Izvor: Danas, 09.Okt.2014, 13:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuda ide Ukrajina?
Opstanak celovite, iako nužno decentralizovane ukrajinske države, zavisi od sposobnosti Kijeva da obuzda neofeudalne težnje njemu formalno podređenih oblasnih guvernera i emancipuje se od spoljnih faktora koji žele eskalaciju sukoba na granici Rusije - a ne od vojnih (ne)uspeha ukrajinskih snaga na jugoistoku zemlje.
Da se podsetimo: Ukrajina je polako skliznula u građanski rat, pošto se početkom ove godine odigrao prevrat, tokom koga je zbačena njena legitimna vlast. Za >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << jedne, kako u Ukrajini tako i na Zapadu, radilo se o „demokratskoj revoluciji“, dok drugi, bar na početku krize ništa manji deo ukrajinskih građana i većina Rusa, na smenu vlasti u Kijevu gleda kao na rezultat klasičnog iz inostranstva sponzorisanog državnog udara. Pošto se on odigrao došlo je do vratolomnog urušavanja ukrajinske države i rasplamsavanja sukoba. I to pre, uslovno rečeno, po libanskom (sa mnogo zaraćenih strana) nego po bosansko-hercegovačkom scenariju.
U ukrajinskom građanskom ratu nema dve (u slučaju BiH bilo ih je tri), kao što se neretko pogrešno misli, relativno homogene strane, već se odvija sukob na jednom glavnom i više malih (promenljivih) frontova. Sa jedne strane su na ruskom jugoistoku zemlje bazirani protivnici novog režima i naglašeno prozapadnog geopolitičkog kursa koji on nameće. Oni su na prevrat - nastojanja novih vlasti da identitetski podeljenu zemlju protivno volji velikog dela stanovništva udalje od Rusije i, konačno, na unutrašnjem planu suzbiju ruske identitetske faktore - reagovali kretanjem od (kon)federalističkih težnji ka stremljenju ka nezavisnosti oblasti koje se od kada su preuzete od Tatara i Turaka u 18. veku zovu Novorusija, i u kojima se prevashodno govori ruski. Ove oblasti su posle boljševičkog kreiranja ukrajinske republike i poraza belih snaga (čije su bile jedno od ključnih uporišta) uvrštene u sastav Ukrajine kako bi ona dobila širok izlaz na more i industrijski potencijal za dalji razvoj.
Oružane formacije (pro)ruskih delova Ukrajine su homogenije od protivničkih, mada su i one daleko od jedinstva i prave vojničke discipline. No, trupe koje se protiv njih bore mnogo su gore u tom pogledu. One su mozaik svega i svačega pri čemu je opšta raspuštenost u prvom planu. „Unitaristi“, „prozapadnjaci“ ili, najprostije rečeno, naoružane pristalice raznih političkih opcija koje su zbacile prethodnog predsednika i njegovu administraciju, predstavljaju konglomerat ostataka regularne vojske Ukrajine, nacionalne garde, partijskih milicija, ličnih odreda pojedinih guvernera i tajkuna. Tu smo stigli i do pomenutih promenljivih linija sukoba u pozadini glavnog fronta. Njih ipak nema na jugoistoku dok „unitarističke“ snage, ne da nisu jedinstvene, već su pojedine njihove frakcije povremeno i međusobno zavađene.
Umnogome i usled toga je ofanziva tzv. ukrajinske strane, posle početnih velikih uspeha, doživela kolaps. Kvantitet nije mogao da nadomesti njihov očajni kvalitet. Posle toga je usledilo aktuelno primirje, a ono nam mnogo - znatno više od bilo čega drugog - govori o karakteru rata u Ukrajini. Zapad i Kijev optužuju Moskvu da želi da anektira jugoistočnu Ukrajinu ili je makar transformiše u državnu tvorevinu, de facto nezavisnu, ali pod njenom kontrolom. Da je to tačno, Rusija ne bi izvršila pritisak na „proruske“ snage da u po njih nepovoljnom momentu pristanu na primirje, već bi ih podržala da nastave uspešnu kontraofanzivu i zagospodare što većim delom teritorije. Moskva to nije učinila da bi izbegla dalju eskalaciju rata, još veće zaoštravanje odnosa sa Zapadom, te da ne bi dobila novu, stostruko mnogoljudniju Abhaziju, koju bi morala ozbiljno da finansijski i na svaki drugi način podržava. A današnja Ruska Federacija, (ne)srećom, nije ideološki motivisana država kao što su na razne načine bili Sovjetski Savez ili carska Rusija (sa predstavom o sebi kao Trećem Rimu). Otuda, Moskva se užasava od pomisli da razvojni potencijali njene privrede i standard stanovništva, budu opterećeni sa nedoglednim, a redovnim godišnjim odlivom desetina milijardi evra.
Kremlj želi da spreči formalan ulazak Ukrajine u NATO pa i njeno celovito geopolitičko svrstavanje uz Zapad, odnosno marginalizaciju još vrlo živog ruskog identitetskog nasleđa u njoj. U tom smislu za Moskvu deluje kao najpogodnije rešenje pretvaranje unitarne Ukrajine u labavu (asimetričnu) federaciju oblasti od kojih je sastavljena, a da takva kompleksna država bude tampon zona između NATO-a te EU i, sa druge strane, Rusije i grupacije država oko nje okupljene. Manje od toga Kremlju deluje kao osnov za trajno udaljavanje Ukrajine od Rusije i ruskih korena. Više od toga oficijelna Moskva smatra opasnom avanturom pa i balastom. Rusija, sa izuzetkom Krima, koji je već ušao u sastav RF, protivno neosnovanim optužbama EU i Vašingtona, podržava teritorijalni integritet Ukrajine, ali smatra da se, otprilike po uzoru na Bosnu i Hercegovinu, moraju naći mehanizmi koji bi sprečili jednostranosti i majorizaciju u okvirima identitetski i geopolitički dubinski podeljene zemlje.
Druga strana to ne želi, ali neki njeni razumni segmenti polako uviđaju da će bez toga sukob trajati decenijama i na kraju se neće izbeći neizbežno (uvažavanje ukrajinskih različitosti). Naravno, do predstojećih prevremenih parlamentarnih izbora (26. oktobar), ni oni to neće javno zastupati. I to kako zbog radikalizovanog biračkog tela (a veliki deo građana jugoistočne Ukrajine, uključujući i područja koja silom drže „unitaristi“, na njima neće učestvovati, kao i tu utemeljena najveća ukrajinska stranka - Partija regiona), tako i negativnog stava dela zapadnih činioca. A neki od njih, pre svega oni anglosaksonski, u suštini sada i ne žele održivi mirovni aranžman, već podstiču dugotrajno buktanje požara na granici Rusije kako bi se tu apsorbovale njene snage i pažnja.
(Nastavak u sutrašnjem broju)
Autor je politički analitičar
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
