Izvor: Politika, 09.Jun.2013, 12:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAD i Kina – Geopolitička krmenadla
Dok im rivalstvo raste, SAD i Kina su istovremeno i sve međuzavisnije...
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Može li neprijatelj istovremeno da bude i prijatelj – i obrnuto: da li je prijatelj u stvari neprijatelj?
Ono što je nemoguće u međuljudskim odnosima, realnost je u vezama među državama, a pogotovo kad je reč o danas dve najveće svetske sile, SAD i Kini.
Za gorepomenutu vezu ovde je skovana i posebna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reč „frenemis” („prineprijatelji”). To je odraz nove i sve upadljivije realnosti: nikad u storije neke dve nacije nisu bile u tolikoj meri rivali i partneri – u isto vreme.
SAD su još, i biće u dogledno vreme, najmoćnija svetska sila, ali nije sporno da je ona prešla svoj „imperijalni” zenit. Kina je pak sila u usponu. Na geopolitičkim terazijama, to je odnos „nultog zbira”: onoliko koliko jedna strana oteža, druga olakša.
Predsednici Barak Obama i Si Đinping sastali su se u petak u Kaliforniji, da se prvo dodatno upoznaju (Si je u drugom svojstvu, dok se još pripremao da preuzme mesto šefa države, već boravio u Americi) i da razmotre šta je sve danas u saldu međusobnih odnosa.
Jedna od velikih tema tom prilikom bili su učestali sajber-napadi na američke kompanija i vladine institucije, radi, logična je pretpostavka, industrijske i vojne špijunaže.
Vašington je tim povodom Pekingu već uputio nekoliko protesta (premda je izostala otvorena svađa). To nije presečeno ni na kalifornijskom samitu i po svoj prilici će ostati deo novog hladnog rata glavnih sila novog poretka.
Noa Fildman, američki profesor ustavnog i međunarodnog prava sa Harvarda, nedavno je izneo tezu da nije ustvari reč o hladnom, već o „kul” ratu („kul” je tinejdžerski izraz za nešto što je „in”, u trendu i u modi).
Jer, obrazlaže, SAD su u mirnom silasku, a Kina u mirnom usponu. A sem toga, dve zemlje toliko zavise jedna od druge, da se, umesto „obostranog zagarantovanog uništenja” (nuklearnog), koje je održavalo ravnotežu između SAD i SSSR, suočavaju sa „zagarantovanom propašću” (ekonomskom), ako otvoreno krenu jedna na drugu.
Ovih dana najveću pažnju u složenom mozaiku američko-kineskih odnosa privukao je jedan je baš beznačajan kamenčić: namera (i o tome već postigni komercijalni sporazum) kineske kompanije „Šangui” da za rekordnih 4,7 milijardi dolara kupi najvećeg američkog proizvođača svinjetine „Smitfild”.
To je ovde podiglo mnogo obrva i izazvalo ne malo uznemirenje. Iako ovaj posao tek treba da odobre američki regulatori, već su se čuli glasovi da je to „pretnja nacionalnoj bezbednosti”. Kongresmen iz Virdžinije (gde je centrala „Smitfilda”) Rendi Forbs je najglasniji:
„Jednog jutra ćemo se probuditi i shvatiti da smo postali zavisni od strane hrane, koliko i od strane nafte”, formulisao je svoju brigu zbog ulaska Kineza u sektor prehrambene industrije.
Kina je inače Ameriku još 2008, pretekla na tronu najvećeg svetskog proizvođača svinjetine (tamo se godišnje zakolje više od 700 miliona svinja), pa produkcija „Smitfilda” ne bi bitno doprinela utoljavanju kineskih apetita. Ali Kina bi ovom investicijom mogla da dobije ono što sada nema: znanje američke kompanije o genetici svinja, što bi joj pomoglo da napravi veliki iskorak u sopstvenoj proizvodnji.
Ova „geopolitička krmenadla” (u kineskim jelima sitno iseckana) tako se umešala u ekvilibrijum dve sile u kojem je inače puno drugih sastojaka, pri čemu je primetno da su Amerikanci postali popustljiviji kad je reč o „dolasku Kineza”, odnosno kineskih para.
Prošle godine glavna vest u tom pogledu bio je njihov zalazak u Holivud: kupovina bioskopskog lanca AMC za 2,6 milijardi. Mnogo ranije, u kineske ruke prešlo je odeljenje Aj-Bi-Ema za proizvodnju personalnih računara i lapotopova „tinkped”, što je danas poznati kineski brend „lenovo”.
A pre nego što je objavljena investicija u „Smitfild”, ovde je debatovano o kineskoj invaziji na Detroit, u američku automobilsku industriju, gde nekoliko desetina kineskih kompanija proizvodi akumulatore i rezervne delove, sa, kako se sluti, željom da puste korene i ambicijom da jednog dana u Americi počnu da se prodaju kineski automobili – kao što se danas u Kini prodaju američki.
U „Fordu” postoji „Udruženje fordovih Kineza” sa 650 članova, mahom „belih kragni” (što znači da rade u projektnim biroima i administraciji), čiji su članovi Amerikanci kineskog porekla, u najvećoj meri pripadnici prve generacije imigranata koji su stekli američko državljanstvo.
Oni su jedna od najvećih organizacija zaposlenih u ovoj korporaciji, a u njihovu lojalnost se ne sumnja. Šta više, na njih se računa u planovima „Forda” za kinesko tržište, gde gradi nekoliko novih fabrika.
Od „detroitske trojke”, u Kini je najambiciozniji „Dženeral motors”, koji je, pod imenom „Dženeral ko motors”, danas i kineska kompanija. Na nedavnom sajmu automobila u Šangaju, Dži-Em je objavio da će u nove proizvodne kapacitete u Kini do 2016. investirati 11 milijardi dolara.
Poređenja radi, kompanija je od 2009, kada je bankrotirala i reorganizovala se uz pomoć državnog kredita, u Americi investirala samo 8,5 milijardi. U planu je da se automobili iz fabrika u Kini u dogledno vreme izvoze u SAD.
Kad se ovo klupko međusobnog rivalstva i saradnje razmrsi, postaje jasno da strateški spoljnopolitički cilj Kine ostaje da smanji vojni i tehnološki jaz sa SAD. Deo američkih tajni ona pribavlja sajber provalama, deo kupovinom američkih kompanija, a deo uz pomoć kineskih studenata u Americi kojih, prema najnovijoj statistici, ima čak 200.000 (četvrtina od svih stranih). Koliko 2011, bilo ih je samo 150.000.
Na unutrašnjem planu, glavna kineska briga je održavanje visoke stope ekonomskog rasta, što je jedina garancija opstanka jednopartijske vladavine njene Komunističke partije.
Dok je u prvom cilju Amerika prevashodno rival koga treba iskoristiti, u drugom je nezamenljivi partner.
Kineska ekonomija svoju dinamiku ne može da održi bez američkog tržišta koje usisava 25 odsto njenog izvoza.
Sa druge strane, Amerika bi bankrotirala bez Kine, kupca obveznica koje pokrivaju 8 odsto velikog američkog duga.
Prema američkim kalkulacijama, gubitak zbog tehnoloških krađa od strane Kine je oko 300 milijardi dolara godišnje. Respektabilna američka kompanija za sajber bezbednost „Mondiant” utvrdila je da se većina sajber provala vrši iz jedne vojne zgrade u Šangaju (čija je adresa navedena), a u ovom, najprosperitetnijem gradu Kine, adrese su i najmanje deset centara za transfer inostrane tehnologije.
Za razliku od Hladnog rata, „kul” rat ne može da se završi propašću jedne i trijumfom druge strane. Propadaju – ili prosperiraju – samo u zagrljaju, gledajući se popreko.
Zato se može reći da glavna svetska sila danas nije ni Amerika ni Kina nego – „Kimerika”.
Milan Mišić
objavljeno: 09/06/2013
Pogledaj vesti o: Vašington
