Izvor: Politika, 03.Nov.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zastoj u najdužem ratu
Sa avganistanskog ratišta već neko vreme nema vesti o ofanzivama, savezničkim ili talibanskim. Burnije je na političkom frontu, u Kabulu, odakle je sve više informacija o manevrima za zauzimanje pozicija – kad rat prestane.
„Operacija stabilna sloboda” („Enduring Freedom”), kako je nazvana američka invazija na Avganistan 7. oktobra 2001, obrazložena kao odgovor na napad koji je manje od mesec dana pre toga, 11. septembra izvršila Al Kaida spektakularnim terorističkim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diverzijama u Njujorku i Vašingtonu, postala je već najduži rat u američkoj istoriji, duži od Vijetnamskog.
Iako nije više samo američki – formalno posebnu operaciju vodi ISAF (Međunarodne bezbednosne snage za stabilizaciju, kojima komanduje NATO i gde su vojnici 42 zemlje) – rat u Avganistanu sve više nagoveštava da će se završiti baš kao onaj u Jugoistočnoj Aziji. Američkim povlačenjem kome će prethoditi neka vrsta mirovnog sporazuma dve strane u građanskom ratu.
U poređenju sa Vijetnamom (500.000 vojnika, 60.000 poginulih), američka vojna u „grobnici imperija” ni izdaleka nije tako sveobuhvatna, niti brutalna. Prvobitne invazione snage od oko 30.000 vojnika narasle su u međuvremenu u ekspediciju od 100.000 američkih vojnika, koje, sa još oko 60.000 savezničkih, nastoje da slome otpor ne više od 10.000 talibana, od kojih su samo oko 3.000 „ratnici sa punim radnim vremenom”. Ostali se oružja prihvataju kao „nadničari”, za desetak dolara dnevno.
Ovaj rat je dakle po definiciji „asimetričan”, a odgovor zašto velika sila ne može da porazi neveliku gerilu je složen, jer podrazumeva da naveliko treba objasniti ne samo prirodu avganistanskog društva kao raznolike skupine etničkih grupa i plemena kojima je zajednički samo geografski prostor, nego i uloge mnogih aktera izvan Avganistana...
I broj žrtava je asimetričan: dosad je poginulo oko 1.300 američkih vojnika i preko 300 savezničkih, uz oko 30.000 ubijenih Avganistanaca, mahom civila.
Za razliku od rata u Iraku, kome se oduvek suprotstavljao, predsednik Obama je avganistanski rat „usvojio”. Ali je i objavio da će povlačenje početi u julu 2011, da bi se završilo tri godine kasnije.
Vrhovni komandant doduše uvek ima na raspolaganju opciju da ovu odluku „prilagodi” nekim novim okolnostima. To je objašnjenje zašto NATO odnedavno pruža zaštitu pobunjeničkim vođama dok putuju u Kabul na (zasad preliminarne) pregovore o mirovnom raspletu.
Pre nego što se povuče, Amerika će morati da poređa neke kamenčiće na avganistanskom političkom mozaiku. Prvi među njima moraće da budu čvrste garancije da se tamo, ako talibani budu deo vlasti, neće vratiti Al Kaida. Drugi je unutrašnje pomirenje koje bi, posle više od četiri decenije, okončalo građanski rat koji je započet nesrećnom sovjetskom intervencijom 1979. Treći je akomodacija interesa, na način koji ne bi ugrožavao strateške interese SAD u tom delu sveta, regionalnih aktera: Pakistana, Irana i Indije.
Kao i svaki rat, i ovaj još jednom potvrđuje pravilo da je početak mnogo lakši od završetka.
M. Mišić
objavljeno: 03.11.2010.
