Izvor: Politika, 03.Jul.2010, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika u togama
Kako Vrhovni sud oblikuje „najveću demokratiju” i zašto ni izbor sudija ne može da prođe bez lobista
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, jula – Građanin čije ime, iz razumljivih razloga, nije navedeno, ubio je u svojoj kući, u predgrađu Vašingtona, provalnika, posle međusobnog vatrenog okršaja u kojem kriminalac ili nije bio dovoljno vešt u rukovanju pištoljem, ili je, pošto je utvrđeno da je prvi pucao, samo imao manje sreće.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Iz konteksta vesti koju je o tom događaju objavio „Vašington post”, vidi se da je u stvari sreća bila što je pomenuti građanin imao oružje u kući. Pošto je zaključila da je reč o ubistvu u samoodbrani, policija je slučaj zatvorila. Neće biti nikakvog suđenja.
Ovo se dogodilo u prošli ponedeljak, istog dana kada je Vrhovni sud doneo presudu kojom je još jednom potvrđeno „fundamentalno pravo” svakog Amerikanca da nosi oružje, što mu garantuje drugi ustavni amandman. Povod za presudu bilo je ograničavanje tog prava od strane jedne lokalne vlasti u državi Ilinois, ali pošto su presude najviše sudske instance u zemlji presedani koji postaju pravo, smatra se da su zagovornici „naoružane Amerike”, jedan od najmoćnijih lobija u zemlji, odneli još jednu pobedu.
Bila je to, međutim, i pobeda većinskog, konzervativnog krila među devetoro vrhovnih sudija, koji čine treću granu vlasti u američkom političkom sistemu: druge dve su predsednik i Kongres (435 članova Predstavničkog doma i 100 senatora).
Vrhovni sud je ovih dana u centru pažnje i zbog procesa senatskog saslušavanja Elene Kegan (50), javnog pravobranioca u Obaminoj administraciji, koju je on odabrao da popuni mesto u ovom telu, upražnjeno još prošlog oktobra najavljenim povlačenjem 90-godišnjeg sudije Džona Pola Stivensa, koji je na to mesto imenovan još 1975. Sudije ovog suda imaju doživotni mandat, premda mogu da se povuku kad procene da je za to došlo vreme.
Tim povodom, u Pravosudnom potkomitetu Senata i u medijima vode se iste rasprave kao i svaki put kada na ovo važno mesto dolazi nova ličnost. Sudstvo jeste ovde nezavisno, Vrhovni sud je ujedno i ustavni sud, ali i sudije su i kad obuku crne toge – ljudi, sa svojim ličnim pogledima na pravo i pravdu i političkim uverenjima.
Tema aktuelne debate zato je i kako najviši sud zemlje, obavljajući svoj posao, u stvari vrši vlast i time oblikuje Ameriku. Držeći se ustava i zakona „kao pijan plota” – ili „rastežući ga”, tumačeći ustav i amandmane, kao i konkretne zakone na način da u njima pronalazi neke nove slobode koje dosad nisu viđene, ili neke stare interpretira u skladu sa novim realnostima. Prvo se ovde opisuje kao „sudsko obuzdavanje”, a drugo kao „sudski aktivizam”.
Da bi se ovo razumelo, treba početi od toga da sastav suda određuju predsednici, ali da svaki njihov izabranik mora da bude potvrđen u Senatu, posle detaljnog pretresa njegovih pravnih uverenja i političke filozofije.
To znači da je Vrhovni sud u stvari destilat politike, odnosno odnosa snaga između dva njena krila, konzervativnog i liberalnog (republikanci i demokrate). I razume se, uticaja raznih interesa, preko lobija, na one koji odlučuju.
Od današnjih osam aktivnih sudija, pet su imenovali republikanski predsednici, a demokratski troje (Regan dvoje, isto toliko i Buš mlađi, jednog Buš stariji, dvojicu Klinton i zasad jedinu ženu među ovim velikodostojnicima, pre deset meseci Barak Obama).
I njegov drugi izbor je jedna žena, „jedan od najfinijih pravnih umova u zemlji”, kako je opisuju i-mejlovi Demokratske partije koji stižu na adrese članova, simpatizera, pa i u moje elektronsko sanduče, iako nisam ni u jednoj od ove dve kategorije, nego samo „spoljni posmatrač”.
U prvih 17 sati tokom tri dana saslušavanja, Elena Kegan je odgovorila na oko 500 pitanja senatora iz oba tabora – i ostavila odličan utisak, tako da se njena senatska verifikacija ne dovodi u pitanje, kako stručno (pravo je učila na tri elitna univerziteta, Prinstonu, Oksfordu i Harvardu, a na poslednjem je bila i dekan pravnih studija, mada nikad nije bila sudija), tako i politički (demokrate imaju senatsku većinu). Uostalom, ne dešava se često da izbor predsednika ne prođe: od 1869, kada je sud ustanovljen, to se dogodilo samo u 12 slučajeva.
Odnos između „konzervativnijih” i „liberalnijih” sudija u vrhovnom veću time će donekle biti popravljen, ali prvi će i dalje biti u većini. Pošto je Vrhovni sudija, Džon Roberts (55), izabranik Džordža Buša mlađeg (1985.), sklon „sudskom aktivizmu”, onda se mogu očekivati nove presude koje će ideološki bojiti američku svakodnevicu.
Jedna od najkontroverznijih odluka donetih pod njegovim predsedavanjem, koja je podigla veliku prašinu i kritikovana od strane druge dve grane vlasti, predsednika i Kongresa, čije će dejstvo tek da se pokaže (mada je u nekim medijima već okvalifikovana kao „katastrofalna”), jeste tumačenje ustavnog amandmana o slobodi govora tako što se korporacijama daje isto pravo kao i pojedincima: da u izbornim kampanjama mogu neograničeno da troše da bi omogućili izbor kandidata po volji – ili da ne prođe onaj ko to nije.
Vrhovnom sudu je tim povodom zamereno da ovo nije samo preširoko tumačenje ustava, nego i de fakto menjanje zakona, čime je zašao u nadležnost Kongresa.
Pokazalo se tako da politike ima i tamo gde ne bi trebalo da je bude. Ali zar sve što je bilo kakva vlast nije u isto vreme i neka politika? Svugde, pa i u Americi.
Milan Mišić
objavljeno: 04/07/2010
