Izvor: Politika, 10.Mar.2014, 14:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jalta, Jalta
Ako Vašington kaže da je svaka tačka zemaljske kugle od vitalne važnosti za bezbednost SAD, i Moskva kaže da je Ukrajina od iste te vitalne važnosti za bezbednost Rusije
Od našeg specijalnog izveštača
Jalta – Izgleda da se svetska istorija opet kroji na Krimu. Jer, od nekadašnje Krimske konferencije, koja je trajala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od 4. do 11. februara 1945. godine, kada su se u Jalti sastali Staljin, Ruzvelt i Čerčil, istorijski krug kao da se zatvorio. Da li se Evropa upravo zbog Krima opet vraća u vreme Hladnog rata i ko je za to kriv? Od vremena čuvenog mjuzikla „Jalta, Jalta” do najozbiljnijeg geopolitičkog sukoba između Zapada i Rusije u poslednjih 30 godina?
Da bi se ušlo u kompleks dvorca Livadija u Jalti, gde je održana Krimska konferencija koja je odredila sudbinu mnogih država i naroda u Evropi, pa i na Pacifiku posle Drugog svetskog rata, treba da platite ulaznicu od 50 grivni. Mesto prosto odiše istorijom, iako mi je dvorac na fotografijama izgledao mnogo impozantnije. U stvarnosti, to je tek nešto veća zgrada od prosečne vile srpskog tajkuna. Sada je tu muzej, mala crkva, prodavnice suvenira. I prekrasan pogled na pučinu Crnog mora. Nedostaju samo fotelje sa Staljinom, Ruzveltom i Čerčilom. I njihova odluka, sporazum kako da izgleda posleratna političko-bezbednosna arhitektura u Evropi. Nemačka podeljena na četiri okupacione zone, Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Rumunija i Bugarska sto odsto u sovjetskoj zoni interesa, Grčka podeljena 70 prema 30 odsto u korist Zapada, a Jugoslavija fifti-fifti.
I to je trajalo sve do pada Berlinskog zida i raspada Varšavskog pakta. U tom periodu Nikita Hruščov poslao je na Kubu sovjetske rakete srednjeg dometa s nuklearnim bojevim glavama, što je za Vašington skoro bila objava rata. Američki predsednik Džon Kenedi naredio je pomorsku blokadu Kube, svet se našao na ivici nuklearnog rata između SAD i SSSR-a. Amerikanci su objašnjavali da zbog svoje bezbednosti ne mogu da dozvole postojanje sovjetskih raketa na Kubi, jer one pogađaju Vašington i Njujork za pet minuta tako da SAD ne mogu da to spreče niti da uzvrate. I bili su u pravu, i Hruščov je povukao rakete s Kube.
Istorija je išla dalje svojim putem, kada se rasformirao Varšavski pakt, Džordž Buš stariji je obećao Mihailu Gorbačovu da NATO nikada neće preći na teritoriju Istočne Nemačke, samo neka se dve Nemačke ujedine. Zatim je američki predsednik obećao Gorbačovu da NATO nikada neće u svoje članstvo primiti države bivšeg Varšavskog pakta i da nikada neće stupiti na teritoriju država bivšeg Sovjetskog Saveza. Gorbačov je u sve to poverovao, danas reklamira pica restorane u Moskvi. Rusija je pod Jeljcinom ćutke prelazila preko svega što je Zapad obećao i kasnije prekršio. S druge strane, iz Vašingtona su dolazile jasne poruke da SAD neće dozvoliti da se ikada više u svetu pojavi suparnik snage nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i da je svaka tačka na zemaljskoj kugli tačka od vitalne važnosti za bezbednost SAD.
Sve što je rađeno u odnosu Zapada prema Rusiji posle raspada SSSR-a bilo je prevara. NATO je ušao na teritorije bivših članica Varšavskog ugovora i na teritorije baltičkih država, bivših republika SSSR-a. Vašington je direktno prevario Moskvu oko rezolucije UN po pitanju bombardovanja Libije 2011. godine kada je ruski predsednik bio Medvedev. Zapadne zemlje direktno su prevarile Moskvu oko sporazuma Janukoviča i opozicije od 21. februara. Ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske su garantovali taj sporazum, prethodno su Obama i gospođa Merkel zamolili Putina da on utiče na Janukoviča da potpiše sporazum. Kada je Janukovič to potpisao opozicija to nije poštovala, nekoliko sati posle potpisivanja sporazum je jednostrano izigran, a ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske napravili su se ludim. EU je požurila da prizna nove vlasti u Kijevu. Je li to neko na Zapadu mislio da je Vladimir Putin, zapravo, Gorbačov ili Jeljcin?
Spomenik Lenjinu u Jalti (Foto M. Lazanski)
Čak i da nije u pitanju razočaranost Moskve i Putina u verolomstvo Zapada, za gužvu oko Ukrajine krivica je, pre svega, na strani Zapada, odnosno Vašingtona i Brisela. Rusija iz bezbednosnih razloga ne može dozvoliti ulazak Ukrajine u NATO, kao što ni SAD svojevremeno nisu mogle da dozvole sovjetske rakete na Kubi. Ulazak Ukrajine u NATO, a o tome je zapravo i reč, poništava celi ruski odbrambeni sistem, ruski ofanzivni raketni sistem praktično se devalvira. Zašto o tome nisu vodili na vreme računa u Vašingtonu i u Briselu, zašto niko na Zapadu nije javno rekao da Ukrajina, zbog svih tih razloga, ne može da bude članica NATO-a? Ako Vašington kaže da je svaka tačka zemaljske kugle od vitalne važnosti za bezbednost SAD, i Moskva kaže da je Ukrajina od iste te vitalne važnosti za bezbednost Rusije. Ko je Ukrajinu ohrabrivao na putu ka NATO-u? Ko je i danas ohrabruje u tom pravcu? Taj koji to radi jeste i glavni krivac za sadašnje probleme na Krimu. Bivše države Varšavskog pakta i bivše republike SSSR-a ne bi svoj novi nacionalni i državni identitet trebale da grade na antiruskim pozicijama, ma koliko to nekima u Briselu i Vašingtonu godilo. Nikada Amerika neće rizikovati nuklearni rat s Rusijom zbog Ukrajine, Gruzije ili Letonije. Jer, Njujork i Vašington vrede više od jedne mise za Kijev.
Da, Jalta se ponavlja u drugom obliku. Krim je početak nove bezbednosne arhitekture Evrope. Kada su Staljina Čerčil i Ruzvelt ovde u Jalti zamolili da o uređenju posleratne Evrope konsultuju i svetog oca u Rimu, Koba Džugašvili ih je odmah upitao s koliko divizija raspolaže sveti otac u Rimu. Danas smo se opet vratili na jezik sile, jer je Zapad to tako hteo. Rusi su morali da prihvate tu utakmicu, ona im je nametnuta. Štaviše, u februaru 1945. Zapad je na Jalti igrao iskrenije i poštenije prema Moskvi nego što to radi danas. Ili je neko pomislio da Rusija više nije jaka kao SSSR? Fatalna greška.
Na glavnom trgu u Jalti postavljen je šator u kojem rade aktivisti pripajanja Krima Rusiji. Odjekuju patriotske pesme, vijore se ruske zastave. Kada sam zavirio u taj šator i podigao kameru da snimim aktiviste, dvojica su grubo skočila da mi otmu kameru. U ne baš nežnom gušanju morao sam da urlam da je nas u Srbiji NATO gađao 1999. „Nas su bombili”, vikao sam. Tek tada su odustali od fizičkog obračuna, glavni lik u šatoru mi se izvinio, nekoliko starijih članica komiteta ljubazno se osmehivalo. Jedna mlađa me je čak i poljubila. Neverovatno, NATO me je spasao od batina, s približavanjem referenduma tenzije polako rastu i svi su ovde veoma nervozni. Svi novinari su na neki način sumnjivi kao ubačeni agenti Kijeva i Zapada.
Jalta je raj nekadašnjeg SSSR-a, obala Krima je predivna. Moj vozač Viktor još nije siguran hoće li glasati na referendumu, ali je siguran da će rezultat referenduma biti za priključenje Krima Rusiji.
Zašto, pitam ga.
– Zato što smo probali s Ukrajinom, pa nije išlo. Ukrajina nije ništa ulagala u razvoj Krima, štaviše odavde se novac ulagao u Ukrajinu. Hajde da sada probamo s Rusijom, možda bude bolje...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 10.03.2014.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
