Izvor: B92, 15.Nov.2012, 11:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Peđa Bajović - Komičar u Sijetlu (2. deo)
Stand up komičar Peđa Bajović stigao je u Sijetl na međunarodno takmičenje komičara Seattle International Comedy Competition 2012. Peđa, koji je karijeru izgradio u Hrvatskoj, a zatim i u celom regionu, prvi je komičar sa ovih prostora na jednom takvom takmičenju. B92 prenosi nastavak njegovih utisaka iz Sijetla, prvi deo je ovde.
Sijetl i Amerika žive svoj post-izborni period. Obama je bio na naslovnicama par dana i sada je već „old news“. U ovdašnjoj državi >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Vašington veću pažnju izazivaju izglasavanja gej brakova i legalizacija marihuane. Ovo drugo je suprotno federalnom zakonu, pa bi moglo biti problema! Na ovo prvo već odavno niko ni ne obraća previše pažnje, ali i tu ima ponešto. Konzervativni biznismeni koji rade u istočnim zemljama, sada traže novčanu naknadu od Starbucksa, koji je inače iz ovog grada, jer je ovaj međunarodni lanac kafića otvoreno podržao inicijativu gej brakova. Zaista, u gradovima poput ovog „Smaragdnog“, kako mu je nadimak, biti gej je način života koji je toliko uklopljen u ritam i duh grada, da bi njegov nestanak ozbiljno uznemirio dobar deo građana.
Već nakon desetak dana boravka s ove strane Amerike, zaboravio sam šta sam konkretno mislio da me tu očekuje? Znam da sam, kao i svaki od nas 33, priželjkivao onaj najveći uspeh, ali se više ne sjećam kako sam to tačno planirao da izvedem? Toliko se toga događalo u međuvremenu da mi se mešaju slike prošlosti, sadašnjosti, a u pravcu budućnosti se ni ne usudim baciti pogled!
Znam da sam u pripremama za dolazak ovamo jako puno radio na gledanju sati i sati američke stand up komedije, istraživao o ovom delu zemlje, pisao potpuno nove fore i mislio da sam napravio SVE što će mi osigurati odličan plasman. Međutim, zanemario sam par stvari.
Prva je – konkurencija. Moje kolege s kojima se za bodove žirija i publike borim rame-uz-rame, takvi su da ću uskoro nekima od njih gledati u leđa. Neki od njih su ljudi koji će za par godina postati imena čijim ću se prijateljstvom i saradnjom moći jako hvaliti u mom delu sveta, koji smo ovde (s obzirom da je u pitanju više od jedne zemlje) nazvali - Backhomeia! Moje kolege u zavičaju su sjajni komičari. Sada to vidim još bolje, jer je način rada i kvaliteta na razini one na američkoj klupskoj sceni. Najčešće kada čujem neku njihovu foru prvi put, ili čak i drugi i treći, nasmejem se od srca… Međutim, par ovih tu su mi po prvi puta naterali suze na oči! Iz takvih komičara zrači upravo ta tradicija stand up komedije koja datira još od početaka prošlog veka…
Drugo je – žiri. Uvijek različiti ljudi u različitim klubovima. Neki su iz industrije zabave (producenti, reditelji, agencije itd.), a neki su jednostavno lokalni novinari, stariji komičari i sl. Međutim, ono što im je zajedničko je da u svojim ocenjivanjima uvek imaju na umu kakvu će te ocene imati primjenu u praksi. Jednostavno, žele da svojim ocenama pomognu onim komičarima za koje misle da će im dobar plasman na ovom prestižnom takmičenju može pomoći u daljnjoj karijeri. Onoj u Americi. A šta je s nas nekoliko koji nismo odatle…? Već drugo veče, priđe mi jedan od članova žirija i kaže ovo:"To što ti radiš i to na engleskom je nešto što niko od ovih tvojih kolega ne može ni da sanja! Od srca ti čestitam!"...i onda doda "Ali, mi od stranaca u suštini nemamo nikakve koristi."
I onda se prisetim svojih par godina života u Americi početkom ovog veka i shvatim da me u početku jako nerviralo to da na njihovim televizijama nema nikakvog stranog humora, čak ni onog kanadskog, a kamoli britanskog, a koji su, u stvari, na istom jeziku! Jednostavno, praksa na glavnim televizijskim mrežama je da se ne rizikuje i da, ako i ima neka dobra strana serija, ista dobije svoju američku verziju. Svakako je najsvežiji primjer „The Office“, originalno britanski, ali je napravljena i američka verzija, a koja se onda i više distribuirala u svetu, pa neupućeni misle da je original Made in USA. Nakon nekih pola godine ili godinu i ja sam se bio naviknuo da mainstream TV u ovoj zemlji ne želi strane jezike, a bogami ni naglaske!
Pored toga dočekalo me i par kulturoloških razlika. Ono što se i kod nas, ali npr. i u Velikoj Britaniji smatra jako inteligentnim forama – igra reči ( a pun – eng.) ovdje se doživljava jeftinim i ne baš preterano kvalitetnim humorom. Na moje ogromno iznenađenje, moje izvrtanje izraza „bear with me“ u medveđe pokrete, naišao je na razočaravajuće reakcije tipa „aaaaaaaa….“. Ipak, ne bih ja bio Balkanac kada ne bih tvrdoglavo ostao pri tome, usput malo prilagođavao, i konačno zadnje veče dobio traženu reakciju – veliki smeh!
Ostale fore na relaciji „mi – Amerikanci“ prolazile su jako dobro i jako me raduje da se ovi ljudi od srca smeju na svoj račun. Kada smo nakon prve tri večeri u Sijetlu (druga je bila u gradu preko puta jezera, imena Belvju), trebali da idemo u dublju provinciju, savet mojih kolega je bio „Drop the suite!“ i to sam i napravio. Odelo je ostalo u hotelu i dve večeri sam nasmejavao ljude u košulji, odećom se uopšte ne razlikujući od ostalih komičara. Rezultat – puno, puno više smeha nego u prethodnim večerima. Iskoristio sam njihov odnos prema velikom gradu (ipak sam ja dečko iz provincije, pa znam!), da napravimo privremenu anti-Sijetl koaliciju East Europe/Washington State.
Čemu se smiju Amerikanci, odnosno, čime ih nasmejavaju njihovi komičari? Gotovo isto kao i kod nas: etničke ili rasne razlike, muško-ženski odnosi, novac, mediji – naročito reklame… a ako treba naći neku konkretnu razliku, mogu reći da je to da kod njih ima puno manje – politike. – „To je za televiziju!“, kaže mi Skot, kolega komičar. – „Mi se u klubovima time ne zamaramo, jer toga tamo ima i previše!“ I tako je, politički humor je ovde na televiziji svakodnevica, bilo da je u pitanju stand up ili neki od drugačijih TV formata. Možda bi naši televizijski znalci mogli malo naučiti iz ovoga…
I tako, prolazi vreme. Večeri su rezervirane za nastupe, bilo ih je šest zaredom, pa onda još toliko! A, da ni ne spominjem putovanja do tamo i nazad, nekada i preko dva sata u jednom pravcu! Dane provodim u šetnji (još uvijek! – sada mi neki već zahvaljuju na donošenju lijepog vremena…) sunčanim Sijetlom i njegovim atrakcijama. Uživam u restoranima koji nude svakakva jela, odasvud. Ipak, zna to biti pomalo skupo, pa radim i ručak kod kuće, a napravio sam i jedan eksperiment. Pozvao sam u goste kolegu Kevina Bartinija, pravog američkog Italijana iz Njujorka. Na meniju – torteloni! Prvo sam mu na pola tanjira poslužio one koje sam našao u obližnjoj prodavnici, a onda je na drugoj polovini dobio one koje sam doneo od kuće – Aurelia Blitva. Jeo ih je bez reči, punih usta i klimajući glavom… Pretpostavljam da mu njegov italijanski ponos nije dopustio da glasno pohvali, ali sam mu u očima jasno pročitao „Mama Mia!“. Veselim se njegovoj gastronomskoj osveti, a uživam u ovoj mojoj kulinarskoj pobjeda koja ima ukus – blitve!
Odoh u horizontalu. Meni laku noć, a vama – dobro jutro!
Pogledaj vesti o: Vašington
