Izvor: Politika, 22.Nov.2012, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Višak straha, manjak nade
Izraelski napad na Gazu više podseća na pokušaj da se iscrtaju neke nove bliskoistočne linije posle „arapskog proleća” nego na prostu odmazdu za raketne napade Hamasa.
Odluka premijera Benjamina Netanijahua da se upusti u šire vojne operacije šalje poruku drugom mandatu predsednika Baraka Obame i predstavlja test egipatskom predsedniku Muhamedu Mursiju i rastućim islamističkim snagama u regionu.
Istovremeno, suočen sa izborima u januaru, Netanijahu pokazuje da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se drži oprobanog scenarija koji koristi u unutrašnjoj i spoljnoj politici: oslonac na reč „bezbednost”. Aktuelizovanje ovog termina rešava mnogo toga, pa desničarski premijer računa da će mu odlučna vojna akcija potvrditi auru lidera koji bi po beskompromisnosti mogao da pretekne i Arijela Šarona.
Kalkulišući između rizika da zbog prekomerne upotrebe sile dospe na metu kritika kao prilikom napada na Gazu pre četiri godine kada je ubijeno 1.400 Palestinaca, mahom civila, i dobijanja izbora – Netanijahu se jasno odredio.
Da ne bi propustio trenutak, odlučio se za ciljno ubistvo komandanta Hamasa u trenutku kada se govorilo da Ahmed el Džabari razmatra mogućnost suspendovanja raketnih napada na izraelska naselja na jugu zemlje.
Svestan velike podrške Izraelaca u „kažnjavanju” Hamasa, Netanijahu je želeo sukob, a ne pregovore o primirju koje je sa Hamasove strane trebalo da vodi upravo Džabari.
No, situacija ipak nije sasvim ista kao pre četiri godine. Gotovo dve trećine Izraelaca ne odobrava kopnenu ofanzivu na pojas uz Mediteran i njegovih 1,7 miliona palestinskih stanovnika.
Štošta se promenilo i na arapskom Bliskom istoku. Egipat je povratio svoju lidersku ulogu, što potvrđuje da nijedan od diplomatskih emisara nije ovih dana mogao da zaobiđe Kairo.
Promenila se i pozicija Hamasa. Od usamljene palestinske militantne grupe, od koje je većina arapskih režima zazirala zbog tvrdog stava nepriznavanja države Izrael i, još više, bliskih odnosa sa Iranom, Hamas je posle promena koje je donelo „arapsko proleće” dobio moćne zaštitnike Muslimanske braće u Kairu, a i konzervativni monarsi Zaliva nude pomoć ne bi li raskinuli Hamasovu vezu sa Teheranom.
Hamas je i vojno snažniji, što potvrđuju i njegove prve rakete koje dosežu do Tel Aviva i Jerusalima.
U vremenima sirijske krize koja preti da se prelije u Liban i Jordan, sve to utiče da „snage odvraćanja” – svetska i regionalna diplomatija – budu toliko aktivne pozivajući obe strane na uzdržavanje.
Učinilo se da je prekid vatre nadomak ruke, ali rakete su nastavile da presecaju mediteransko nebo leteći u oba pravca, ka Gazi i iz Pojasa Gaze ka Izraelu.
Da li će Izrael dobiti čvrste garancije sopstvene bezbednosti na koju ima sva prava? Bomba u autobusu u Tel Avivu podgrejava pesimizam.
Da li će Hamas dobiti čvrsta uveravanja da će se okončati šestogodišnja blokada Pojasa Gaze i da će Izrael odustati od prakse ciljnih ubistava, što je bio slučaj sa likvidacijom Hamasovog komandanta?
No, govorimo o Bliskom istoku i najdužem sukobu savremenog sveta: izraelsko-palestinskom. Ništa nije trajno, nijedno obećanje nije sigurno. Suštinski se stvari ne menjaju.
Ovo se pre svega tiče uloge SAD, jedinog moćnog brokera mira ili sukoba u regionu. Arapi su vojno i diplomatski suviše slabi da bi obezbedili prodor ka miru.
Amerikanci su bez uspeha monopolisali arapsko-izraelske i palestinsko-izraelske pregovore još od vremena Kemp Dejvida pre 30 godina. I administracija Baraka Obame pokušala je početkom prvog mandata da ravnomernije vaga između najvažnijeg regionalnog saveznika, Izraela, i umerenih Palestinaca koje predvodi predsednik Mahmud Abas.
Pokušala, i brzo odustala, suočena sa neizmenjenom tvrdoćom jednog od najkonzervativnijih premijera u istoriji Izraela.
Obama sada ima novu šansu koja se ne tiče samo uloge mirotvorca, već i repozicioniranja u arapskom svetu u kome je Amerika poslednjih godina izgubila mnogo ugleda i poverenja.
No, Obama se ograničio da ponovo štiti pravo Izraela na odbranu od Hamasovih raketa. Naravno da Izrael, kao i svaka druga zemlja, ima pravo na odbranu. Ali, događaji u Gazi nisu video-igrica.
Uzalud izraelske diplomate pozivaju samo „prijateljski raspoložene” novinare da bi im objasnili situaciju. Istina je da premijer Netanijahu vodi jedan mračan rat protiv Palestinaca koristeći do maksimuma vojnu superiornost koja se naslanja na hapšenja, ubistva, produženu kolonizaciju okupirane palestinske zemlje.
Naglasak na trenutnoj obustavi vatre je razumljiv, ali on predstavlja samo još jedno privremeno rešenje ukoliko se ne aktivira pokušaj rešavanja suštine nasilja.
Primirje je dobrodošlo, ali stvari će se brzo vratiti na staro, na status kvo s početka ovog meseca, na izraelsku kopnenu, pomorsku i vazdušnu blokadu koja od Palestinaca pravi razjarene ljude u kavezu, i na Hamasovo raketiranje, moguće i povratak terorizmu kao što nagoveštava bomba u telavivskom autobusu.
Stabilnost, bezbednost i normalan život ljudi na obe strane granica Gaze i dalje su udaljena perspektiva. Tim više što nijedna strana nije ozbiljno pokušala da se posveti egzistencijalnim pitanjima koja podjednako koštaju i Izraelce i Palestince, jevrejski cionizam i palestinski nacionalizam: izbeglički status Palestinaca koji nije rešen od nastanka Izraela 1948, i odbijanje radikalnih palestinskih grupa, poput Hamasa, da Izraelu priznaju pravo na postojanje.
Rešenje krize zahteva uvažavanje legitimnih prava obe strane. Amerika, po svemu sudeći, na to nije spremna. Upravo zato je posrednička uloga Hilari Klinton ozbiljno pritisnuta neuspesima prošlosti i neizmenjene naklonosti prema Izraelu.
To što se sve više angažuju druge sile regiona, Egipta, Turske, Katara, tek je prvi nagoveštaj traganja za fer pozicijama rešavanja jednog duboko istorijskog problema.
Moguće je da će se izbeći replika Gaze pre četiri godine, ali ostaje pomalo ciničan zaključak da su, ponovo, najveću cenu platili Palestinci, mahom civili.
Boško Jakšić
objavljeno: 22.11.2012.
.jpg)
