Izvor: Politika, 15.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto neće biti konfederacije
Pomisao da bi konfederacija između Srbije i Kosova mogla da bude predstavljena Beogradu i Prištini kao "kompromisno" rešenje statusa južne srpske pokrajine datira od letos, kada je prvi put, kako "Politika" saznaje, "blesnula" zaposlenima u francuskom Ministarstvu spoljnih poslova. Kalkulisalo se, izgleda, sa tim da bi Beograd sa ovim rešenjem "spasao obraz" izbegavši formalni gubitak suvereniteta nad Kosmetom, kao i da bi albanski lideri mogli pristati da privremeno prihvate konfederalno uređenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer bi time na mala vrata dobili šansu za elegantno stizanje do cilja, odnosno potpune nezavisnosti Kosova od Srbije.
Zvanični Beograd nije čekao da od ove ideje nastane pregovaračka ponuda već je sa popriličnom dozom retoričke žestine "sasekao" predlog pre nego što je dobio ma kakav oficijelni pečat. Može se razumeti reakcija vlasti u Srbiji, koja je procenila da bi konfederacija bila samo stepenik ka trajnom oštećenju interesa Srbije kao države, pošto Beograd takvom kombinatorikom, prosto rečeno – ne bi dobio ništa. Srbija bi bila gubitnik na kvadrat.
Konfederacija podrazumeva povezivanje dve ili više suverenih i samostalnih država. Sve članice konfederacije su subjekti međunarodnog prava, pa bi Kosovo u tom slučaju prvo moralo da postane samostalno i potpuno odvojeno od Srbije makar i na desetinku sekunde, a tek onda, ako bi to još htelo – može da uđe u nekakvu konfederaciju sa Srbijom (koja bi tako priznala Kosovo kao nezavisnu državu).
S druge strane, ako bi Kosovo posle te nanosekunde i ušlo u konfederaciju sa Srbijom, već u sledećoj sekundi ga ništa ne bi sprečilo da prekine tu "ugovorenu vezu" i nastavi samostalan život van granica Srbije, kao međunarodno priznata država. Srbija bi tako unapred pristala da prizna otcepljenje dela svoje teritorije kako bi hipotetično otvorila put za nastanak konfederacije. A budući da je svaka konfederacija plod ugovora koji se lako krši, takva tvorevina ne bi bila dugog veka; sve samostalne države udružene u konfederaciju imaju pravo da jednostrano, pozivajući se na "bitno promenjene okolnosti" ili neki drugi razlog – odustanu od potpisanih ugovora.
To pravilo ne važi samo u slučaju "radiciranih ugovora" koji se tiču granica. Ali kako bi Kosovo tada već imalo međunarodno priznate granice jer bi administrativna granica sa Kosmetom i voljom Srbije postala međunarodna, političare na Kosovu više ništa ne bi omelo da krenu u puno otcepljenje, bez obzira na legitimne interese Srbije.
Kancer svih konfederacija iz prošlosti je bila njihova nepostojanost i neefikasnost. Tokom vekova su se ili transformisale u federacije ili su propale, pa je većina konfederacija u današnjem svetu doživela usud političkih dinosaurusa. Nekadašnju Ahajsku ligu, Udružene holandske provincije, Nemački savez i Američku konfederaciju (1781 – 1789) spaja što su sve bile konfederacije – i sve nestale iz istih razloga. Po pravilu su glatko krahirale višenacionalne konfederacije, s izuzetkom Švajcarske koja je po istorijskom nazivu ostala konfederacija, a po uređenju je federacija s velikim stepenom unutrašnje autonomije (federalna republika). Do promene je i došlo zbog teškoća u funkcionisanju. Potpuno suvereni kantoni su oko 1815. uveli između sebe oko 400 različitih nameta na robu koja se transportuje preko njihovih teritorija. Kanton Tičino je na svom delu druma naplaćivao 13 različitih taksi, pri čemu je roba svaki put morala još i da se ponovno izvaga. Pošto je svaki kanton tad bio autonomna poštanska jedinica, trošak za pismo poslato iz Genfa (Ženeve) u obližnji Galen bio je viši od dažbina za isto pismo poslato na adresu u Istanbulu. Američki federalista i jedan od "otaca nacije" Džejms Medison u kritici Nemačkog saveza piše: "Nemogućnost uspostavljanja reda... podelila je imperiju na devet ili deset okruga koji imaju svoju sopstvenu unutrašnju organizaciju i vojnu snagu za sprovođenje zakona. Taj eksperiment je ogolio najveće slabosti cele konstrukcije; svaki okrug je minijaturna kopija deformacija tog političkog monstruma. Srezovi ne ispunjavaju svoje dužnosti ili to čine samo posle prolivene krvi u pustoši građanskih ratova. Nekada se pobune celi okruzi, čime samo povećavaju bedu koju bi morali da ukinu".
To je ponukalo Aleksisa de Tokvila da u delu "Demokratija u Americi" podvuče crtu u pogledu trajnosti konfederacija za koje je "jednako važno jedinstvo civilizacije koliko i da države imaju iste zajedničke interese". Ako to nije bilo moguće u slučaju dva bratska naroda, Srba i Crnogoraca, kakve šanse bi onda imala konfederacija Srbije i Kosova? Odgovor je jasan – nikakve.
[objavljeno: ]
