Izvor: B92, 15.Mar.2023, 14:38
Erdoganova poslednja bitka
Ankara -- Aktuelni predsednik Turske suočava se sa izborima kao sa do sada najtežim ispitom, jer se na njima odlučuje o sudbini zemlje, tvrdi ruski geopolitičar.
Predsednički izbori raspisani za 14. maj ove godine biće verovatno najteži ispit do sada za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, piše ruski filozof Aleksandar Dugin za sajt "Geopolitika".
Na unutrašnjem planu primetno je jačanje >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << neoliberalne prozapadne opozicije, posebno Republikanske narodne partije, rascep unutar Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP), ozbiljno usporavanje privrede i inflacija, kao i posledice strašnog zemljotresa.
Na spoljnom planu očigledno je zaoštravanje sukoba sa Sjedinjenim Državama i Evropskom unijom, konstatuje Dugin i dodaje da globalističko rukovodstvo u Beloj kući sve snažnije odbacuje Erdoganovu politiku.
Glavni aspekt Erdoganove politike je njegova snažna usredsređenost na suverenitet Turske i sve njegove aktivnosti kao šefa države utemeljene su na tome, ocenjuje Dugin. Erdogan se u početku oslanjao na islamističku ideologiju i savez sa ekstremnim sunitskim salafističkim režimima arapskog sveta.
Tokom ovog perioda, on je veoma blisko sarađivao sa SAD, pri čemu su strukture Fetulaha Gulena služile kao osnova za tu saradnju. Sekularni kemalisti, turski nacionalisti, i levi i desni, tada su bili u opoziciji. To je kulminiralo slučajem "Ergenekon", u kojem je Erdogan pohapsio najviše vojno rukovodstvo, koje se tradicionalno držalo kemalističke orijentacije.
U jednom trenutku, ova politika prestala je da promoviše suverenitet. Zapravo, počela je da ga slabi. Posle početka vojne operacije Rusije u Siriji i obaranja ruskog aviona 2015. godine, Erdogan je bio ozbiljno ugrožen. Pogoršali su se i odnosi sa Rusijom, što je Tursku dovelo na ivicu rata.
Nezadovoljan njegovom politikom, Zapad je bio spreman da zbaci Erdogana i zameni ga poslušnijim saradnikom. Gulenisti, bivši Erdoganovi saveznici i protivnici kemalizma, postali su glavni oslonac u ovim pokušajima.
Godine 2016, kada su rusko-turski odnosi donekle popravljeni, Zapad je, koristeći fetulahiste (guleniste), pokušao da organizuje državni udar, koji je osujećen, navodi Dugin dalje, a prenosi Raša tudej Balkan.
Takođe, i Rusija je u izvesnoj meri podržavala Erdogana, shvatajući da su njeni neprijatelji zapadne marionete. Turski nacionalisti iz Partije nacionalističkog pokreta (MHP) takođe su stali na njegovu stranu.
Erdogan je od 2016. prihvatio pozicije bliske patriotskom kemalizmu i, delimično, evroazijstvu, otvoreno proklamujući prioritet suvereniteta, kritikujući zapadnu hegemoniju i zalažući se za multipolarni svetski projekat. Odnosi sa Rusijom postepeno su se poboljšavali, iako je Erdogan, s vremena na vreme, povlačio prozapadne poteze. Od tog trenutka, suverenitet Turske postao je njegova ideologija i najviši politički cilj.
Međutim, liberalna opozicija, predvođena Republikanskom narodnom partijom, koja se u početku suprotstavljala islamizmu ranijeg Erdogana, a zatim odbacila suverenitet, iskoristila je niz pogrešnih ekonomskih poteza turskih vlasti.
Opozicija je potom uspela da osvoji niz ključnih pozicija, posebno izborom svojih kandidata za gradonačelnike dva najvažnija grada, Ankare i Istanbula. Erdoganu su se suprotstavile i njegove bivše kolege iz vladajuće stranke AKP, koji su bili protivnici evroazijstva i orijentisani ka Zapadu.
U ovakvoj situaciji Erdogan izlazi na izbore.
Zapad je očigledno nezadovoljan Erdoganom zbog njegove neposlušnosti, a posebno zbog njegovog suprotstavljanja Švedskoj i Finskoj, čije članstvo u NATO je sprečila Turska.
Relativno blaga politika Ankare prema Rusiji, sa kojom kolektivni Zapad ratuje u Ukrajini, dodatno je iznervirala globaliste u Vašingtonu.
I, što je najvažnije, rukovodstvo Bele kuće i globalističke elite Evropske unije kategorički ne prihvata čak ni nagoveštaj suvereniteta svojih vazala ili protivnika, ističe Dugin.
Erdogan upravo sastavlja političku koaliciju na koju može da računa na izborima. Osnovu će očigledno činiti AKP, stranka koja je u velikoj meri lojalna Erdoganu, ali njoj nedostaje sadržaj i sastavljena je od zvaničnika sa malo entuzijazma.
Mnogi u Turskoj pripisuju neuspehe u ekonomiji, rast korupcije i neefikasnost vlasti zvaničnicima AKP i njihovim administrativnim kadrovima. Dok je Erdogan harizmatična figura, AKP to nije. Stranka napreduje sa Erdoganovim autoritetom, a ne obrnuto.
Tradicionalni saveznici su očigledno turski nacionalisti Partije turskog nacionalističkog pokreta Devleta Bahdželija. Ideološki oni stoje bolje od AKP, ali njihov radikalizam otuđuje deo turskog stanovništva. U svakom slučaju, Erdoganov dokazani ideološki i politički savez sa Bahdželijem ključan je za njegovu budućnost.
Takođe, Erdogan može da računa na podršku malih ali uticajnih sufijskih političkih pokreta, koji nemaju masovniju podršku. Njihova uloga je da popune prazninu koju je za sobom ostavio poraz gulenističkih struktura koje su se lažno predstavljale kao "sufijski pokret".
Sve prozapadne strukture će se ujediniti protiv Erdogana. Ne može se isključiti da će globalisti ovoga puta aktivirati svoje mreže agenata, kako unutar same AKP, tako i u drugim državnim strukturama, smatra Dugin.
Konačno, Erdoganovi protivnici biće prinuđeni na ozbiljnu konfrontaciju sa Rusijom, jer će to zahtevati njihovi NATO gospodari, a to će biti još jedan faktor kolapsa Turske, piše još Dugin.
Sam Erdogan će biti ocrnjen od svojih naslednika, a lanac katastrofa kroz koje će proći turska država dovešće do toga da njegovo ime bude zaboravljeno.
Erdogan se zato suočava sa ovim izborima kao da je to njegova poslednja bitka. On se suočava sa protivnicima ne samo kao političar, već kao istorijska ličnost, kao istinski vođa i simbol svog naroda. Konačno, kaže Dugin, Erdogan može da učvrsti svoj status, ali, ukoliko izgubi na izborima, on će ih izgubiti nepovratno i neće dobiti drugu šansu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
