Izvor: Politika, 16.Mar.2014, 14:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Joda snima Putina
Tajanstveni institut Pentagona, koga još od 1973. predvodi još misteriozniji Endrju Maršal (93), proučava „jezik tela” ruskog lidera
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Gotovo niko ne primećuje da predsednik Rusije Vladimir Putin, koji često pokazuje svoju dobru fizičku kondiciju, kad hoda jednu nogu malo teže pomera od druge. Ali snagom volje, tu manu ispravlja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ima li to veze sa njegovim nedavnim odlukama da vojno interveniše u Ukrajini i po svoj prilici namerom da Krim ponovo vrati u rusko okrilje, u kojem je bio do 1954? Ima, jer je ova mana deo Putinovog karaktera, na šta je i pre ove krize ukazao jedan tajanstveni institut koji radi u nekim zabačenim kancelarijama najveće administrativne zgrade sveta – Pentagona.
Njegova studija o tome se ovih dana aktuelizuje, u nastojanjima da se pronikne koliko su Putinovi gestovi dok objašnjava svoje poteze u aktuelnoj krizi u skladu sa onim što zaista misli.
Zvuči malo uvrnuto i po svoj prilici nije od neke praktične koristi, ali – ko zna, možda će u jednom momentu biti.
Na ovu vrstu istraživanja u Departmentu odbrane američke vlade, podsetio je pre neki dan dnevnik „Ju-Es tudej”, skrenuvši time pažnju na grupu mislilaca u Pentagonu koja je uglavnom ispod radara medija.
Njeno ime je, uostalom, u sistematizaciji, prilično neodređeno: „Ofis ov Net Asesment” (ONA), u prevodu „Kabinet za neto procenjivanje”. Godišnji budžet mu je 10 miliona dolara, što je mrvica prema ukupnim troškovima Pentagona od 525 milijardi.
ONA je neka vrsta internog „tink-tenka” (instituta), čija je misija da koordinira „neto procene” o stanju, trendovima i razvoju vojnih potencijala SAD i poredi ih sa istim parametrima drugih zemalja (ili grupe zemalja), kako bi se prepoznale buduće pretnje SAD.
Ono što nepoznati broj eksperata o tome napiše (često i uz saradnju privatnih instituta), nikad se ne objavljuje. ONA je do prošle godine referisala direktno sekretaru za odbranu, ali je prošle u organizacionoj šemi spuštena za stepenicu niže. U nekoliko navrata je razmatrano njeno ukidanje, ali uvek je bilo dovoljno onih uticajnih koji su uvereni da to što radi ima smisla.
Najzanimljivija činjenica o ovoj službi je to što je još od osnivanja, 1973, vodi isti čovek. Direktor ONA je Endrju Maršal koji danas ima 93 godine i koji je u američkoj birokratiji jedinstven po tome što je radio sa 13 sekretara odbrane i 8 predsednika.
Postavio ga je Ričard Nikson, a nisu ga promenili ni Džerald Ford, Džimi Karter, Ronald Regan, Džordž Buš, Bil Klinton, Džordž Buš mlađi, pa ni Barak Obama.
Ne pojavljuje se u javnosti, kažu da retko govori i na sastancima, ali ima reputaciju istinskog strateškog mislioca. Rođen 1921, karijeru je, kao diplomirani pravnik, započeo 1949. u Rend korporaciji, „majci” svih „tink-tenkova”.
Nadimak koji je dobio iz uvažavanja je Joda – po 800 godina starom galaktičkom mudracu iz „Zvezdanih ratova”. U nekoliko tekstova koji su dostupni o njemu, pripisuje mu se da je, za razliku od CIA, predvideo raspad Sovjetskog Saveza i među prvima upozoravao na uspon Kine, gde ga veoma cene.
„Preveli smo svaku njegovu reč”, izjavio je prošle godine londonskom „Ekonomistu” general kineske armije Čen Žu.
Takođe je najavio i ekspanziju korišćenja robota u ratovima, što se, sa, sve širom, upotrebom bespilotnih letelica („dronova”) poslednjih godina obistinjuje.
Pominje se da su njegovi puleni i trojka ključnih „neokonzervativaca” koji su bili u vrhu vlasti kad je predsednik bio Džordž Buš mlađi: Dik Čejni, bivši potpredsednik, bivši sekretar odbrane Donald Ramsfeld i bivši predsednik Svetske banke Pol Volfovic.
ONA je prvobitno imala nepopularan zadatak: da razrađuje scenarije nuklearnog rata sa SSSR. Kasnije, kad je uspostavljena „ravnoteža straha”, bavila se oblastima kao što su budućnost mornarice i korišćenje svemira u ratne svrhe.
Neki od novijih izveštaja za temu imaju „promenljivu sliku ljudske prirode” i „ulogu mikrotalasnih oružja velike snage u budućim interkontinentalnim ratovima”.
Maršalu se pripisuje teorija „vojnih revolucija”, po kojoj je istorija ratovanja obeležena sa nekoliko kratkih, ali preobratničkih tehnoloških promena, od rimskih kočija, preko nemačkog „blic kriga”, do atomske bombe.
U skladu s tim, on zagovara da su neka temeljna oružja američkih snaga, kao što su tenk, nosač aviona i lovci kratkog doleta, danas prevaziđena napretkom raketne tehnologije, što ga čini nepopularnim kod mnogih generala i admirala koji ga smatraju „radikalom”.
Vratimo se govoru tela Vladimira Putina. Program „proučavanja fizičkih pokreta nacionalnih lidera kako bi se videlo da li na taj način može više da se sazna o njihovom karakteru i namerama”, u ONA se sprovodi već više od pola decenije. Reč je inače o staroj disciplini: nauka „govora tela” začeta je četrdesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji, sa tezom da su pokreti tela jedinstveni za svaku osobu, kao što su to otisak prsta ili DNK.
ONA se u svojim istraživanjima oslanja na izučavanja Brende Konors, koja ovu disciplinu predaje na Mornaričkom ratnom koledžu u državi Rod Ajlend. Ona je još 2008, posle višegodišnjeg rada, napisala studiju pod naslovom „Pokreti, mozak i proces odlučivanja predsednika Rusije Vladimira Putina”.
Taj tekst nije dostupan javnosti, mada je profesorka Konors neke od svojih zaključaka, poput onog o Putinovim teškoćama u koračanju, iznela medijima.
„On je kao klizač sa krivim stopalom koji je uspeo da postane takmičar na olimpijadi”, rekla je jednom prilikom o svom viđenju fizičke mane ruskog predsednika, koja je, po njoj, doprinela da on postane čovek sa jakom voljom da opstane i da ojača i uravnoteži svoje telo”, u čemu je, zaključuje, „fantastično uspeo”.
„Putinova telesna neravnoteža učinila ga je i ekstremno osetljivim na kritiku”, takođe je jedan od nalaza, kao i onaj da kao beba „verovatno nije puzao”.
Jezik tela, odnosno „neverbalne komunikacije”, po Konorsovoj, „nude jedinstveni uvid u to kako pojedinci donose odluke i mogu da otkriju njihove stvarne namere”, što je šefove Pentagona valjda podstaklo da staro istraživanje na koje dosad nisu obraćali mnogo pažnje, pogledaju kroz nove naočare.
Da li su na taj način o Putinu saznali nešto novo, ne otkriva se iz razloga koji su podrazumevajući: protivnik ne sme da zna šta o njemu sve znamo. Sudeći, međutim, po tome što je na početku ukrajinske krize malo ko očekivao da će ona proizvesti najveće zatezanje između SAD i Rusije od hladnog rata, ovozemaljski mudrac Joda u liku Endrju Maršala, nije bio od pomoći.
Ovo je završni tekst iz serijala „Otkrivanje Amerike” koji je Milan Mišić, kao stalni dopisnik „Politike” iz Vašingtona, pisao od 2009. godine. Ovim tekstom Milan Mišić odlazi u penziju posle više od četiri decenija u novinarstvu, pri čemu je bio glavni i odgovorni urednik „Politike” od 2001. do 2005. kao i dopisnik iz Južne Azije (Nju Delhi u dva mandata 1978–1982. i 1986–1989), potom sa Dalekog istoka (Tokio 1989–1992) i na kraju iz SAD (Vašington 2009–2014).
Milan Mišić
objavljeno: 16/03/2014
Pogledaj vesti o: Vašington
.jpg)
