Izvor: Politika, 13.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaokret u letu
O pozivu Srbiji u Partnerstvo za mir Džordž Buš je odlučio, priča se, u avionu, na putu ka samitu NATO-a
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 12. decembra – Srbija spada u zemlje o kojima se u Vašingtonu govori više nego što bi se to reklo po pisanju američkih medija. Ovih dana se, tako, poprilično pričalo o događajima koji su uticali na njen sadašnji međunarodni status, kao i o zbivanjima dok je bila u okvirima bivše Jugoslavije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Nezvanične verzije sadrže i neke neobične "tehničke" detalje koji doprinose boljem uvidu u zvanične postupke. Iz obaveštenih krugova se, tako, upravo saznalo da je odluka o pozivu Srbiji da se priključi Partnerstvu za mir zapravo doneta – u avionu kojim je krajem prošlog meseca šef Bele kuće Džordž Buš, sa saradnicima, putovao na samit NATO-a u Rigi.
Sve pojedinosti tog strateškog "zaokreta u letu" ne mogu se sakupiti, ali se po dostupnim interpretacijama može zaključiti da je odluka o pozivu Srbiji u Partnerstvo, bez uslovljavanja kompletiranjem saradnje Beograda s Haškim tribunalom, predstavljala iznenađenje ne samo za učesnike samita alijanse nego i za mnoge ovdašnje funkcionere.
Dodatno programirano
Pri polasku iz Vašingtona, kako se čuje, vrhunska ekipa nije imala programiran takav svoj nastup. Bila je uglavnom posvećena pripremama za glavnu temu skupa – dodatni angažman NATO-a u ponovo zakomplikovanom Avganistanu.
Tokom višečasovnog leta preko Atlantika, ili posle kraćeg zadržavanja u Estoniji na putu ka glavnom gradu Letonije, Buš je "prelomio" – da se Srbija, bez uslovljavanja na kome se odavde istrajno insistiralo, pozove u Partnerstvo. "Pomogao" mu je, kako se doznaje, razgovor sa šefom Stejt departmenta Kondolizom Rajs, svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost Stivenom Hedlijem i možda još nekim saputnikom.
Prenosi se da je zaokretu u pristupu Beogradu doprinelo nekoliko faktora. Prvo, da je procenjeno da samit neće dati neke spektakularne zaključke o Avganistanu, što se i ispostavilo, pa da treba postići neki važan rezultat izvan tog projekta. Drugo, da se uslovljavanje Srbiji, kao i BiH, pokazalo necelishodnim pa da je vreme da se tamošnjim demokratskim snagama ponudi jačanje međunarodnog statusa koji bi ih obodrio kako u suočavanju s lokalnim izazovima tako i u ispunjavanju internacionalnih obaveza. Treće, da se istakne da se u Srbiji vidi saveznik Zapada i da se tako parira širenju uticaja Moskve koja se u procesu rešavanja statusa Kosova i Metohije odavde vidi kao "najbliža Beogradu"...
Nekoliko dana docnije ruski ambasador u Beogradu izjavio je da će njegova zemlja iskoristiti pravo veta u Savetu bezbednosti UN ako ponuđeno rešenje za status Kosova i Metohije ne prihvate i Beograd i Priština. Zbog toga je američki državni podsekretar Nikolas Berns izrazio "iznenađenje", ali se čuje da je takva najava Rusije ipak izazvala "zabrinutost" Vašingtona.
U svakom slučaju, ostaće zapamćena kao kuriozitet okolnost da je odluku o unapređenju odnosa s jednom zemljom, Srbijom, supersila definisala prilikom predsedničkog leta u spoljnopolitičku misiju drugačije namene (NATO u Avganistanu). Hroničarima je to, svakako, zanimljiva pojedinost. A možda će biti i istoričarima i stratezima, koji su ovih dana u Vašingtonu održali sastanak, iza zatvorenih vrata, povodom sabranih američkih nacionalnih obaveštajnih procena o Jugoslaviji, s kojih je skinuta ocena "poverljivo" za period od 1948. do 1990.
Obimna publikacija
Štampana pod naslovom "Od &nacionalnog komunizma' do nacionalnog kolapsa", obimna publikacija sadrži izveštaje glavnih ovdašnjih špijunskih organizacija – CIA, Odbrambene obaveštajne agencije, Agencije za nacionalnu bezbednost, Biroa za obaveštajnu delatnost i istraživanja Stejt departmenta o zbivanjima u bivšoj federaciji, praktično od sukoba sa Staljinom do nadziranja njenog definitivnog raspada. Od učesnika skupa se doznaje da ti raporti "nisu neposredno uticali na odluke vrhova Vašingtona prema Jugoslaviji", već da su sastavljani u obavljanju radnih zadataka službi, kao i da "ne otkrivaju ništa naročito bitno što već nije poznato, bar ekspertima". Pojedini diskutanti su dokumentu zamerili "nekompletnost", pa i "kašnjenje za događajima"...
Zbirka će, izvesno, naći pomne izučavaoce. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog mogućnosti da se proveri (ne)tačnost ovdašnjih obaveštajnih procena o sudbini bivše SFRJ, i iz toga, možda, zaključi i o dometima širih strateških predviđanja SAD.
U odeljku o "transformaciji Jugoslavije", sa oznakom 18. oktobar 1990, zaključuje se, uz ostalo, da će ta zemlja "prestati da funkcioniše kao federalna država u roku od godinu dana" i da će se "najverovatnije raspasti na dva dela". Rok se pokazao tačnim, dok se teza o "raspadu na dva dela" zasnivala na pretpostavci da bi Hrvatska i Slovenija mogle da naprave svoj "konfederalni aranžman sa BiH ili bez nje". Srbija tog doba se karakteriše kao "ukorenjena u etatističku ekonomiju, vojnu tradiciju i sklonost ka jakoj centralnoj vlasti predvođenu dinamičnom ličnošću", da ne prihvata konfederalizaciju federacije, a da "izgleda da težnju za očuvanjem jedinstva srpskog naroda može da ostvari samo uz rizik građanskog rata"...
Konstatuje se, takođe, da "ni Komunistička partija ni JNA neće biti u stanju da održe federaciju". Za obe kaže da su "rasklimane", a za armiju se dodaje i da je "prestiž izgubila", uz ostalo, i zbog "čvrste identifikacije s KP"... Procenjivalo se, te 1990, i da će kroz dve godine doći do "oružane pobune albanske većine na Kosovu", što se zbilo kasnije, dok se za Jugoslaviju u celini prognoziralo da ipak neće biti zahvaćena "potpunim međurepubličkim ratom"...
Oprečni zahtevi
Zanimljivo je, takođe, da su u to vreme američki obaveštajci najavljivali "zahteve Slovenaca, Hrvata i Kosovara" da Vašington izvrši pritisak za "popravljanje ljudskih prava i za samoopredeljenje". I da su kao izveštači izrazili očekivanje da će SAD "biti uvlačene u užarenu arenu etničkih konflikta i da će na neki način odgovoriti na oprečne zahteve svih strana".
Zbirka ocena i prognoza američkih obaveštajnih službi o kretanjima u bivšoj Jugoslaviji obimnim sadržajem prevazilazi domete novinskog prikaza. Doprinos njenom tumačenju sigurno će dati pasionirani istoričari, a možda i neki drugi neposredni akteri i istraživači događaja od 1948. do 1990. na prostorima bivše federacije.
Vreme prosto leti, uzdržano će ovim povodom reći pojedini hroničari, prisećajući se prošlosti. Ali i skorašnja odluka o pozivu Srbiji u Partnerstvo je, primetiće drugi, doneta – u letu...
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 13.12.2006.]
.jpg)
