Izvor: RTS, 18.Jan.2015, 08:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duh Velike Albanije oko granica Srbije
Ako je od Kosova do Krima bio jedan korak, da li je onda od Kosova do Velike Albanije samo pola? Da li je ona samo noćna mora albanskih suseda ili "prirodna posledica" kosovskog presedana?
Tribina koja je prošle nedelje održana u bečkom Burg teatru imala je za temu efekte geografije na međunarodne odnose. Na osnovu diskusije, bilo je jasno da su evropski geopolitički pogledi usmereni na probleme Ukrajine >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << i Kosova. Iako pozvana i najavljena, predsednica Kosova Atifete Jahjaga je u poslednji trenutak otkazala učešće, navodeći kao razlog "nepredviđene događaje". Njeno odsustvo umanjilo je relevantnost izrečenog.
Dva aktuelna geostrateška simbola Evrope, Ukrajina i Kosovo, ostala su tako prepuštena švedskom političaru i diplomati Karlu Biltu, ruskom novinaru, autoru i članu predsedničkog odbora za ljudska prava Fjodoru Lukjanovu i bugarskom politikologu Ivanu Krasnevu koji su se, nekad ozbiljno, a na momente duhovito, uglavnom kroz izjave provokantno otvorene za različite interpretacije, kretali političkom kartom ranjene evropske geografije.
Islamistički teror, iako takođe tema tribine, razmatran je još uvek kao patološki razvoj unutar društvenog bića Evrope, a ne ispod predznaka globalne geopolitičke tektonike.
Oko Ukrajine su mišljenja bila podeljena. Za Bilta je bilo samorazumljivo da se u toj zemlji "bije bitka za univerzalne principe nepromenljivih granica", dok je Lukjanov okarakterisao Ukrajinu kao "jasan slučaj propalog stvaranja nacije".
U raspravi su pala i dva snažna terminološka signala koja su devedesetih godina prošlog veka postavila glavne smernice globalne geopolitike Zapada- "fault lines" (linije preseka) i "indispensable" (neophodan).
"Fault lines", odnosno linije preseka, preloma, ključni je termin iz dela "Rat civilizacija" (1996) američkog politikologa Samuela Hantingtona kojim se opisuju granice između kultura ili civilizacija (on je te pojmove upotrebljavao kao sinonime).
Drugi termin, "indispensable", odnosno neophodan, esencijalan, nezaobilazan, upotrebila je Medlin Olbrajt u jednom intervjuu (En-Bi-Si, 19. 2. 1998.) da bi opisala geopolitički status severnoameričke nacije.
"Moramo da koristimo silu, zato što smo mi Amerika, mi smo esencijalna nacija. Stojimo više i vidimo dalje u budućnost od svih drugih".
Budući da su i jedan i drugi termin u velikoj meri odredili stavove Zapada prema raspadu Jugoslavije i Sovjetskog saveza, kao i medijski preparirali i podigli toleranciju evropske javnosti bez koje NATO ne bi mogao da krene u bombardovanje Srbije u proleće 1999, nije naodmet pogledati u kakvom kontekstu se oni danas upotrebljavaju.
Od Kosova do Krima jedan korak?
Krim je za Putina bio geostrateška kalkulacija. On je za Rusiju neophodan i esencijalan, odnosno "indispensable" utoliko što osigurava rusku geopolitičku poziciju, smatrao je Lukjanov.
Ista logika ne stoji međutim iza istočne Ukrajine, jer je ona, po Lukjanovu, "improvizacija od samog početka, sve osim Krima je za Putina otvoreno i podložno razgovoru".
Iako ne oko toga šta Rusija smatra "neophodnim" kako bi se opustila u emotivnom doživljaju zaokružene geostrategije, Lukjanov i Bilt su se složili oko jedne stvari - time što je pravno priznao odluku Krima za pristupanje Ruskoj federaciji, Putin je de fakto priznao samostalnost Kosova.
Njihov zajednički argument je da nije bilo slučaja Kosova, ne bi bilo slučaja Krima, barem ne u tako prihvatljivom međunarodno-pravnom okviru.
Ukratko, Kosovo i Krim nisu isto, ali se uslovljavaju. Dok Lukjanov smatra da i jedan i drugi slučaj predstavljaju promenu granica, Bilt je zastupao logiku da je "samo Krim promena granica".
Kako slučaj samostalnosti Kosova spada u višu pravnu matematiku, Bilt se osećao pozvanim da objasni logiku u pozadini. Prema Badinterovoj komisiji "Kosovo nije imalo status republike u bivšoj Jugoslaviji, ali je svejedno funkcionisalo 90 do 95 odsto kao republika".
"Zapad je 1999. bio na srpskoj strani", opisuje Bilt situaciju iz prvih meseci posle okončanja NATO intervencije u Srbiji, navodeći kao dokaz rezoluciju 1244 UN, koja je Kosovo i dalje tretirala kao deo Srbije.
Ako se Biltova izjava shvati ozbiljno, onda imamo posla sa vrlo interesantnom situacijom.
Severnoatlantska alijansa završava rat protiv Miloševićeve Srbije u rano leto 1999. sa predstavom da je Beograd dovoljno kažnjen i da stvar treba dalje prebaciti u diplomatske salone i rešavati je pod premisama međunarodnog prava, konkretno nepromenljivosti granica. Osam godina kasnije Zapad proglašava Kosovo samostalnom državom.
Šta se dogodilo između te dve vremenske tačke? Zašto je neratobornim Miloševićevim naslednicima oduzeto Kosovo, a ratnički definisanom Miloševićevom sistemu ne? Ili, kako je u Biltovoj interpretaciji "90 do 95 odsto republike" postalo 100 posto republika?
Bilt ne kaže šta se dogodilo, već ko se dogodio - Ahtisari. Zapad se dvadeset godina lomio šta sa Kosovom, da bi se onda "dogodio" Ahtisari u sličnom kontekstu u kom se u finalnim mesecima Jugoslavije "događao" narod.
Naravno da "događanje" Ahtisarija treba shvatiti kao logički skraćenu formulu o geopolitičkim linijama preloma personifikovanim u liku i delu finskog diplomate.
Tribina u Burgu pod najavljenom temom povratka geopolitike sigurno bi imala veću relevantnost da kosovska predsednica Jahjaga nije, kako se saznaje iz bečkih dnevnih novina Standard koje su i koorganizator skupa, bez obrazloženja otkazala dolazak.
Od Kosova do Velike Albanije pola koraka?
Ako je od Kosova do Krima bio jedan korak, da li je onda od Kosova do Velike Albanije samo pola? Da li je ona samo noćna mora albanskih suseda ili "prirodna posledica" kosovskog presedana?
Učesnici tribine u Burgu tretirali su Kosovo kao gotovu, u sebi završenu geopolitičku činjenicu kojoj nedostaje dinamična unutrašnja logika da prirodnim tokom stvari izazove dalje geografsko-političke potrese. Ali šta ako je ono samo zarez, a ne tačka na geopolitičkoj karti tog dela Evrope?
Ako se danas čitaju neki dokumenti iz vremena neposredno uoči bombardovanja Srbije, na primer tekstovi koje je američki politikolog Dag Bendou pisao za uticajni CATO institut, ili oni koje je deceniju kasnije za kanadski Centar za istraživanje i globalizaciju pisao američki publicista Rik Rozof, jasno je da ideja velike Albanije putuje na istom talasu na kom i ideja samostalnog Kosova.
Dvojica spomenutih autora nisu toliko na srpskoj strani koliko su u svojim nastupima konsekventno postavljali pitanja geopolitičkih posledica samostalnog Kosova na ideju Velike Albanije, u smislu - ako se kaže "a", onda će se ranije ili kasnije pojaviti potreba da se kaže i "b", a da li smo spremni na to?
Od kada je u kasno leto 2013. albanski filozof Koča Danaj u Minhenu pokrenuo potpisivanje peticije o "prirodnoj" Albaniji, kao političkom eufemizmu za "veliku" Albaniju, ta tema u evropskim medijima i diplomatiji uglavnom dobija ili tretman starog istorijskog vica, ili srpske nacionalne neuroze.
Profesor sa Fakulteta političkih nauka u Gracu i specijalista za jugoistočnu Evropu Florian Biber definiše tu tematiku tako što povlači granicu između Velike Albanije kao projekta i kao ideje - prvo ne postoji, drugo da.
Biber reaguje na dve stvari. Najpre na očiti propast Danajeve namere da skupi milion potpisa i drugo na niz sitnijih sportskih i diplomatskih incidenata između Srbije s jedne i Albanije i Kosova s druge strane, koji se množe od jeseni prošle godine.
Razlikovanje između nepostojećeg projekta i postojeće ideje služi Biberu da bi ukazao na pasivnost eventualnog geopolitičkog razvoja ka nekoj albanskoj superdržavi ako do nje ipak dođe, što on ne smatra verovatnim, ona ne bi bila produkt oružanog obračuna među susedima, već "prirodna" objektivacija jedne ideje.
Ako se pogledaju neki tekstovi na sajtu Albansko-američke civilne lige jasno je da albanski lobi posmatra situaciju sa proglašenjem samostalnog Kosova tek na pola gotovu.
U tekstu neobično raspoređenih znakova navoda "Spasite 'Republiku' Kosova" kritikuje se odricanje Kosova od "albanske zastave i uvođenje kosovske zastave i himne koje su ispražnjene od svakog istorijskog i kulturnog značenja".
Takođe se međunarodnoj zajednici zamera da "nema interesa za rešavanje albanskog nacionalnog interesa na Kosovu, niti empatije prema Albancima u Makedoniji, Crnoj Gori, Preševu i Čameriji".
U pokušaju da se jedna kompleksna materija redukuje na njenu osnovnu liniju, ovde se može završiti na sledeći način. Političko-programski Velika Albanija pokazuje karakteristike pasivne ideje koja čeka svoju šansu za zelenim stolom.
Regionalni ratovi na sreću nisu realistična opcija u budućnosti, ali zato jeste niz provokacija s duplog juga, kosovskog i albanskog, u kojima će Beograd morati da pažljivo odmerava šta je istorijski vic, a šta kamuflirani Član 5 NATO povelje o kolektivnoj samoodbrani.
Pogledaj vesti o: Rat u Ukrajini
.jpg)
