Izvor: Politika, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez pomaka i uzleta
BEMUS, POSTFESTUM
Osvojene horizonte ne treba napuštati. Bemus (od 5. do 19. oktobra održane su 39. beogradske muzičke svečanosti) do sada je osvojio publiku, ona sa nestrpljenjem čeka svaki početak festivala i prati ga sa pažnjom, pomno, uz velika očekivanja i nadanja. To mora ostati festival za svačiji ukus, ma koliko i mi sami i mnogi drugi razmišljali svih ovih decenija o tome da mu odrede smer, pojasne koncepciju, izoštre planove, programe, ciljeve.
Ove godine Bemus je bio veoma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << klasičan, veoma standardan i veoma ruski.
Festival ove godine nije ništa pomerio, u smislu novih traganja, interesantnije koncipiranih programa, nije doveo velike zvezde, svetski priznate (u nezalazećem životnom i umetničkom hodu).
Ipak, veoma je proširio svoje granice i svoje usmerenje – u pravcu "lakše", pre svega džez muzike, pa su ovi programi dobili i svoje ime Jazzy Bemus. Svaki program ima svoju publiku, tako da je i upliv džeza kao i "ozbiljno-neozbiljne muzike" jedne iznenadio, a drugi su sa oduševljenjem pozdravili, u tradicionalno zamišljenoj koncepciji koja je težila svetskim trendovima. A to je ukus današnje svetske publike, holivudski, brodvejski, američki – olakšani pristup svemu, pomalo površan, pomalo razdragan, manje strog i ozbiljan. U toj opštoj amerikanizaciji života, ne samo muzike, može li se naći neki mali prostor za "beogradske umetnike", "beogradske kompozitore", "beogradsko stvaralaštvo" ili će nas svi odmah optužiti za centralizaciju i beogradizaciju?
Evropski vrh "Edena"
Šta ostaje posle sjaja, bljeska i prašine, posle jednog nastupa ma i najvećeg svetskog umetnika, posle petnaest dana festivala i deset koncerata ozbiljne muzike? Jedno je doći i proći i utvrditi kriterijume, postaviti reference, ukazati na moguće vrhove sopstvene umetnosti. To je ono što se od festivala očekuje: da naši ansambli i solisti sviraju najbolje što umeju i mogu u ovom trenutku, a da stranci pomeraju te standarde u same vrhove izvođačke umetnosti danas. Da time popravljaju, ukazuju na bolje, u pogledu programa i naročito interpretativnog nivoa.
U tako postavljenim relacijama, sa tugom konstatujemo da su jedino četvorica mladića iz Francuske, gudački kvartet "Eden", ispunili oba zahteva, vrhunsko muziciranje i sjajno koncipiran program za svaku vrstu publike (Mocart Divertimento De dur, Bartok, Prvi kvartet i Šubert "Smrt i devojka", ne bez obaveznog džeziranja, na "bis"). To jeste ostavilo najdublji utisak i sigurno podiglo letvicu naših vrednovanja kvartetskog muziciranja i kvartetskog zvuka, utvrdilo trenutne evropske vrhove, jer su mladići osvojili prestižne svetske nagrade. Došli su nam na početku karijere, kao malo poznati u svetu.
Oni koji su došli sa svetskom reputacijom, međutim, veoma su razočarali: Kamerata baltika i Gidon Kremer, nekad veliko ime, nastupio je bagatelišući i povod i zemlju u kojoj gostuje – ili on to više ne može svesrdnije i bolje?
U sličnu skupinu spadaju Muzika viva i Aleksandar Rudin. U odnosu na sve njih, BGO "Dušan Skovran" imao je i bolju muziku na programu i bolje soliste, ali velika imena povukla su publiku, za Lutoslavskog i Šostakoviča nije ostalo mnogo, prisustvovali su sve sami zaljubljenici.
Proširenje koncepcije i sadržaja programa svakako i simbolično i stvarno argumentuje izmeštanje Bemusa iz Kolarca. Ne samo u pravcu "Sava centra", već osvajanjem drugih, pozorišnih sala i prostora. Igoovi "Jadnici" kao mjuzikl održani su sa velikom pompom i najavom u Madlenijanumu u Zemunu, a lutkarska dečja predstava iz Bratislave (Mocartove "Čarobne frule") u pozorištu "Boško Buha".
Najviše "pomeranja u novo i nepoznato" očekivali smo od Emigrantskog valcera, multimedijalnog prikaza koje su naših pet dama, kompozitorki i emigrantkinja održale u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kako ovo nisu muzički prostori, tako reći svuda je bilo tehničkih poteškoća da se programi do kraja izvedu. Naše emigrantkinje su bile mnogo zanimljivije i inventivnije na početku karijere, dok nisu pokupile "svetske trendove" (ipak davno prošle) u svome sadašnjem stvaranju.
Kompleks male nacije
Dva naša orkestarska ansambla, Hor i orkestar RTS na otvaranju sa Malerovom Drugom simfonijom i dirigentom Bojanom Suđićem ambiciozno je načinio prodor u novi repertoar, danas veoma prisutne Malerove muzike, popravljajući sopstveni nivo orkestarskog izvođenja, ali ne postajući "malerijanci". Beogradska filharmonija načinila je rimejk svog starog koncepta (Čajkovski "Romeo i Julija" Listov Koncert A duru, Prokofjev, Peta simfonija), nije pomerila ništa, ali je možda izmenila naše stavove o regularnim programima njihove koncertne sezone koji imaju stav i profil, bitan iskorak u novo i kvalitetnije. Sada se vidi koliko su bili u pravu (makar im drugi to ne priznavali).
Pored dama emigrantkinja, jedini naš savremeni i živi kompozitor koji nije bio programski getoiziran, Ivan Jevtić, takođe živi na relaciji Pariz–Beograd. Da li je to kompleks male nacije, kojoj je sve strano lepše i vrednije ili se nema uvid u domaće-domaće stvaralaštvo?
Nastup ruskog duvačkog kvinteta imao je sve karakteristike revijalnog, sem u izvođenju odličnog dela Ivana Jevtića, Tri slovenska madrigala i Kvinteta br. 2 koja su podigla referentnu ravan i ukazala na visoki profesionalni renome autora. On ume da piše za duvače i ima šta da kaže. Osim toga, njegova muzika se bez napora prihvata. Treba li nešto više od novije muzike?
Ipak, to nije dovoljno. Gde su domaći-domaći izvođači, gde su zvezde srpskog pijanističkog, violinskog i čelističkog sveta, kad znamo da ih ima? Gde su ostali kompozitori svih generacija, od najmlađih koji ubedljivo stižu u javni muzički život, a gde uspešni stariji koji su stvaralački aktivni? Zašto više nema stimulacije domaćeg stvaralaštva preko porudžbine Bemusa?
Hor utešitelja
Bolno je pitanje, čiji je ovogodišnji Bemus, koga je promovisao, čija je dela istakao u prvi plan, čije izvođaštvo prikazao koje će nam ostati kad najveća imena odu sa Kolarčevog podijuma. Gde je pokušaj i prodor u nepoznata mlada imena, gde je Podijum mladih, gde je bar jedno naše ime iz izvođačke umetnosti? Nikad većeg broja akademija, muzičkih škola i fakulteta, nebrojeno je takmičenja u zemlji na kojima se osvajaju titule laureata, mnogo je onih koji učestvuju na konkursima u inostranstvu – i pobeđuju. Gde im je mesto? U emigrantskom valceru sutrašnjice?
I kada nam se domaća muzička situacija učini traumatičnom i katastrofičnom, uvek će nam doći hor "Glinka", kao pravi prijatelj i utešitelj, da nam peva Mokranjca i da se osetimo malo bolje.
Gde smo danas, posle Beogradskih muzičkih svečanosti? Ima li budućnosti za ozbiljnu muziku ili je to samo geto, margina, alternativa sutrašnjice?
[objavljeno: ]
