Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Feb.2020, 19:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krsto Perović: Ko je kriv za ukrajinsku krizu?
Pitanje koje bi se moglo postaviti jeste da li bi neširenje NATO-a zaista sprečilo agresiju Rusije na Ukrajinu. Teško da se analizom činjenica može doći do takvog zaključka
Glavni krivac za političku krizu i rat u Ukrajini koji su otpočeli 2014. nije Rusija već Zapad. Zapad, posebno Sjedinjene Američke Države, svojom pogrešnom politikom širenja NATO-a na istok Evrope, do samih ruskih granica, isprovocirali >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << su buduće sukobe prvo u Gruziji (2008), a potom i u Ukrajini. Iako ove konstatacije zvuče kao deo službenog narativa visokih zvaničnika Putinove administracije, zapravo je reč o stavovima koji dominiraju dobrim delom američkih akademskih krugova koji pripadaju realpolitičkoj (realpolitik) školi vođenja spoljne politike.
Nedavno je ovakva razmišljanja prilikom svog gostovanja u Beogradu vrlo samouvereno ponovio i jedan od najuglednijih i najčuvenijih predstavnika realpolitičke teorije u SAD, profesor čikaškog univerziteta Džon Miršajmer (John Mearsheimer). To ne znači da Miršajmer i njegovi istomišljenici posmatraju Rusiju kao benevolentnu silu koja se samo brani od nasrtaja na sebe. Naprotiv, obično su u pitanju odlični poznavaoci kako prirode poretka uspostavljenog dolaskom Putina na vlast 2000. tako i istorijskih, civilizacijskih i osobenosti nastanka i razvoja ruske države i nacionalne ideologije.
Jednostavno, zastupnici realpolitičkog koncepta međunarodnih odnosa u Sjedinjenim Državama smatraju da se u anarhičnom poretku koji uvek karakteriše odnose između nacionalnih država u svetu spoljna politika mora zasnivati isključivo na realizaciji nacionalnih interesa sopstvene države i njihovog racionalnog i korisnog balansiranja i usklađivanja sa interesima drugih velikih sila, bez nepotrebnog uplitanja ideoloških premisa koje uvek vode donošenju pogrešnih odluka koje skupo politički koštaju kako vladajuće političke elite u SAD tako i samu državu.
Sa druge strane, vođenje spoljne politike na osnovu jasnih ideoloških preferencija, čega se realpolitičari užasavaju, ključna je karakteristika “liberalne” struje u američkom političkom establišmentu i akademskoj zajednici. Tako su upravo američki liberali motivisani idejama širenja zona demokratije i slobode bili snažni zagovornici prijema u NATO članstvo svih bivših socijalističkih država u Evropi koje su to želele. Prilika da realizuju tu ideju i prekinu s nekom vrstom političke nedorečenosti i uzdržanosti u pogledu uloge Severnoatlantskog saveza na Starom kontinentu u postblokovskom vremenu ukazala se dolaskom na vlast u Beloj kući Bila Klintona i njegove snažno proliberalno usmerene administracije.
UMIRUJUĆA RETORIKA ZAPADNIH SAVEZNIKA: Proces širenja Severnoatlantskog saveza na istok permanentno je praćen umirujućom retorikom najviših zvaničnika SAD i drugih zapadnih saveznika usmerenih prema Moskvi, koji su ponavljali da priključivanje novih država ovom savezu nije usmereno protiv interesa Rusije niti se ova država posmatra kao neprijateljska sila, što je u praksi potvrđeno stvaranjem specijalnih mehanizama saradnje između NATO-a i Rusije, počevši od 1997.
Vraćajući se ključnoj tvrdnji realpolitičara, postavljamo pitanje – da li bi neširenje NATO-a zaista sprečilo agresiju Rusije na Ukrajinu? Teško da se analizom činjenica može doći do takvog zaključka. Rusija je još u vreme prilično demokratske faze vlasti Borisa Jeljcina pokazivala posebnu zainteresovanost da zadrži neku vrstu specijalnih odnosa sa Ukrajinom, pored Belorusije jedinom dominantno slovensko-pravoslavnom državom na postsovjetskom prostoru. Tako je i sporazum o prestanku postojanja Sovjetskog Saveza potpisan 1991. upravo između ove tri slovenske republike pod vođstvom ruskog predsednika, koga nisu previše zanimali stavovi i namere drugih činilaca tadašnje federacije.
Istorijski su Rusi posebnu pažnju poklanjali upravo zapadnom krilu svoje države, smatrajući ga najznačajnijim geopolitičkim i bezbednosnim prostorom, nad kojim je dominacija bila neophodna u cilju očuvanja imperijalnog statusa jer, kako je Zbignjev Bžežinski zapazio, bez kontrole nad Ukrajinom Rusija ne može pledirati na status imperije. Jeljcinov režim, vrlo neobičan spoj demokratskih načela i vladavine klanova bliskih vlastima, svoju je spoljnu politiku, uključujući i odnose s najbližim susedima, pre svega kalibrirao u skladu sa osnovnom namerom da se ne zamera Zapadu, koji je uz sve nesuglasice i povremene trzavice smatrao ne samo svojim saveznikom već i političkim uzorom.
VELIKI ZAOKRET: Pored toga, haotična političko-ekonomska situacija u Rusiji, kao i finansijska zavisnost od zapadnih kreditora, bili su važan ograničavajući faktor za bilo kakve spoljnopolitičke avanture. Do velikog zaokreta dolazi nakon što se Vladimir Putin učvrstio na vlasti, naročito nakon do tada najvećih demonstracija demokratskih snaga uperenih protiv korumpiranog autoritarnog režima i lično Putina, koje su se odvijale 2012. u Moskvi i drugim ruskim gradovima. I ranije nepoverljiv prema Zapadu, Putin se prvi put susreo sa ozbiljnim izazovom kod kuće i u njemu prepoznao navodne pokušaje zapadnih lidera, pre svega Amerikanaca, da ga uklone s vlasti.
Iako je prethodno s nervozom i nezadovoljstvom posmatrao takozvane “obojene revolucije” koje su potresale države u okruženju, uključujući i Ukrajinu, sada je imao priliku da se lično oseti ugroženim od potencijalne široke pobune u samoj Rusiji. Čini se da je upravo u ovom periodu ruski čvrstorukaš odlučio da se definitivno udalji od Zapada i oštro i odlučno odgovori na svaki pokušaj širenja liberalno-demokratskog sistema zapadnih država ka granicama Rusije. Zato je Ukrajina, u tom trenutku neka vrsta nedefinisane geopolitičke privremene tampon-zone između Zapada i Rusije, postala poslednja linija odbrane za ruskog autokratu.
“Pad” Kijeva je u Putinovim očima predstavljao neposrednu opasnost za opstanak njegove lične vlasti u Kremlju. Paranoja ruskog gospodara se multiplicirala kada su na centralnom kijevskom trgu Majdan počeli da se okupljaju demonstranti krajem 2013. Povod je bio naizgled bezazlen – vlasti su odbile da potpišu sporazum o bližoj saradnji sa Evropskom unijom, što je bila odluka očigledno doneta pod velikim pritiskom Moskve. Građani su zahtevali da se ta odluka preinači u korist zbližavanja sa EU.
I u Kijevu, kao i na Zapadnom Balkanu na evropsku perspektivu zemlje gleda se kao na jedini mogući put ka uspostavi “normalne” funkcionalne pravne države koja će poštovati prava svojih građana i izboriti se sa endemskom korupcijom i tajkunsko-kriminalnim mrežama. Stoga ovi protesti nisu samo bili glas za podršku konkretnom aranžmanu za unapređenu saradnju sa Evropljanima već i vapaj za suštinskim promenama kleptokratsko-autoritarnog sistema koji je od zemlje bogate prirodnim i kadrovskim potencijalima napravio evropskog prosjaka zavisnog od dotiranja sa istoka i zapada.
I ruski vlastodržac je bio svestan kompleksnosti događanja u Ukrajini, posebno antioligarhijske prirode protesta, u čemu je lako prepoznao opasnost od dodatne kontaminacije ruskih građana sličnim talasom nezadovoljstva. Zato je morao delovati odlučno i oštro. Ne umanjujući značaj starih ruskih imperijalnih strateških projekcija koje su Ukrajinu posmatrale kao deo geopolitičkog prostora koji se naziva “ruskim svetom” (ruskiy mir) u “bliskom okruženju” (blzhneye zarubezhe) i koji “prirodno” spada u rusku sferu uticaja, ipak je tek sa rastom Putinovog straha od rušenja sistema njegove lične vlasti došlo do formiranja opasnog, zapaljivog političkog naboja u Kremlju, koji će snažno eksplodirati u Ukrajini. Tada je razvijen detaljan plan o pripremi terena za otpočinjanje oružane faze ukrajinske krize pomoću medijski promovisanih tvrdnji o “fašistima iz Kijeva” koji su navodno krenuli u napade i pogrom Rusa i rusofonog stanovništva u Ukrajini.
Pokrenut je mehanizam hibridnog ratovanja za podsticanje i organizovanje pobune uz direktnu pomoć ruske vojske i obaveštajnih struktura. Iako su ovi agresivni planovi obuhvatali velike oblasti od krajnjeg jugozapada do istoka Ukrajine, izazivanje širih oružanih sukoba uspelo je samo u dve manje pogranične oblasti na istoku države, dok je Krim jednostavno vojno anektiran.
Pitamo se gde je u ovoj priči NATO i njegovo širenje na istok? Jednostavno ga nema. Pitanje eventualnog priključenja Ukrajine ovom savezu praktično je stavljeno ad acta još 2008. Tada je na samitu NATO-a u Bukureštu bilo razgovora o odobravanju Akcionog plana za članstvo (pretpristupna faza) Ukrajini i Gruziji, ali se od toga odustalo usled snažnog protivljenja nekih evropskih država evroatlantskoj perspektivi ove dve bivše sovjetske republike, upravo usled bojazni od ruske reakcije.
Bez namere da ulazimo u prihvatljivost popuštanja volji Moskve, zaključujemo da u trenutku izbijanja masovnih demonstracija u Kijevu nije postojao ni nagoveštaj sa zvaničnih zapadnih adresa da će se Ukrajina u predvidljivoj perspektivi priključiti Severnoatlantskom savezu. Štaviše, i jačanje odnosa sa EU bilo je predviđeno u vrlo limitiranom i faznom obliku. Sam sporazum o jačanju odnosa na relaciji Kijev – EU, čije je odbacivanje od zvaničnog Kijeva bilo inicijator protestnih okupljanja, bio je vrlo ograničenog dometa, pružajući ukrajinskoj strani povoljniji odnos u ekonomsko-trgovinskim vezama sa EU u odsustvu bilo kakve namere, pa i političke volje Brisela da Ukrajina postane u nekoj maglovitoj budućnosti članica Unije.
STRAH OD RAZJARENOG “RUSKOG MEDVEDA”: Strah od razjarenog “ruskog medveda” tada je prodrmao i druge postsovjetske prostore, posebno Kazahstan, gde su se uplašili da bi i njihovo domicilno rusko stanovništvo moglo poslužiti za izazivanje pobuna i odvajanja teritorija uz pomoć ruskih obaveštajnih službi i vojnih jedinica za specijalne namene. Ko i dalje smatra da bi se neširenjem NATO-a sve ovo moglo sprečiti, treba samo pažljivo da prati budući razvoj situacije u malenoj i udaljenoj Jermeniji, koja se nikada nije spominjala u kontekstu potencijalnog kandidata za članstvo u NATO-u.
Nakon pobede narodne revolucije 2018. protiv korumpiranog režima koji je imao svesrdnu podršku Moskve, nova vlada obećava da će se izboriti s korupcijom i izgraditi demokratske institucije. Iz Rusije namrgođeno gledaju na pokušaj transformacije jedne klijentelističke poluautoritarne vlasti u demokratiju zapadnog tipa. Vlada u Jerevanu, svesna opasnosti, neprestano se zaklinje u neraskidivost saveza s Moskvom.
Međutim, uskoro će jerevanski političari morati da naprave jasan izbor – ili da odustanu od korenitih reformi sistema, čime će umiriti duhove u Kremlju, ili da krenu u ispunjavanje obećanja koja su dali tokom revolucije. Opredeljenje za drugu opciju neminovno će voditi snaženju odnosa sa evropskim državama, EU i SAD-om u potrazi za ekonomskom konsolidacijom na principima otvorene tržišne privrede zasnovane na stabilnoj pravnoj državi, što će definitivno upaliti crveni signal u Moskvi da sa prikrivenog nezadovoljstva vlastima u Jermeniji pređe u ofanzivni nastup hibridnim udarima.
Strategija “totalnog suprotstavljanja” Zapadu koju Putin priprema od 2012, a agilno primenjuje od početka ukrajinske krize, obuhvata i mnogo šire prostore od evropskog, od Sirije preko Libije do Venecuele. Ipak, Evropa je glavno poprište ove geopolitičke igre, a Zapadni Balkan, kao još uvek samo delimično integrisan pod evroatlantski “sigurnosni kišobran” s nejasnom evrointegracionom perspektivom, predstavlja ključni poligon za primenu Putinove strategije konfrontiranja sa Zapadom preko posrednika (proxies).
*Autor je stručnjak za međunarodne odnose i saradnik Saveta za strateške politike
.jpg)
