Izvor: BKTV News, 26.Dec.2012, 13:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dogovaranje preko medija
Iako je posle prvog susreta predsednika Tomislava Nikolića sa prvacima opozicionih stranaka i predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije izgledalo da smo na dobrom putu da se dodje do zajedničkog stava o našoj pregovaračkoj poziciji u daljem dijalogu Beograda i Prištine, neko je uspeo da nametne da više razmišljamo o tome šta drugi misle, nego šta je naš temeljni nacionalni interes. Čak i da će se o dogradnji i doradi Platforme razgovara preko medija a ne u krugu najodgovornijih političkih i državnih funkcionera. Ono što sada dolazi do medija, sve više liči na časkanje nego temeljnu pripremu pred nastavak dijaloga Beograda i Prištine. Preovladjuje mišljenje da je bitnije da li će Platforma o Kosovu doći do Skupštine ili će to biti Rezolucija sa opštim pricipima, koji u biti ne moraju nikog da previše obavezuju.
Ohrabrujuće deluje da je postignut veći stepen usaglašenosti medju odbornicima srpskih institucija sa obe strane Ibra na Kosovu i Metohiji, nego političkog i državnog vrha u Beogradu. Ma koliko se to nekima ne svidja, Vuk Jeremić je iz Njujorka s pravom podsetio da je za medjunarodne organizacije bitno da Beograd pokaže visok stepen usaglašenosti oko temeljnih nacionalnih i državnih interesa i da to ima veću težinu ako ima i potvrdu skupštine Srbije.
Naravno da će i dalje biti i popuštanja i dorade osnovnih zamisli. Svakako da će Srbija još dugo prolaziti kroz velika iskušenja, jer je teško poverovati da će iko od onih iz vrha EU ili SAD uzmaći i milimetar od onog što podrazumeva priznavanje nezavisnosti Kosova.
Ali, ostaje veliki prostor kada je reč , pre svega, o stavu iz Platforme da Srbi i drugi nealbanski narodi proterani sa Kosmeta, a njih je preko 230.000, moraju da dobiju čvrste garancije da će se vratiti na svoja ognjišta. Mora im se vratiti oteto. Moraju da budu obeštećeni za porušeno i omogućiti im da žive bez straha da će ih bilo ko maltretirati, pa čak i ubijati kao da su glineni golubovi. Dakle, da im Medjunarodna organizacija garantuje da povratak znači i poštovanje svih demokratskih evropskih normi i temeljna ljudska prava.
Niko ne spori potrebu dogovaranja oko integrisanih prelaza i gde se i da li se uopšte naplaćuje carina ili akcize. Ali, posle trinaest godina je suštinsko pitanje da Srbija stavi medjuanrodnu zajednicu, a pogotovo one koji u ime UN i EU sada kontrolišu stanje na Kosovu, na ispit – da li te medjunarodne institucije i snage su u stanju da stvore uslove za povratak i normalan živat prognanih Srba.
Medjunarodna zajednica, a pogotovo EU se elegantno izvlače iz tog dijaloga i misle da su učinili krupan ustupak kada kažu – niko od Srbije ne traži da prizna nezavisnost Kosova. Ali, da li iko može da jasno i glasno prizna da su uskraćena najsuštastvenija prava bilo kom povratniku i da je u postojećoj tvorevini „nezavisnog Kosova“, Srbima uskraćen povratak na vekovna ognjišta! I to u 21. veku!
Jer, to nije pitanje priznavanja ili nepriznavanja Kosova, već slanje u svet jasne slike da su Srbi i drugi nealbanski narodu i dalje i bez osnovnih ljudskih prava, sa nešto poboljšanim ali i dalje ugroženim životima, i lišeni mogućnosti da sutra učine isto što su Albanci uradili kada su Kosovo proglasili otcepljenim od Srbije.
Platforma, sa odredjenim suženjima u detaljima i nekim novim rešenjima, ali sa zahtevom da se evropski standardi primene i na Kosovo, a to ne može da učini Beograd, već Priština,stavaila bi na muku mnoge u našoj skupštini. Mislim na one koji izbegavaju da sa istim entuzijazmom svoje saveznike, poklonike ili mentore na Zapdu nateraju da se izjasne i o sudbini našeg naroda. Od Haga do mnogo drugih. Mi smo jedini narod koji je „očišćen“ sa mnogih teritorija u nekadašnjoj Jugoslaviji, pa ipak proglašeni „genocidnim“. I samo mi ne znamo svoje granice?!
Hrvatska u tome nije skoro ništa učinila već skoro dve decenije. Naš predsednik ne uslovljava njihovog, već obratno. Hoćemo li sutra da to doživljamo i sa predsednikom iz Prištine?
Dakle, nije reč o Platformi ili Rezoluciji, ili čak i o najobičnijem zaključku Skupštine, već o uzdržavanju da ono što bi ceo svet morao da razume – a to je etničko čišćenje – jednostavno stavimo na pregovarački sto. U odnosima sa svima iz okruženju. Hoćemo li da to činimo samo zbog datuma, kada EU jasno kaže da više nije sigurna da li proširenje donosi veće ekonomske probleme od zadovoljstva da su pod svoj krov stavili bez malo celu Evropu. Čak i da se zbog toga izvinjavamo?
I da li je datum u junu ili neke druge godine iznad – sudbine 600.000 beskućnika, koje ni Hitler nije u tom broju zatvarao u konclogore!
Evropa nam je dosad u raznim oblicaima – kreditima, pre svega – pomogla sa oko 4,5 milijardi evra. Naša dijaspora to čini svake godine, a nijedna Vlada dosad nije imala ostvariljiv plan da te ljude privučemo, pružimo im punu sigurnost u investiranju ne samo para, već i svog znanja. Činimo to i sa Istokom – Kinom, Rusijom, Azerbejdžanom. Decembar je na izmaku a nismo zakopali ašov za „Južni tok“, zašto?
Mirko Stamenković
Tweet
