Izvor: Politika, 17.Jun.2013, 16:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi predsednikovi ljudi
U izboru saradnika, Nikolić se uglavnom rukovodio odanošću i prijateljstvom. To je bilo njegovo novo tumačenje moralno-političke podobnosti
Šef države Srbije započeo je drugu godinu svog prvog mandata. Održano je prigodno slavlje tim važnim povodom, skromno po obimu i troškovima, kao što je štedljiv i sam predsednik, Tomislav Nikolić.
Saznali smo da se prezident strogo držao Ustava. Naporno je putovao i susretao se sa raznim ljudima visokog ranga, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve u interesu Srbije. Njegovo okruženje i on lično trošili su malo državnih para, mnogo manje ako se napravi bilo kakva paralela s prethodnom Tadićevom garniturom.
Sve ovo rekli su portparoli predsednika, ocenjujući i da je njegov odnos sa medijima bio obostrano korektan, i da će tako i ostati. „Nikada iz Predsedništva nismo pozvali nijednu redakciju zbog protesta ili intervencije!” To je bila javna poruka o nivou slobode medija: informacija je svetinja, komentar je slobodan. Ali, ako je zaista tako, poruka je suvišna.
Predsednikov godišnji bilans na vlasti može se ocenjivati različitim merilima. Trudio se koliko je mogao da bude reprezent države, a ne nosilac njene efektivne politike. Ako je u tim nastojanjima bilo nedoslednosti, one su proizvod nedovoljno dobre artikulacije pojedinih stavova. Možda i tajminga i motiva za pojedine neiznuđene posete.
Bilo je nekoliko omaški u definiciji srpskih spoljnopolitičkih interesa, nedovoljne usklađenosti u predsedničkom traganju za strateškim saveznicima. Bilo je očito da je srpski predsednik vrednosno i politički raspet na relaciji Brisel–Moskva, bez dovoljno dobrih savetnika da mu pomognu u otklanjanju učestalih verbalnih kontroverzi.
U danu pobede nad Tadićem, Nikolić je rekao da je to kruna njegove karijere, i da više neće biti predsednik Srpske napredne stranke. To obećanje je održao. Podneo je ostavku na partijsku funkciju, kako bi izbegao apstraktnu akumulaciju moći koja se Tadiću, uz pomoć porazne klike saradnika, tako bolno obila o glavu.
Odredio je sebi naslednika: „Eto, dete je poraslo pa se osamostalilo” (rekao je za Vučića, na oproštaju od funkcije u SNS, uz nešto suza). Izabrao je i Dačića za premijera, koji se u parlamentarnoj izbornoj noći već proglasio prvim ministrom buduće vlade.
U izboru saradnika, Nikolić se uglavnom rukovodio odanošću i prijateljstvom. To je bilo njegovo novo tumačenje moralno-političke podobnosti. Tako se dosta rodbine i burazera našlo u kabinetu predsednika i u vladi.
Moguće da je tako predsednik želeo da svoj slatki kolač vlasti podeli s bliskima i vernima. Ne verujemo da je to dobar model za neko armiranje, čak i totalitarne vladavine. Nikolić se nije poput Tadića domogao čak ni puzajuće autoritarnosti. Pre bi se reklo da je upravo u raspodeli realne moći ostao prikraćen pred čovekom koga je sam izabrao.
To je, naravno, Aleksandar Vučić, koji se i dalje drži Nikolića kao svog (počasnog) političkog oca, ali uglavnom radi po svome. On je na najbolji način iskoristio fenomen „jake ličnosti” u vladajućem okruženju, gde ima mnogo nesposobnosti, javašluka, neodlučnosti i putera na mnogim velikaškim glavama. Vučić još ne želi da bude premijer, dovoljno mu je što može da kontroliše ovoga koji to jeste.
Sadašnja pozicija „prvog potpredsednika” svakako je određena predsedničkom izbornom pobedom Nikolića. Ali na tom nivou, Vučić, kao Tomin izbor koji je postao više nego svoj čovek, sve manje ima potrebu da se javlja tatku na Andrićevom vencu pred donošenje neke važne odluke.
Vučićeva politička moć, dakle, jeste iznenadna, ali je logična. Međutim, ona će se brzo ugasiti ako njeni temelji budu kratkotrajne populističke opsene, ili sećanje na pogubnu sintagmu o „olako obećanoj brzini” s kraja osamdesetih godina. Ako se nekom volšebnom formulom ne bude zaustavio brzi sunovrat Srbije, svaka moć postaje beznačajna pred snagom kraha i anarhije.
Vučić to dobro zna i svim snagama traži datum za početak pregovora. I naravno, strane investitore. A oni nekako neizbežno idu uz taj datum. Govori o tome da je Srbija uradila sve što se od nje tražilo, i da sada nije fer postavljati nove barikade.
U ugodnoj sinekuri Andrićevog venca, uz pomoć savetnika, rodbine i prijatelja, Tomislav Nikolić će, posle godinu dana šefovanja, ipak uspeti da se sretne sa nekim odioznim komšijama. Ali prvo na svečanosti u čast prijema Hrvatske u Evropsku uniju.
A nama nude samo zeleno svetlo. Lepo reče premijer Dačić da on nije nikakav saobraćajac. Naravno da nije, on je šef policije.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 17.06.2013
Pogledaj vesti o: Tomislav Nikolić
