na stranicama "režimske" "Politike" savetnika predsednika vlade naziva "konsiljere" i hrabro kliče kako Srbija treba prva da prizna nezavisnost Kosova. U kom li je to kazamatu – ili rajskoj dolini – do sada živeo? Ko li nam je to ovu Trnoružicu naprasno poljupcem iz sna probudio? U kakvoj li su ga rimskoj tamnici godinama krili da priguše taj odvažni glas? Ili će, ipak, biti nešto drugo? Nije li se Jakšić tako razgoropadio upravo zato što zna da time, zapravo, ništa ne rizikuje, a da će, s druge strane, nekim moćnim ušima biti veoma drago da to čuju?
A što se honorara tiče, nažalost, prilično su skromni. Ali, u svakom slučaju, ovaj poslednji rado ustupam Bošku Jakšiću i Nenadu Čanku kao svoj prilog njihovoj "antifašističkoj" borbi. Nadam se samo da ga neće prokockati.
Do svidanija, gospodine Jakšiću... Sledeći, molim!
Glavni urednik "Nove srpske političke misli"
[objavljeno: ]
