Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Apr.2017, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Julijana Mojsilović: Ubijanje Ataturkove Turske
Ako je Evropska unija ikad ozbiljno razmišljala da u okrilje primi zemlju sa gotovo 80 miliona stanovnika, uglavnom muslimana, ta dilema od prošle nedelje kao da ne postoji.
Ove referendumske unutrašnje promene upućuju na sve osim na demokratske vrednosti EU. Jedna od odluka koja najviše brine Evropu jeste najava obnavljanja smrtne kazne posle 13 godina, u vreme kad se Ankara željno približavala Briselu. Neki u EU to su nazvali crvenom linijom, ali mi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se čini da je najava – a šta god Redžep Tajip Erdogan najavi obistini se – u neku ruku i dobro došla za konačno rešenje – EU bez Turske. Reakcije sa Zapada su očekivano osuđujuće, bez obzira na tesnu većinu kojom je Erdogan sahranio, rekla bih, i poslednje vrednosti koje je u tu zemlju uneo otac moderne turske države Mustafa Kemal Paša Ataturk, koji je za 15 godina kao predsednik (1923-1938) zemlju učinio, među ostalim, sekularnom i vojsci u amanet ostavio da tu zaostavštinu čuva. Poslednji pokušaj armije da odbrani sekularnost i očuva bar neko Ataturkovo zaveštanje propao je jula prošle godine, kada su nakon neuspelog puča protiv Erdogana redovi vojske i policije pročišćeni od čuvara tradicije i zavedeno vanredno stanje u kojem je i održan referendum. Zapad je tada osudio pokušaj nasilne smene vlasti, ali se većina zvaničnika uskoro ugrizla za jezik svedočeći odmazdi kakva se ne pamti, pogotovu u zemlji koja delom geografski pripada Evropi, a želela je da uđe u njenu porodicu naroda. U sadašnjim reakcijama se, posebno ukoliko smrtna kazna bude obnovljena, već govori o stopiranju finansijske pomoći Turskoj, što za posledicu može imati – Erdoganov kec u rukavu – otvaranje granice za oko tri miliona izbeglica i migranata ka zemljama EU, za šta je teško poverovati da je ona spremna, pa i u mogućnosti da ih prihvati, a da na domaćoj političkoj sceni ne doživi kolaps, što politički, što ekonomski, a što i bezbednosni. Ali nisu samo izbeglice Erdoganov adut. Njegova vojska je druga po snazi u NATO, a teško da će je Amerikanci grditi zbog smrtne kazne koja postoji i u nekim od tamošnjih država.
Za razliku od Evrope, koja je u situaciji da usred izbegličke krize preuređuje kuću nakon britanskog izlaska i strepi od snage Mari le Pen u Francuskoj, Trampovu Ameriku jedan diktator manje-više u svetu u kojem njegova zemlja nema problema teško da će uzbuditi. Uostalom, i u SAD postoji predsednički sistem. Dalja poređenja mi se čine krajnje neumesnim.
A kad je reč o nama, iliti Balkanu, Turska je poodavno prisutna i njena politika ovde se najverovatnije neće bitnije menjati. Sa Srbijom ima najrazvijenije ekonomske odnose – a iz Sandžaka je stigla čestitka Sulejmana Ugljanina; u Hrvatskoj sve više ulaže u turizam, a u BIH – gde su Erdoganovu pobedu slavili uglavnom turski državljani koji žive u zemlji, ali i lider SDA i bošnjački član Predsedništva BIH Bakir Izetbegović – turski uticaj u poslednjih 20 godina uglavnom je vidan u obrazovanju, medijima i kulturi. Ankara je prisutna i u Makedoniji i Crnoj Gori.
Najveće promene će ipak biti u Turskoj, koja se brzo udaljava od Ataturkovog nasleđa.
Pogledaj vesti o: Evropska Unija
