Izvor: Radio Slobodna Evropa, 31.Jan.2016, 12:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bekstvo ruske disidentkinje preko granice

Piše: Mark Krutov (Priredila: Anamaria Ramač Furman)

Irina Kalmikova je jedna od četvoro opozicionih aktivista optuženih po članu 212.1. Krivičnog zakona Ruske Federacije za „višestruko narušavanje propisanog načina organizovanja skupova, mitinga, demonstracija, povorki ili protesta“.

Taj član unet je u zakon pre godinu i po. Od tada su po njemu, pored Kalmikove, optuženi opozicionari Iljdar Dadin (osuđen na tri godine), Mark Galjperin >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << (traje istraga) i 75-godišnji Vladimir Jonov (pobegao u Ukrajinu, ruski sud raspisao je za njim poternicu).

Irina Kalmikova trebalo je da se pojavi pred sudom 25. januara. Pošto nije došla, pretres je odložen za februar.

Ove nedelje saznalo se da se poslednja tri meseca krila u Belorusiji s maloletnim sinom.

Pošto je obaveštena da beloruskim organima uskoro treba da stigne zahtev za njeno hapšenje, ona je sa sinom noću kroz duboki sneg ilegalno prešla belorusko-ukrajinsku granicu i stigla u Kijev.

RSE: Da li je to bilo spontano bekstvo ili ste se duže pripremali?

Kalmikova: Da sam se pripremala imala bih pasoš, sin bi takođe imao dokumenta. Nisam se pripremala. Protestovala sam zahtevajući pravdu. Nisam radila ništa loše. Nisam pucala, nisam ubijala.

RSE: Međutim, zabranjeno vam je da napuštate zemlju. Da li je bekstvo bilo komplikovano?

​Kalmikova: Bilo je veoma teško. Da ne bih kupovala kartu, putovala sam jeftinim „BlaBlaCar“ servisom. Ali, vozač je od mene izvukao gotovo sav novac, čak i kompjuter. Do Minska smo putovali dva dana i dve noći. U međuvremenu su mi prijatelji poslali nešto novca.

RSE: A kako ste stigli u Ukrajinu? Ruski i beloruski graničari sigurno razmenjuju inforamcije, a vama je zabranjen izlazak iz zemlje?

Kalmikova: Oni nemaju jedinstvenu bazu podataka. Za mene nije bilo problema, ali nisu puštali sina. On je 16. oktobra napunio 14 godina i još nema pasoš. Nije mogao da ga dobije u Rusiji, jer ja imam prijavljeni boravak u Kogalimu u Tjumenskoj oblasti, a nisam imala novca za tako dalek put.

Krenuli smo vozom iz Minska za Kijev, ali su nas beloruski graničari vratili i rekli da u ruskoj ambasadi u Minsku podnesemo zahtev za pasoš za sina.Tamo su mi uzeli sedam hiljada rubalja konzularne takse i objasnili da će dečaku izdati potvrdu o državljanstvu, iako mu u izvodu iz matične knjige rođenih jasno piše da je državljanin Rusije.

Što se tiče pasoša, rekli su da će biti gotov za mesec dana. Molila sam, objašnjavala da moramo što pre da putujemo jer mi je sestra bolesna, dečak mora da ide u školu, svašta sam pokušavala, a oni su odgovarali da ne postoji nikakva skraćena procedura.

Prošla su tri meseca, a sin mi nije dobio ne samo pasoš, već ni potvrdu o državljanstvu.

RSE: A tokom tromesečnog boravka u Belorusiji niko vas nije tražio?

Kalmikova: Nakon isteka tri meseca advokat mi je rekao da su ruski nadležni organi saznali da sam otputovala iz Rusije, da znaju gde se nalazim i da su poslali zvanični zahtev za moje hapšenje ukoliko sam još u Belorusiji.

Tražili su me u Rusiji, kod majke u Kogalimu, ali u Belorusiji nisu. Kad su saznali da sam prešla belorusku granicu, počeli su da me traže i tamo, pa sam shvatila da moram da bežim dalje.

RSE: Sad je kraj januara. Kada ste otputovali iz Rusije? Koliko vremena im je bilo potrebno da otkriju bekstvo?

Kalmikova: Otputovala sam 26. oktobra.

RSE: I tokom ta tri meseca ruske vlasti nisu pokušavale da vas nađu u Belorusiji?

Kalmikova: Nisu, jer nisu znali gde se nalazim. Saznali su pri kraju mog boravka. Kad je birokratska mašinerija proradila, ja sam već otputovala.

RSE: Da li je neko od vaših prijatelja u Rusiji znao da ste u Belorusiji?

Kalmikova: Naravno. Slali su mi novac za stan i hranu, jer nisam mogla da se zaposlim. Mnogo su mi pomagali i beloruski borci za ljudska prava. Neću da spominjem njihova imena, da ne bi snosili posledice. Dali su mi sto hiljada rubalja iz Fonda Navaljnog i Hodorkovskog. Zahvaljujući tome sam preživala.

RSE: Kad ste se konačno našli na teritoriji Ukrajine, jeste li osetili da vam je pao s leđa teški teret, kako opisuju to osećanje političke izbeglice?

​Kalmikova: Zasad nemam takvo osećanje. Nismo spavali dva dana i dve noći, pešačili smo kroz smetove. Bilo je veoma hladno, strašno.

RSE: Kako ste prešli preko granice?

Kalmikova: Peške.

RSE: Preko zvaničnog graničnog prelaza?

Kalmikova: Ne, krišom. Našli smo mesto na granici blizu dva sela, belorusko i ukrajinsko, i tamo smo se provukli. Bila je noć, mraz. Graničara srećom nije bilo, čini mi se da uopšte ne paze na taj deo.

RSE: Znate li da su ukrajinske vlasti veoma oprezne prema svim izbeglicama iz Rusije, pa i prema onima koji beže zbog političkih progona?

​Kalmikova: Znam da nama, Rusima, retko daju azil. Pored toga, ovde ima veoma mnogo naših bezbednjaka, a ja ne bih htela da me zadesi sudbina Razvožajeva.

RSE: Njega su isporučili Rusiji u drugo vreme, tad je na vlasti još bio Janukovič.

Kalmikova: Jeste, ali ovde i sada ima pripadnika ruske policije, na to me mnogi upozoravaju.

RSE: Da se vratimo na zbivanja u Rusiji. Zbog čega su se na udaru novog člana zakona našli mirni građanski aktivisti poput Jonova, Galjperina, Dadina. U čemu je vaša krivica?

Kalmikova: Mislim da su izabrali najaktivnije, one koji se ne plaše, kojima je bilo svejedno hoće li ih privoditi.

Sude takvima da bi zaplašili ostale, da bi ih odvratili od protesta. Smatram da se Putinova vlast ipak boji običnih ljudi, onih koji su prestali da se plaše da izađu na proteste.

RSE: Nisu li plakati s kojima ste izlazili na proteste bili previše radikalni? „Smrt kremaljskim okupatorima“, „Putin i njegova banda ubijaju“...

Kalmikova: Okupljali smo se s različitim plakatima, moji su zaista bili radikalni. S plakatom „Putin i njegova banda ubijaju“ mene su dvaput hapsili u toku jednog dana. Protestovala sam protiv suđenja ukrajinskoj pilotkinji Savčenkovoj, protiv lopovluka dok milioni gladuju... U prijavu protiv mene uneli su i protest kojim smo zahtevali zaštitu prava preduzetnika.

RSE: Nameravate li da sada, kad ste izvan granica Rusije, pomažete političkim zatvorenicima u Rusiji?

Kalmikova: Naravno. Gde god da se nađem, svakog 6. u mesecu ću da se uključim u akciju podrške zatvorenicima s Blatnog trga, jer su lišeni slobode iako uopšte nisu krivi.

Dobro sam poznavala Serjožu Krivova i Udaljcova i Razvožajeva. Ja sam 6. maja 2012. bila na Blatnom trgu u Moskvi, tada su od nas oduzimali i flašice s vodom, a onda se naglo pojavio „Molotovljev koktel“.

Sigurna sam da je to bila provokacija, a ljudi zbog toga sede u zatvoru, sve je namešteno. Ne mogu da ne idem na proteste i da ćutim. Znam, većina ljudi gleda televiziju i veruje u laži. Potrebno je da im otvaramo oči, da zahtevamo promenu sistema. To je veoma teško i zbog toga ću svakako i dalje izlaziti na proteste.

RSE: Svima koji su pobegli iz Rusije zbog političkih razloga postavljam isto pitanje: hoćete li se vratiti ako se politička situacija u Rusiji promeni?

Kalmikova: Ne mogu da kažem da se neću vratiti. Tamo mi je majka, invalid prve kategorije. Ona je sada sa bratom. Naravno da želim da se vratim, ali tek tada kad budem sigurna da me neće progoniti i tamo bude vladao red. Lako je bežati od lošeg stanja, ali je teško uspostaviti red.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...