Izvor: Politika, 22.Avg.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karta za Holivud
Povodom teksta ,,Ukrajinski promašaj glavne urednice“, ,,Politika“, 13. avgusta
Autor teksta „Ukrajinski promašaj glavne urednice” otvorio je polemiku zbog njenih „proputinovskih” stavova izrečenih u rubrici „Reč glavnog urednika”. Nekakvom logičkom alhemijom, stavovi glavne urednice su tom prilikom proglašeni za „aktuelni stav ’Politike’”, iz čega se vidi da Ištvan Kaić novinske redakcije zamišlja kao nekakvu hijerarhijsku vertikalu u kojoj se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „aktuelni stavovi” prenose odozgo nadole, no ovo nije priča o tome.
Primedba se odnosi na urednicu „Politike” koja u crno-belim tonovima prikazuje „miloševićevsko-radikalsku, a sada i proputinovsku sliku po kojoj je Zapad predstavljen isključivo kao propagandni emiter, dok je Rusija – ista ona koja danas odlučuje o celokupnoj mreži gasa i naftnih derivata na području Srbije – bratska zemlja koja nam nikada „nikakvo zlo nije nanela”.
Zaista je na ovom mestu potrebno objašnjenje u kakvoj je vezi distribucija energenata u današnjoj Srbiji sa propagandom koju je Zapad/NATO sprovodio u odnosu na Srbiju tokom dvadesetak godina jugoslovenske krize.
Kritikujući „proputinovske“ stavove, u jednoj rečenici, onako en passant, I. K. je izneo nalaz o 800 000 proteranih Albanaca tokom NATO bombardovanja; zatim da su građani Srbije „držali više od 1.000 dana u opsadi Sarajevo”, te da su isti ti građani Srbije „počinili genocid u Srebrenici”, čime su, bez sumnje, zaslužili sudbinu koja ih je zadesila.
Najpre, 800.000 proteranih Albanaca. Poštujem što Kaić, za razliku od službenog NATO gledišta, govori o Albancima proteranim tokom NATO bombardovanja, a ne pre, što sve nas oslobađa potrebe za daljom diskusijom o tome da li je to proterivanje – kakvog god obima – bilo uzrok ili posledica te humanitarne intervencije. Ali, na osnovu koje to evidencije je dobijen ovaj broj? Pretpostavljam da ćemo se složiti kako Miloševićeve vlasti nisu spiskove proteranih vodili preterano ažurno. A da nije na osnovu „zapadnih izvora”? Možda na osnovu izveštaja Si-En-Ena, čija je zvezda ratnog izveštavanjabila Kristijana Amanpur, u tome času verenica Džejmsa Rubina, predstavnika Stejt departmenta, istog onog koji je obelodanio saznanje o postojanju koncentracionog logora za hiljade albanskih zatočenika na fudbalskom stadionu u Prištini?
U nastavku te priče, RTSje objavio snimke prištinskog stadiona, na kojem, treba li reći, nema tragova nikakvom logoru, i službeno je proglašen za propagandno oruđe Miloševićeve vlasti i kao takav legitimni vojni cilj, te je dobio raketu. Tom prilikom je poginulo 16 zaposlenih. I, da zaokružimo taj korpus događaja, Međunarodni komitet za zaštitu novinara (CJP),odbio je da u svom godišnjem izveštaju navede ove žrtve, s obrazloženjem da nisu bili novinari (nego montažeri, šminkeri, radnici obezbeđenja itd.). A predsednica SJR bila je Kati Marton, supruga Ričarda Holbruka.
To je, dakle, mehanizam kojim je Zapad potkrepljivao svoje argumente u toj kriznoj situaciji. I to je delić iskustva koje srpska javnost ima – čime se bez sumnje izdvaja od svih ostalih javnosti na Zapadu – kada prosuđuje o događajima koji se dešavaju na drugim meridijanima, pa dakle i u Ukrajini. Zadatak Kaićevog teksta je da, ako je ikako moguće, to iskustvo nekako poništi, i svede razumevanje ukrajinskog pitanja na onaj nivo koji spin-doktori na Zapadu, naslednici Džejmsa Rubina, serviraju svojoj publici. Uz sve opravdane kritike koja se javnosti Srbije može uputiti na temu političke zrelosti i nivoa političke kulture, ona ima jednu komparativnu prednost – doista, nije prijemčiva za argumentacije koje se nalaze na nivou NATO letaka koje je taj pakt izbacivao iz aviona tog proleća 1999.
Razume se, u osnovi čitave ove stvari nalazi se paralela između kosovskog i ukrajinskog problema pa Kaić tako kaže da je „do dan-danas ostalo nejasno kako su pripadnici ruske manjine na Krimu bili ugnjetavani od Ukrajine”, zapitavši se da li je „pobeda proevropske politike”ono što su pripadnici ruske „manjine” prepoznali kao ugnjetavanje.
Ovo je nešto što zaista zavređuje da u kategoriji međunarodne političke analize bude proglašeno za hit. Dakle, dolazak na vlast nasilne političke grupe, koju su čak i antiruski raspoloženi analitičari na samom Zapadu nazivali „huntom u Kijevu”, čiju udarnu pesnicu čine naoružane neonacističke formacije, i koja je istog časa prekršila tranzicioni ugovor o prenosu vlasti uklonivši legitimno izabranog predsednika, naziva se pobedom proevropske politike.
No nas ovde zanimaju i paralele s Kosovom. Kako su, pita Kaić, stanovnici Krima bili ugnjetavani od kijevskih vlasti, da bi to legitimisalo njihovu volju da se otcepe i pripoje Rusiji?
A kako su to Albanci na Kosovu bili ugnjetavani od vlasti u Beogradu? Da ostavimo po strani natezanje oko međunarodnog prava i traženje odgovora na pitanje „koliko je ugnjetavanja dovoljno” i podsetimo se hronološke činjenice da se od Zapada sponzorisano proglašenje kosovske nezavisnosti nije dogodilo 1999. godine kada je Milošević, recimo tako, ugnjetavao Albance, nego 2008. godine, kada je u Beogradu na vlasti vlada svakako demokratskija od one u Prištini, a jedina ugnjetavana nacionalna zajednica na Kosovu su Srbi.
Pretendujući da propiše međunarodne standarde u kojima je otcepljenje dopušteno („samo u slučajevima kada ta država, gazeći osnovne civilizacijske norme, ugrožava deo svog stanovništva i kada zloupotrebi svoju vladavinu...”), Kaić ne kaže u kojim je to međunarodnim dokumentima pročitao ovo pravilo, a ni to ko je taj ko utvrđuje da li je neka vlada pogazila civilizacijske norme i u kom obimu. Pretpostavljam da podrazumeva kako bi procena, na primer, portparola Stejt departmenta u takvom slučaju bila sasvim dovoljna.
No najopasnije je što se, razgoneći sablasti proputinovske propagande, sam koristi najzloglasnijim propagandnim stereotipima koji su korišćeni protiv Srbije, pa čak i one od kojih se odustalo jer su se pred odgovarajućim sudom pokazali kao neistiniti (na primer onaj o krivici za genocid u Srebrenici). Treba li reći da nije izbegnuta ni čuvena krilatica „svi Srbi u jednoj državi”, za koju se uzima zdravo za gotovo da ju je upotrebio Slobodan Milošević, pokrenuvši svoj pohod na zapadne krajeve?
Kada već govorimo o propagandnim sterotipima, prilika je da se kaže da Slobodan Milošević tako nešto nikada nije rekao. Ako neko misli da jeste – neka kaže kada i gde, u doba interneta i Gugla to ne bi trebalo da bude previše teško. A reč je o istrzanju iz konteksta jedne polurečenice izgovorene na predizbornom skupu u jesen1990., gde je Milošević, zapravo, kazao nešto sasvim suprotno. U verovatnoj nameri da replicira zastupnicima stavova da „svi Srbi treba da žive u jednoj državi” rekao je – „da, svi Srbi treba da žive u jednoj državi – a ta država je Jugoslavija”. Može se proveriti u štampi iz tog vremena.
Stvar sa (propagandnim) sterotipima, kao što vidimo, daleko je složenija nego što to zamišlja neko ko zamišlja da će se „višedimenzionalnost auditorijuma” uspostaviti tako što će se naspram dodatka „Ruska reč”, kao utuk uvesti obaveza prenošenja „druge strane” iz „Njujork tajmsa”, kako to Kaić snažno preporučuje. Takva „višedimenzionalnost auditorijuma” pretenduje da ukloni svako kritičko razmišljanje i da nas svede na one koji su „za Ruse” i koji su „za Amerikance”, baš kao što je slučaj sa žiteljima mesta Donje Polje iz filma „Tri karte za Holivud”.
Analitičar medija
Srboljub Bogdanović
objavljeno: 22.08.2014.
.jpg)
