Izvor: Politika, 19.Sep.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li Putin novu ponudu za Obamu
Susret vođa Amerike i Rusije mogao bi se odigrati na marginama sednice Ujedinjenih nacija krajem meseca
Pre tri godine Vašington nije hteo ni da odgovori na ponudu Moskve da Bašara el Asada nagovori da postepeno odstupi s vlasti, jer su Amerikanci bili uvereni da će sirijskog predsednika pobunjenici vrlo brzo ionako isterati iz kabineta oružjem. Danas je Asad i dalje u Damasku, u Siriji je u međuvremenu poginulo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << najmanje 200.000 ljudi, gotovo polovina stanovništva (11 miliona ljudi) raseljena je ili otišla u izbeglištvo, a najnovija vest glasi da je Barak Obama primoran da razmišlja o tome da se, zbog Sirije, u četiri oka sastane sa Vladimirom Putinom. Kako god to Bela kuća predstavljala, takav susret na marginama zasedanja Generalne skupštine UN krajem septembra na spektakularan način bi okončao međunarodnu izolaciju u kojoj Amerikanci nastoje da drže Putina još od ukrajinske krize.
Čim su Amerikanci obelodanili da ih veoma brine što je Moskva počela da doprema velike količine naoružanja Asadovom režimu, iz Moskve su stigli signali da Putin želi da o krizi u Siriji razgovara direktno s Obamom. Potonji je, prema izvorima „Njujork tajmsa”, trenutno sklon tome da prihvati taj susret, ali još nije doneo konačnu odluku, na koju bi još mogli presudno uticati brojni savetnici koji ga odgovaraju od toga da popusti.
Ako se i sastanu, do dogovora neće lako doći, delom i zbog njihovih veoma različitih priroda koje se nikad nisu slagale. Za šefa Kremlja Obama je, kako to sažima „Njujork tajms”, slabić, dok Amerikanac ruskog kolegu vidi kao siledžiju. To mišljenje, zacementirano ruskom ulogom u ukrajinskom sukobu, svakako se nije popravilo nakon što je Putin savremenim helikopterima, tenkovima i artiljerijom, kao i mornaričkom pešadijom, stao iza Asada, kojeg humanitarci optužuju da je pobio više civila nego Islamska država (ID), dok ga Zapad smatra osnovnim razlogom za izbijanje sukoba u Siriji i glavnim nehotičnim regruterom boraca za „kalifat”.
Još krupnija prepreka dogovoru od ličnog odnosa Putina i Obame biće to što je na stolu krupniji ulog od same Sirije. Ako bi uspeo da se nametne kao faktor u rešavanju sirijske krize, ruski predsednik bi probio međunarodnu izolaciju u kojoj se nalazi zbog Ukrajine, što bi se na Zapadu doživelo kao da je silom u jednoj zemlji izdejstvovao da mu se zaboravi upotreba sile u drugoj zemlji. Takođe, doveo bi Rusiju u situaciju u kojoj bi zadržala uporište na Bliskom istoku, koje nije važno samo zbog pomorske baze Tartus u Siriji, jedine koja joj je preostala u tom delu sveta, nego i zbog strateškog položaja Kremlja u regionu, naročito sad kad bi Iran, nakon potpisivanja sporazuma o nuklearnom programu, mogao postati popustljiviji prema Zapadu.
Sve to će komplikovati eventualne razgovore o Siriji, koji bi i bez toga bili dovoljno zamršeni. U ovom trenutku, sudeći po onome što je
nagovestio američki državni sekretar Džon Keri, jedina konkretna ruska ponuda Americi oko Sirije jeste da nađu način za izbegavanje „sudara” svojih vojnih snaga u toj zemlji. Ali, pre će biti da bi u sedištu UN Obama i Putin razgovarali o tome mogu li Amerika i Rusija uspostaviti zajedničku strategiju za državu koju već četiri i po godine, uz uplitanje svetskih i regionalnih sila, razara rat. Zajedničke strategije, međutim, ne može biti ukoliko se ne saglase oko toga šta učiniti s Asadom. O svojevremenoj ruskoj ponudi za postupno uklanjanje sirijskog predsednika, koju je obelodanio Ahtisari, zapadne diplomate s kojima je „Gardijan” razgovarao kažu da je tada bilo sumnjivo da Putin zaista stoji iza tog plana i da se, u svakom slučaju, sirijska opozicija nije mogla ubediti da pristane na zadržavanje Asada, makar i na samo relativno kratko vreme. Teško da Zapad danas ne bi poskočio na ruski predlog od pre tri godine.
Nije isključeno da će tu ponudu i dobiti ponovo. Rusiji sigurno nije toliko stalo do Asada lično da ga se ne bi odrekla ako bi pre toga obezbedila dovoljan uticaj na lokalne prilike, za šta je jedan način i vojna pomoć koju je poslala režimu – utoliko joj se ni Asad možda ne raduje bezrezervno. Ni on, uostalom, ne bi imao razloga da se ne povuče ako bi mu neki moćan zaštitnik isposlovao egzil s imunitetom od optužnica za ratne zločine i dovoljno novca da ostatak života proživi mirnije nego što bi mogao u Siriji, čak i ako bi ostao na vlasti. I američki moral se u prethodnim decenijama već mirio s takvim aranžmanima.
Ali, brzi pad Asada trenutno ne želi ni Amerika, koja svojim avionima ne napada njegove trupe, niti obučava sirijske pobunjenike koji se prethodno ne obavežu da će im meta biti jedino ID. „Kalifat” bi, naime, mogao osvojiti veliki deo Sirije ili je čak potpuno pregaziti ako bi zvanični režim bio poražen. A za ID još nema rešenja: nisu ga porazila ni dosadašnja bombardovanja koalicije Amerike i zalivskih zemalja, kojima verovatno neće mnogo pomoći ni to što im se upravo pridružila Australija, a na jesen bi to mogla učiniti i Velika Britanija. Teško da će se tu nešto promeniti i ako Rusi otpočnu bombardovanje ID, koje će ionako pre biti organizovano tako da održi Asada na barem onom delu teritorije koji sad kontroliše nego da potpuno potuče ID. Bez kopnenih trupa, koje nijedna država ne želi da pošalje, poraz ID nije na vidiku.
Vojno rešenje za Siriju, drugim rečima, nije na stolu ni nakon ruskog ulaska u tu zemlju. Političko se još manje nazire: ako bi se Rusija i Amerika, zajedno s Iranom, Saudijskom Arabijom i Turskom, nekako i saglasile oko postupnog povlačenja Asada, na kompromis sigurno ne bi pristale ekstremne islamističke grupe koje, u najmanju ruku, čine dobar deo sirijskih pobunjenika.
Pogledaj vesti o: Vašington
