Izvor: Politika, 09.Feb.2014, 14:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovalni kabinet sa krilima
Baraku Obami će, kao i njegovim prethodnicima, posle iseljenja iz Bele kuće najviše nedostajati – predsednički avion
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Dobio sam ga tek u 47. godini, odlično me služi, a jedina loša stvar je što ću morati da ga vratim.”
Tako je predsednik Barak Obama prilikom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog susreta sa đacima objasnio svoj odnos prema predsedničkoj povlastici na kojoj mu zavide i sve svetske kolege: predsedničkom avionom kome nema ravnog i koji je, možda još u većoj meri nego predsednička rezidencija u vašingtonskoj Aveniji Pensilvanija, simbol njegove moći i američke snage.
Da je taj džambo avion visok kao šestospratnica nešto što pripada instituciji izvršne vlasti najmoćnije sile sveta, vidi se na prvi pogled: „United States of America” ispisano je velikim slovima celom dužinom specijalno izrađenog „boinga 747-200B”. Na repu je američka zastava, a na prednjem delu trupa predsednički žig.
U svakodnevnom govoru se naziva „er fors van”, mada je to samo šifra za radio-komunikacije svakog vojnog aviona u kojem je predsednik. Sa druge strane, ako se izuzme helikopter kojim se prevozi od Bele kuće do aerodroma u vojnoj bazi „Endruz” i nazad, predsednik je samo izuzetno u nekoj drugoj letelici.
Na serijski „boing” svoje klase liči samo spolja. Iznutra je nešto sasvim drugo. Najtačniji opis bi mogao da glasi da je to Bela kuća sa krilima. I „er fors van” je, naime, istovremeno radni prostor, rezidencija i komandni centar. S tim što leti. Po potrebi, koliko god je neophodno, jer gorivom može da se snabdeva i u vazduhu.
Unutra je, na tri etaže, oko 400 kvadratnih metara prostora. Najveći deo je namenjen predsedniku, koji i tamo ima kabinet, salu za sastanke (koja je istovremeno i trpezarija). Ima i apartman sa spavaćom sobom i posebnim kupatilom za prvu damu. Po potrebi, predsednik na nekom dugom letu može da se razgiba u mini-teretani.
Donji deo je uglavnom prostor za kargo, a najviša etaža za telekomunikacionu opremu. Predsedničke prostorije, čijoj bi opremljenosti pozavideo svaki bolji hotel, u prednjem su delu, a do njih su one za njegove saradnike (u rangu kabine prve klase komercijalnih aviona).
Sasvim na kraju, blizu repa, nalazi se deo namenjen novinarskoj pratnji. Podrazumeva se i da „er fors van” ima specijalne radare, neke elemente za samoodbranu i da je zaštićen od šokantnog elektromagnetnog impulsa koji proizvodi detonacija nuklearne bombe. Ugrađen mu je i mehanizam za izbacivanje aluminijumskih folija koje zavaravaju rakete i štošta još, o čemu se zasad samo spekuliše.
Sa svojih 370 tona maksimalne težine (koja uključuje i 202.000 litara goriva) može da leti brzinom do 1.127 kilometara na sat. Pogon su mu četiri motora „Dženeral elektrika”, a predviđen je za 70 putnika i 26 članova posade.
Kako u svojoj knjizi „Er fors van: istorija predsednika i njihovih aviona” iznosi veteran među izveštačima iz Bele kuće Kenet Volš (koji je predsedničkim avionom leteo oko 40 puta), obavezni deo predsedničkog prtljaga je „fudbal”, što je šifra za tašnu sa komandama za lansiranje nuklearnih raketa. Za svaki slučaj.
U funkciji letećeg bunkera predsednički avion je dosad bio samo jednom: 11. septembra 2001, posle napada Al Kaide na Njujork i Vašington (meta je navodno bila i Bela kuća). Bio je leteće sklonište predsednika Džordža Buša: pošto se nije znalo šta još predstoji, dok je ono što je već viđeno bio užas bez presedana, „er fors van” je u tom momentu bio najbezbedniji.
Letenje ovim avionom predsednička je privilegija, ali i obaveza. Čak i kad putuje neslužbeno, kao lider partije, u izbornoj kampanji ili kad prikuplja izborne donacije, predsednik je predsednik i iz razloga bezbednosti za njega nema drugog prevoznog sredstava sem „zveri” (blindirane predsedničke limuzine), specijalnog helikoptera i „er fors vana”. S tim što se neslužbeni letovi tarifiraju.
Iako sat leta predsedničkim avionom, sa svim troškovima, zvanično košta 179.750 dolara, predsednikovoj partiji se ispostavlja faktura kao da je zakupila čarter let jednog komercijalnog, znatno manjeg, „boinga 737”. Poreski obveznici koji podmiruju razliku, ne gunđaju mnogo zbog ovoga.
Prvi predsednik u američkoj istoriji koji je počeo da leti specijalnim vojnim avionom bio je Franklin Dino Ruzvelt, 1943. Nemačke podmornice su tada špartale Atlantikom, pa je on na ratnu konferenciju u Kazabalanki, Maroko, otputovao „letećom lađom” – „boingom 314”.
Prvi za koga je isključivo za njegovu upotrebu opremljen specijalni avion bio je predsednik Džon Kenedi. Bio je to „boing 707”, obojen u belo i plavo, kombinaciju koja je ostala do danas.
Kenedi je tim avionom u novembru 1963. otputovao u Dalas. Vratio se sutradan – u kovčegu. Na tom povratnom letu, zakletvu je položio novi predsednik, Lindon Džonson.
Kenet Volš i drugi novinari, veterani na predsedničkim putovanjima, pišu da su predsednici u letećem Ovalnom kabinetu mnogo opušteniji nego u onom na zemlji. Oslobođeni su protokolarnih stega i manje je žurbe. Kenedi je tako duge sate letenja provodio razmenjujući političke tračeve (i one o ženama), dok je Džimi Karter više voleo da se izoluje.
Ronald Regan je bio uzdržaniji nego obično, Džordž Buš stariji je ostao upamćen po svojim papučama i belim čarapama, a Bil Klinton je imao periode intenzivnog rada, ali je znao i da dokoličari.
Kako „er fors van” izgleda iznutra, bilo je manja ili veća misterija sve do Baraka Obame. Danas je na društvenoj mreži za razmenu fotografija „Fliker”, služba za odnose sa javnošću Bele kuće postavila mnogo fotografija enterijera predsedničkog aviona sa njegovim glavnim putnikom u raznim situacijama.
Naravno, ne vidi se sve, kao što se ni onima koji putuju sa predsednikom ne dozvoljava da zavire svugde.
Tokom hladnog rata, „er fors van” bio je predmet jedne epizode koja je otkrivena tek kad je okončana. Tadašnji direktor CIA Alen Dals naredio je svojim operativcima da u spremnik stajnog trapa aviona tajno instaliraju veoma precizne kamere, s planom da tokom leta snimaju detalje terena koji se nadleće.
Cilj je bio da se snime sovjetske vojne baze prilikom puta predsednika Ajzenhauera u Moskvu 1960. Predsednik nije bio obavešten, ali od toga nije bilo ništa, jer je poseta otkazana pošto je prethodno u špijunskoj misiji oboren američki U-2, sa pilotom Gari Pauersom, koji je pad preživeo i postao sovjetski zarobljenik.
Drugi incident je bio bezazleniji, ali je mnoge ipak prestrašio. Tokom 2009, „er fors van” je nisko nadleteo Menhetn, da bi se napravili specijalni snimci iznad drugog američkog simbola, Kipa slobode.
Pošto su uspomene na 11. septembar još bile sveže, mnogi su panično reagovali i napustili su svoje stanove. Funkcioner Bele kuće koji je let odobrio morao je da podnese ostavku.
Džordž Buš mlađi je tokom osam godina mandata predsedničkim avionom leteo 1.675 puta. Obama će svoju crtu podvući tek kad ga, sa žaljenjem, preda svom nasledniku ili, što ovoga puta može da se desi, naslednici.
Milan Mišić
objavljeno: 09/02/2014
.jpg)
