Izvor: Politika, 09.Dec.2014, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mediji glasniji od topova
U trenutku kada ratna dejstva u Ukrajini zasad jenjavaju, u bivšim baltičkim sovjetskim državama raste nervoza. Skretanje pažnje sveta sa dešavanja u Donjeckoj i Luganskoj oblasti otvara novi prostor za delovanje Moskve, smatraju u Letoniji, Litvaniji i Estoniji, pa čak i u Poljskoj, Gruziji, Moldaviji...
Ovaj put, međutim, nije reč o govoru topova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i raketa, o stotinama stradalih, izbeglih... Glavno oružje kojeg se plaše pomenute države jeste, kako navode, „agresivna delatnost ruskih medija namenjenih konzumentima (često tretiranim i kao – zemljacima) van granica najveće države na svetu”.
Ono na šta su nas tokom proteklih godina navikli televizijski kanali, poput američkog Si-En-Ena ili britanskog Bi-Bi-Sija, sada su na sebe preuzeli ruski kanal Raša tudej i nedavno pokrenuti – Sputnjik. Šema je slična: izneti stavove vladajućih struktura u svojoj zemlji, vešto kombinovanim sa kvaziistraživačkim emisijama, političkim panelima, lakom zabavom i – umerenom dozom patriotizma.
Pri tome, kako tvrde poznavaoci, ruski televizijski pregaoci dobro su naučili lekcije zapadnih kolega i stvorili javne servise koji po dinamičnosti programa prevazilaze nekadašnje uzore.
Činjenica da zemlje pomenute na početku teksta osećaju posebnu nelagodu ima opravdanje u saznanju da u njima zaista i živi veliki broj etničkih Rusa. A u kombinaciji sa propagandnom mašinerijom Kremlja to može da izazove vrlo neprijatne posledice po vlasti zemalja na čiju adresu se poruke upućuju.
Reklo bi se da su Si-En-En i Bi-Bi-Si, posebno u vreme ratova na Balkanu, otvorili neku vrstu Pandorine kutije, pustivši iz nje sva zla ovoga sveta. Pokušaji da se poklopac ponovo zatvori odavno su napušteni. Možda upravo usled namere da zauvek tako i ostane.
Kombinacija klasičnog vojevanja i jake propagande analitičari danas nazivaju – hibridnim ratovanjem. Mada, istini za volju, ni dva svetska rata vođena u 20. veku nisu pokrenuti ispotiha... Propaganda je i u tim slučajevima bila jedno od udarnih oružja. Ipak, munjeviti razvoj medija, a posebno interneta, pretvorio je planetu u „globalno selo” u kojem se sve zna, sve je moguće saznati, svakoga pohvaliti ili ocrniti...
Moć svetske komunikacione mreže sa sobom nosi i dodatnu opasnost, a to je okretanje mlađim kategorijama stanovništva koje još nemaju izgrađene vrednosne i političke stavove i kao takvi upijaju svaku informaciju bez sposobnosti da samostalno filtriraju ono što je istina od onoga što je puka propaganda.
Da li je isključivanje stranih kanala iz domaćeg programa, kao što to rade u Letoniji, Litvaniji i Ukrajini kada je reč o programima iz Rusije, valjano rešenje?
Britanski televizijski producent Piter Pomerancev smatra da nije: „To samo stvara izuzetno ružnu sliku o onome ko je naredio isključenje.”
Drugi važan momenat je to što se ova vrsta programa uglavnom nudi po izuzetno prihvatljivim cenama. Uostalom, već su plaćeni iz domaćih izvora, a otvaraju veliki prostor za reklamiranje najrazličitijih proizvoda, čega nijedna ozbiljna televizija, s pravom, ne želi da se odrekne.
Kako su preneli svetski izveštači sa samita G-20 održanog nedavno u australijskom gradu Brizbejnu, Rusija za Zapad više ne predstavlja partnera nego – protivnika. Pri tome se kao njen glavni suparnik vide, pre svega – SAD. Dakle, reč je o suprotstavljenosti dve nuklearne sile koje ne prezaju da naglase tu vrstu svoje vojne moći, dok za gusto naseljenu Evropu i sama pomisao na nuklearne bojeve glave izaziva duboku zebnju.
Kako neko reče, Rusija i SAD su zemlje sa ogromnim teritorijama i tamo bi posle eventualne nuklearne kataklizme nešto i moglo da ostane zdravo. Na Starom kontinentu, takva mogućnost ravna je nuli.
Pri tome, po mišljenju stručnjaka, Rusija je mnogo bolje pripremljena za eventualni sukob pošto na Zapadu, kako piše „Ekonomist”, ne postoji ni snaga ni volja za mogući sukob. Zato se sve i rešava lokalnim „čarkama”, poput rata u Ukrajini, koji više služe za podizanje i održanje rejtinga vladajućih struktura i morala sopstvenih podanika nego što će suštinski promeniti stanje na terenu. Za takvu promenu potrebne su desetine godina, a strpljenje nije karakteristika politike ni Moskve ni Vašingtona.
Izlaz je pronađen u propagandi. Si-En-En, Bi-Bi-Si, Al Džazira, Raša tudej, Sputnjik i druge globalne mreže preuzimaju na sebe da utiču na „raspoloženje” građana u drugim zemljama. Pogotovo onih koje smatraju – zemljacima.
Za početak, medijski rat čini se bezazlenijim od onog pravog, koji odnosi živote po kratkom postupku. Da li će tako i ostati, možemo samo da nagađamo. I da se nadamo.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 09.12.2014.
