Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zloduh pred Belom kućom
Američki predsednički kandidati sve češće vide Kinu kao ekonomsku opasnost koja nagoni Ameriku da „pozajmljenim dolarima od Kineza kupuje saudijsku naftu“
Početkom aprila kineske devizne rezerve premašile su vrednost od jednog biliona 680 milijardi dolara. U to vreme u Pekingu je boravio američki ministar finansija Henri Polson. Rekao je da Kina ima depozit u trezorima Federalnih rezervi SAD, u vidu američkih državnih obveznica, od oko 490 milijardi dolara. Nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kasnije se ispostavilo da je Polson „zaokružio” broj naniže i da je ona veća: kineski depozit u američkoj centralnoj banci iznosi tačno 492,6 milijardi dolara i manji je, od stranih uloga, jedino od japanskog – precizirao je Institut za svetsku privredu i politiku Akademije društvenih nauka Kine.
Polson se radovao što je Peking odlučio da, makar i neznatno, za četiri procenta (a ne za 40, kako traže Amerikanci) ojača juan u odnosu na dolar i izrazio nadu da će aprecijacija „teći brže”, kako bi se smanjio ogroman deficit SAD u trgovini s Kinom (od 256,3 milijarde dolara) i kako bi američka roba bila konkurentnija na kineskom tržištu. Predsednik Hu Đintao je ispratio gosta rečima: „Kina i SAD, kao ključni ekonomski igrači, snose odgovornost za unapređenje stabilnog i zdravog razvoja svetske privrede.”
Predsednik Hu je potom, na Azijskom ekonomskom forumu, koji je održan na kineskom ostrvu Hajnan, izneo niz podataka o privrednom usponu Kine za poslednjih 30 godina, od otvaranja prema svetu i ulaska u reforme. Učešće Kine u svetskoj trgovini bilo je samo jedan odsto 1978, a sad je osam odsto. U svetskom privrednom rastu Kina učestvuje sa preko 10 odsto, a u širenju svetske trgovine sa 12 odsto. Za tri poslednje decenije Kina je privukla 780 milijardi dolara stranih investicija i uvezla strane robe u vrednosti od 560 milijardi. Prema podacima Narodne banke Kine, kineski bruto nacionalni produkt iznosio je 2007. godine tri biliona 570 milijardi dolara, odmah iza BNP-a Nemačke, koji se procenjuje na tri biliona 800 milijardi dolara. Ako se ima u vidu to da je godišnji privredni rast Kine iznad 11 odsto, a Nemačke 2,4 odsto, jasno je da će Kina ove godine postati treća po snazi ekonomska sila sveta.
Nimalo slučajno, Kina je nezaobilazna tema u američkoj predsedničkoj kampanji, pa čak i neka vrsta zloduha koji vreba kandidate u trci za Belu kuću. Kandidat koji napada Kinu – zbog stanja ljudskih prava, njene agresivnosti na svetskom tržištu, Tibeta, ubrzanog naoružavanja ili bilo čega drugog – rizikuje da se teško ogreši o ekonomske interese SAD i zameri američkim finansijskim krugovima, moćnim transnacionalnim korporacijama i siromašnim biračima koji kupuju jeftinu kinesku robu. S druge strane, kandidat koji ne kritikuje Kinu može teško da se zameri ne samo neokonzervativcima, koji podređuju svet američkim vrednostima, nego i sindikatima i populistima koji tvrde da Kinezi „zatvaraju fabrike i otimaju posao” američkim radnicima.
Od Regana do Buša američki predsednički kandidati su na izborima dobijali glasove i na sejanju hladnoratovskog straha od „kineske opasnosti” i na „nepopustljivosti” prema Kini. Sada se Kina manje kritikuje sa ideološkog stanovišta nego u ranijim kampanjama. Bil Klinton je 1992. optuživao Džordža Buša seniora da se „klanja kasapima iz Pekinga” (što je bila aluzija na navodno zaboravljeno krvoproliće na Trgu Tjenanmen 1989). Kasnije, isti Klinton je, kao predsednik, pragmatično sklopio s Kinom „strateško partnerstvo”.
Sadašnji kandidati sve manje u Kini vide ideološkog protivnika i oružanu silu koja ugrožava bezbednosne interese SAD, a sve više lukavog konkurenta američkoj privredi s kojim je bolje biti partner nego protivnik. Kandidati se, međutim, razlikuju u pristupu Kini.
Hilari Klinton optužuje Kinu da se „ne upravlja po pravilima svetskog tržišta”, zbog navodnih damping cena svojih proizvoda, da izvozi u Ameriku „zatrovanu” hranu i igračke i da „manipuliše valutnim kursom”. Ona je, kao i njen konkurent iz Demokratske stranke Barak Obama, podržala u Senatu rezoluciju kojom se zahtevaju revalvacija juana i kaznene mere protiv Kine.
Nedavno je smislila opasan, ali hipotetičan, scenario. Po njemu, kineske devizne rezerve u američkim bankama – ona suma od 490 milijardi dolara koju je pominjao Polson, a kojom je zapravo otkupljen deo američkog unutrašnjeg duga – mogle bi da izazovu katastrofu u Americi ako bi Kina pokušala da prisajedini Tajvan silom oružja. Amerika bi tada morala da stane u odbranu Tajvana, što bi vodilo ratu s Kinom. Prema tome, zaključuje ona, devizne rezerve Kine u američkim bankama su izazovno „kinesko oružje” upereno u spoljnu politiku i privredu SAD. A Amerika se pri tom ponižava – „zajmi pare od Kineza da bi mogla da kupuje saudijsku naftu”.
Obama je oprezniji. Kina, po njemu, „nije ni prijatelj ni neprijatelj Amerike”. Opasne kineske igračke treba zabraniti, a predsednik Buš bi morao – u znak protesta zbog načina na koji je kineska vlada ugušila demonstracije na Tibetu – da izostane sa ceremonije otvaranja olimpijade 8. avgusta u Pekingu. Zaduživanje kod Kineza on takođe smatra štetnim – po američki uticaj u oblasti ljudskih prava i po finansijsku stabilnost i spoljnu trgovinu SAD.
Kandidat republikanaca Džon Mekejn drži se „klasike": traži veću „transparentnost” u tumačenju vojnog uspona Kine i naoružavanja kineske armije, liberalniji politički sistem, veće uvažavanje ljudskih prava i, za svaki slučaj, očuvanje punog prisustva američke oružane sile u azijsko-pacifičkom regionu i ojačane veze sa saveznicima.
Prateći ova američka politička zbivanja, kineski analitičari predviđaju da će SAD sve više zazirati od ekonomske moći Kine, ali da će dve zemlje, čije su privrede komplementarne, biti na duži rok i sijamski blizanci i rivali.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 20.04.2008]
.jpg)
