Izvor: Politika, 26.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čaruga u Njujorku
Ova autobografska priča nastala je na molbu jednog uglednog nemačkog časopisa, početkom devedesetih godina prošlog veka, da im poznati američki pesnik srpskog porekla, na svoj literarni način pojasni složenost odnosa između Srba i Hrvata. Iz nepoznatih razloga, priča nije objavljena, a deceniju kasnije revnosna urednica pronašla ju je i vratila autoru
NEOBJAVLJENI RUKOPIS
Antun Krpan je bio krznar iz Buenos Ajresa. Jednom godišnje dolazio je u Njujork Moj otac ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je upoznao u Trstu posle rata, kad je Krpan bio crnoberzijanac. Tako se on navodno i obogatio. Nizak, zdepast,obično je odsedao u najboljim hotelima, i prvih nekoliko dana svog boravka provodio cenkajući se s trgovcima i otkupljujući im zalihe najfinijeg krzna a onda bi poslednjih par dana pred odlazak dao sebi oduška.
Divili smo mu se. Bio je zabavan, široke ruke s novcem, i mogao je da jede i pije od jutra do sutra. Otac mi je ispričao da je Krpan za vreme rata bio hrvatski fašista, koji je služio u uniformi i šta sve nije radio nama Srbima, ali to nas nije sprečilo da se zajedno veselo provodimo. Bio ga je glas da je pravio bundu za Renatu Tebaldi, zvezdu Metropoliten opere, i na mene je to ostavilo izvanredan utisak.
Oko bi mi zasuzilo kad god bih čuo Tebaldijevu kako peva. Krpan je ispijao belo vino kao što prežedneo čovek hlaptavo ispija vodu. Jedne noći, u Panteonu na Osmoj aveniji, on, moj otac, moj stric Boris i ja, slistili smo deset boca grčkog belog vina, "demestike", a još nismo ni završili s jelom. Bila je vrela i sparna letnja noć. Nosili smo košulje kratkih rukava i preznojavali se. Trebalo nam je dva sata da izađemo na kraj s brojnim aperitivima i domognemo se pečene jagnjetine , pošto smo sve vreme razgovarali, odnosno, oni su pričali, a ja se pretvorio u uvo.
Maštoviti špijun
Uglavnom su to bila prisećanja na vreme, pojasnio mi je Krpan, "kad nam je tvoj otac klisnuo kroz šake"". Drugim rečima, da su ga ustaše pokupile s voza dok je putovao kroz Hrvatsku za Italiju, s lažnim nemačkim ispravama, ne bi sad sedeo ovde niti ovako tamanio sve te masline s kruhom. Užasna porumisao, ali smo se, svejedno, nasmejali.
Zatim je na red došla priča o nekom Bosancu u Trstu, koji j ukrao nekakvu lokomotivu i prišao Krpanu i mom ocu u nekom bifeu da se posavetuje s njima kako da je proda. Seljačina, skroz naskroz, okarakterisao ga je moj otac ali Krpan nije bio tako ubeđen u to. Možda bi se trebalo diskretno raspitati negde u Austriji ili Francuskoj? Iz ko zna kog razloga, ta ih je priča podsetila na jednog poljskog grofa koji se izdržavao loveći žive miševe za neku medicinsku laboratoriju. Imao je brkove kao pacov, nije ništa jeo, samo je pio francuski šampanjac. I, što je bilo najbolje od svega, setili su se da je postojao i neki Srbin, koji je radio za Britansku obaveštajnu službu. Imao je običaj da svojim poslodavcima redovno podnosi lažne izveštaje o aktivnostima tajnog, antitiotoističkog podzemlja. Odnosno, njegova majka, redovno mu je slala iz Jugoslavije lokalne novine, u kojima bi on pronašao nalu zabelešku o nekom vozu što je iskočio iz šina, ili o požaru u fabrici, posle čega bi sastavio iscrpan izveštaj o planiranoj i uspešno izvedenoj sabotaži. Taj tip, po imenu Paja, bio jetoliko književno nadaren da Britanci navodno nikad nisu provalili da je on sve to izmišljao.
U međuvremenu, bila nam je neodložno potrebna još jedna boca vina, ali na naše zaprepađćenje, u restoranu je ponestalo rashlađenih boca. Šef koji je pristigao da vidi kakva je to gužva, morao je da se složi da je to velika nesreća. Koja zaslužuje, u najmanju ruku, hiljadu najdubljih izvinjenja. Šta kažemo na turu najbolje metakse na račun kuće, hteo je da zna. Ne, ne, rekao mu je Krpan. Žesatoko piće nije dobro za vas. Po ovoj vrućini, naprečac bi vas ubilo. Bolje da se malo strpimo i zadovoljmo kafom i još jednom turom baklava.
Noć još nije poodmakla, pa smo odučili da još malo procunjamo, izuzev Borisa kome je predstojala dobra vožnja vozom do Bronksvila. Ulice su bile pune sveta, kao da je Nova Godina. U Osmoj ulici, bubnjali su u bongo. Kod Mekdugala se širio miris italijanskih kobasica i prženog luka. U parku na Vašington skveru, neki stari prosjak sa izrazitim ruskim naglaskom vrzmao se naokolo preklinjući za "makar jedan peni". Svako od nas dao mu je po dolar, jer je izgledao kao stari Lav Tolstoj a i zato što mi, Sloveni, bez obzira na sve, moramo da se držimo jedni uz druge u ovom velikom, surovom svetu. Dok smo došetali do Univerzitetskog trga, već smo ponovo ožedneli. Tražili smo hladno pivce, a odmah tu, bila je Sedar taverna. Muškarci u pomodnim letnjim odelima i kravatama, preplanule devojke sa dubokim dekolteima, u društvu slikara u prljavim majicama i farmerkama. Njihov žagor bio je isuviše glasan i pomalo zastrašujući. Dovukosmo se do bifea, sva trojica, gvireći naokolo, ne govoreĆi ni reči. Iznenada, Krpanu pade na um ideja! Ajmo da zapjevamo, reče. Važi, samo šta? Mora da bude nešto stvarno lagano, dosadno dozla boga, složismo se mi. Nešto crnogorsko, predlaže moj otac. Ne, kaže Krpan. Pevaćemo "Čarugu", svi skupa, prvi stih pijanisimo, drugi glasnije, i sve tako, uz pokoji gutljaj piva i dugačku, dramatičnu pauzu između dva stiha.
Ličanka s tripicama
Čarua je bio čuveni drumski razbojnik u Hrvatskoj početkom dvadesetih godina prošlog veka. Balada o njemu je beskonačna a melodija, koju sam već ranije čuo, jednolična i lako može da se uhvati. U svakom slučaju, zahuktasmo se s prvim stihom, pri čemu je moj otac stručno udarao tercu mom piskavom tenoru i Krpanovom brektavom baritonu. Zbog buke u sali jedva smo čuli jedni druge, ali kod trećeg stiha, nekoliko drugih gostiju u baru počeše da nas gledaju s nevericom . Koji su ovo idioti, čitali smo im na licima. Kojim vi to jezikom govorite, pitanje je koje često postavljaju došljaku. Obično sam govorio istinu. Moj ujak Boris, s druge strane, specijalizovao se za mnogo maštovitije odgovore. Mi smo sibirski pastiri, rekao bi. Politički egzilanti sa Madagaskara. Hititski trgovački putnici, Uzdahnuo bi i odmahnuo glavom kao da se upravo setio te nezamislive sudbe klete, što bi istog trena razvejalo sve sumnje onog ko pita. Tamo u Sedar baru, naši glasovi uznosili su se sve više sa svim novim stihom, sve dok nismo doslovno vrištali, Masa posetilaca postajala je vidljivo uznemirena. Krajičkom oka opazio sam nekoliko grubijana među mušterijama kako stežu pesnicu. Razgovor beše prilično zamro. Nije mi lako da priznam, ali čak su nas i lepojke oko nas besno gledale.
Sreća njihova štro Boris nije bio sa nama. Iskusni vagnerovski tenor sa glasinom i bez sluha, naterso bi ih da pobegnu glavom bez obzira. Nas trojica smo još uvek imali da otpevamo par stihova. U međuvremenu se prostor oko nas raščistio. Mogao sam da osetim napetost u vazduhu. Sad će da nas linčuju. Stajali smo raširenih ruku, zabacivši glave da bismo bolje izvijali visoke note. Situacija je postajala opasna.
Baš pre nego što će da krenu u napad na nas, jedna starija žena iskorači iz gomile, brišući ruke o kecelju i stušti se prema Krpanu. Čim smo je ugledali, znali smo.
Jesi li iz Like, upita ga s neba pa u rebra. On lagano srknu pivo, još jednom je brzo ispitivački pogleda i odgovori: Kako bi bilo da nam napraviš malo tripica sutra za ručak, a, tetkice? Aha, pobedonosno uskliknu ona! A da li volite ljute, zapitkivala je. Što ljuće, dušo, reče joj on.
I tako je stvar sređena. A onda, važno pitanje: A šta ćemo još, uz tripice? Dok smo se prrepirali oko toga šta ćemo za predjelo, a šta kao prilog, ona odnekud izmisli flašu šljivovice koju smo podelili, nazdravljajući staroj gospodični, Čarugi i tripicama dinstanim sa ljutim papričicama. Oko nas se ponovo začu šagor. Samo je pokoji pijanac i dalje ubitačno zurio u nas. Ostali su se lepo zabavljali. Sad kad je naš improvizovani koncert bio završen, postali su još bučniji, još razuzdaniji nego kad smo ušli.
Čarls Simić
Prevela s engleskog Vesna Roganović
[objavljeno: 26.05.2007.]
