Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iguane su zaštićene
Čudan kontrast između normalnosti u jednom delu američke baze na Kubi i drastično drugačijih prilika na drugom
Od našeg specijalnog izveštača
Gvantanamo bej, Kuba – Vozač mini-autobusa sa novinarima je naglo zakočio i, pošto brzina nije bila velika, lako se zaustavio. Da bi prelazak puta omogućio stvorenju koje je ovde, u američkoj vojnoj bazi na Kubi, posebno zaštićeno jednim od retkih ugovora između >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vašingtona i Havane, koji inače nemaju diplomatske odnose.
Razlog za škripu kočnica bila je jedna iguana, oko metar dugačak gušter, kojih ovde kažu ima dosta, dok su na ostalom delu Kube ugrožena vrsta (jer su delikates na trpezama). „Kazna za gaženje iguane je 10.000 dolara”, objašnjava mladi vojnik koji nam je dodeljen kao pratnja i objašnjava da je zbog toga brzina kretanja vozila na putevima u bazi ograničena na 25 milja (40 kilometara) na sat.
Ovo se dogodilo na povratku sa drugog kraja baze, iz posete njenom posebnom delu, zatvorskom kompleksu u kojem su pritvoreni „neprijateljski borci”, što je izraz koji se iz političkih i pravnih razloga koristi umesto uobičajenog, „ratni zarobljenici”. „Neprijateljski borci” po zvaničnoj definiciji u ukazu bivšeg predsednika Buša jesu „pripadnici Al Kaide i drugi koji su naneli, ili pretili da će naneti štetu SAD, njenoj bezbednosti, ekonomiji ili spoljnoj politici”.
Jednu iguanu sam video i u zatvorskom krugu, gde je takođe zaštićena zakonom – za razliku od pritvorenika čiji je status takav da u osnovi „nemaju pravo da imaju prava”.
Iguane i zatočenici Gvantanamo beja su u stvari dve krajnosti realnosti ovog dela Amerike na Kubi, na komadu zemlje koji, zato što je iznajmljen, legalno nije američka teritorija, mada praktično nije ni pod kubanskim suverenitetom.
Pre nego što sam video zatvorski kompleks, spolja i iznutra, baza je ostavljala utisak neke mirne varoši iz američke provincije, ili možda na nekom ostrvcetu u američkom priobalju, s obzirom na to da proizvodi sopstvenu struju, ima fabriku za desalinizaciju vode. Sve ulice ovde su isto tako precizno obeležene na svakoj raskrsnici kao u svakom američkom naselju. I ovo inače ima svoje predgrađe sa prizemnim kućama (za oficire i njihove porodice), uređenim dvorištima, automobilima parkiranim ispred garaža...
Ima i svoj bioskop na otvorenom, jedini „Mekdonalds” na Kubi, irski pab, kafeteriju „Starbaks”, bolnicu, motel, lokalnu autobusku liniji. Zatim teren za američki fudbal i onaj pravi, „soker”, bioskop, javnu biblioteku, dve crkve... Oružje, odbrambene sisteme, nismo videli (što ne znači da ih nema – neke fotografije koje sam snimio, tokom obaveznog pregleda su izbrisane sa memorijske kartice, mada ja na njima nisam uočio ništa važno). Ima čak i teren za golf. Sve u svemu, da nije vojna baza (i da nije na Kubi), ovo bi bio još jedan turistički raj na Karibima.
Idealno mesto za luksuzno turističko naselje mogao bi da bude i drugi kraj baze, ali stražarske kule i ograda sa bodljikavom žicom kvare pogled na plavo more. Iza te ograde i žice jedan je sasvim drugačiji svet koji je u ovom veku znatno narušio imidž Amerike kao doslednog zaštitnika ljudskih prava širom planete.
Zatvor u Gvantanamu je doduše ostavština prethodnog predsednika koje je sadašnji hteo da se odrekne, ali se u tome suočio sa političkim preprekama koje nije mogao da savlada. Ovo je zbog toga ružna fleka na licu Amerike.
Držati ljude u zatvoru, neke već devetu godinu, a da pri tome nisu ni za šta optuženi, prepuštati političkim odlukama umesto zakonu kome će od njih biti suđeno (dosad samo šestorici, a nekima verovatno nikad neće), držati ih u sasvim solidnim zatvorskim uslovima sa jedne strane, a u posebnim prostorijama za saslušanja primenjivati srednjovekovnu torturu sa druge – samo su deo kataloga zloupotreba monopola države na primenu sile, u ime bezbednosti, a na uštrb osnovnog prava na slobodu i bar elementarnu pravnu zaštitu pritvorenika koji su proglašeni neprijateljima SAD.
Mnogi sužnji u Gvantanamu to po svoj prilici jesu, ali sistem je obesmišljen na primerima onih koji to nisu. Šta može da opravda to da je jedan petnaestogodišnji Avganistanac ovde proveo već više od trećine svog dosadašnjeg života?
Amerika je svesna ove protivrečnosti – da nije, ne bi Gvantanamo pokazivala stranim novinarima. U medija centru baze, na primer, na raspolaganje nam je stavljen izuzetno kritičan članak iz Pravne revije Severozapadnog univerziteta iz države Ilinois, sa naslovom „Protivljenje Gvantanamu: prava na ivici dehumanizacije”, čiji je autor, Munir Ahmad (američki musliman), profesor prava na Jejlu.
U članku se konstatuje da je Gvantanamo danas, politički i kulturno, domaće i međunarodno, primer za torturu, napuštanje vladavine prava i generalnu pretnju građanskim slobodama koja donosi „rat protiv terorizma”.
Gvantanamo je predmet ozbiljnih unutrašnjih sporenja u Americi, političkih, pravnih, građanskih. Ona pokazuju da se traži izlaz, način kako da se ovaj zapetljani čvor, pošto zbog odnosa snaga na političkoj sceni ne može da se preseče, nekako odmrsi.
Dani provedeni ovde bila su izuzetno zanimljivo profesionalno i ljudsko iskustvo.
Vojnici, mladi ljudi i žene, pripadnici „Združene operativne grupe”, bili su sve vreme ljubazni i, u granicama svojih ovlašćenja, predusretljivi. Posetu je organizovalo odeljenje za medije Pentagona, a sem kreveta u šatorskom naselju, flaširane vode i kafe, sve ostalo smo plaćali sami: avio-prevoz, hranu i skupu internet vezu.
-----------------------------------------------------
Noru još 34 meseca zatvora
Gvantanamo bej, Kuba – Američki vojni sud koji zaseda u bazi Gvantanamo bej na Kubi, osudio je Nor Utman Muhameda na 14 godina zatvora, ali će ovaj sudanski državljanin u ćelijama sagrađenim specijalno za teroriste, po nagodbi sa američkom državom, ostati samo još 34 meseca. Skoro devetogodišnji pritvor se na računa kao izdržani deo kazne, a Nor će u sledeća 34 meseca, kao deo nagodbe, svedočiti i u procesima drugim pritvorenim „neprijateljskim borcima” kojih je u Gvantanamo sada 172. Ovo je bilo tek šesto suđenje od otvaranja ovog zatvora, osporavanog i u SAD i u svetu.
M. M.
Milan Mišić
objavljeno: 20.02.2011
.jpg)
