Izvor: Politika, 30.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U predvorju NATO-a
Veza između članstva u ovoj organizaciji i porasta stranih investicija
Partnerstvo za mir je organizacija koju je osnovao NATO 1994. godine kao glavni program namenjen pomoći zemljama u tranziciji. Program je skrojen prema specifičnostima svake zemlje, nudi praktičnu saradnju u nizu različitih područja i omogućava im da odaberu onaj deo programa i aktivnosti koji odgovara njihovim vlastitim potrebama. Aktivnosti su od vojnih vežbi i radionica do seminara i tečajeva za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obuku. Naročita pažnja posvećuje se transparentnosti oružanih snaga i njihovoj odgovornosti prema izbornom telu. Iskustvo stečeno kroz Partnerstvo za mir je značajno doprinelo saradnji između zemalja koje učestvuju u mirovnim snagama kao što su Sfor u Bosni i Hercegovini i Kfor na Kosmetu.
– Vrlo je bitno da smo u ovom trenutku pozvani u Partnerstvo za mir, da smo prešli i taj stepenik, prvi od važnih koraka u procesu integracija. Prijem u tu organizaciju podrazumeva da je Srbija jednak partner za stolom sa ostalima, a ne više posmatrač – kaže Marko Kovačević, izvršni direktor Atlantskog saveta.
– Ono što je takođe važno – naglašava Kovačević – jeste da smo pozvani zajedno sa BiH i Crnom Gorom, jer je i za region bitno da se ne stvaraju nezdravi konkurentski odnosi između zemalja. Partnerstvo za mir nije izgubilo na atraktivnosti, a sada je na nama da krenemo u dalje integracije.
Vojni analitičar Aleksandar Radić podseća da su iz zemalja bivše Jugoslavije, pored tri zemlje koje su juče primljene u Partnerstvo za mir, van NATO-a i Hrvatska i Makedonija, kao i Albanija. Međutim, ove zemlje su stepenik ispred Srbije, Crne Gore i BiH, jer su odavno članice Partnerstva za mir i praktično se, što se posebno odnosi na Hrvatsku, nalaze u predvorju NATO-a.
Analitičari se slažu da je ulazak tri balkanske zemlje u Partnerstvo za mir važan za obe strane. Iskustva pokazuju da je ubrzo posle pristupanja ovoj organizaciji u svim zemljama dolazilo do porasta stranih investicija što je pozitivno uticalo na opšti ekonomski razvoj. Ulaskom u program NATO-a stiče se imidž stabilne države u koju vredi ulagati.
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da dve trećine našeg stanovništva podržava ulazak u Partnerstvo za mir. Priča da su troškovi u toj organizaciji veliki ne stoji, jer su i siromašnije zemlje od nas, kao na primer Makedonija i Albanija, odavno postale njegove članice. Većina aktivnosti koje se ostvaruju unutar ove organizacije zasniva se na dobrovoljnoj osnovi, što znači da će i Srbija moći da bira programe u kojima će učestvovati.
Priča o nama i Partnerstvu mir traje još od 2000. godine, mada ima i onih koji tvrde da su posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine tadašnje vlasti takođe gajile ambiciju za ulazak u ovu organizaciju. No, posle 5. oktobra Grčka je podstakla razgovore o učešću naše zemlje u širem krugu od 22 neutralne i istočnoevropske zemlje u program Partnerstvo za mir. Takav predlog dočekan je nizom uslovljavanja – prekid finansiranja Vojske Republike Srpske, puna saradnja sa Hagom, dakle izručenje Karadžića, Mladića, vukovarske trojke, reforme Vojske, odustaje od tužbe protiv 19 zemalja NATO-a koje su izvršile agresiju na SCG. Tim ključnim ucenama ponekad su dodavani neki drugi uslovi, kao na primer u zimu 2001. godine smena Nebojše Pavkovića, tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije
Kada je oktobra 2002. godine izbila afera "Jugoimport", tačnije šverc našeg oružja za Irak, opet se postavilo pitanje šta će biti sa našim ulaskom u Partnerstvo za mir. Ipak, na samitu NATO u Pragu na kojem su učestvovali šefovi država i vlada 47 zemalja nije bilo naših zvaničnika, a ni u Istanbulu na Parlamentarnoj skupštini NATO kojoj je SRJ prvi put prisustvovala u svojstvu posmatrača, nismo dobili poziv za priključenje Partnerstvu za mir. Glavni razlog, po opštem mišljenju, bila je afera "Jugoimport".
Kasnije je jedan od razloga, ispostavilo se, bila i Ustavna povelja, pominjane su i vojne i bezbednosne reforme, pa je i 2002. godina prošla bez članstva, a rokovi i očekivanja pomereni su na 2003. godinu.
Juni 2003. bio je sledeća važna stanica na putovanju ka Partnerstvu. Tadašnji ministar spoljnih poslova SCG Goran Svilanović podneo je zvaničan zahtev za pristupanje državne zajednice programu NATO-a, koji je sa "zadovoljstvom" primljen na nadležnom mestu. Tako su se konačno tek tada, sredinom 2003. godine, stekli formalni uslovi za pristupanje Partnerstvu za mir.
Vremenom aktuelnost pristupanju Partnerstvu za mir zamenile su druge političke teme, pa se kao "obavezno", negde do 2004. godine, izgubilo i kao novinarsko pitanje na konferencijama za novinare. Poslednje dve godine pominjano je tek usputno i uzgred, da bi se ipak, kao signal podrške vojnim reformama konačno u Rigi ostvario taj dugoočekivani ulazak u "predvorje NATO", kako se drugačije kaže za pristupanje ovoj organizaciji.
D. S.
--------------------------------------------------------------------------
Stanković: Više nismo siva zona
Danas smo konačno dobili jednu odličnu vest, više nismo siva zona na bezbednosnoj mapi Evrope, istakao je ministar odbrane Zoran Stanković na konferenciji za novinare u Centralnom klubu Vojske Srbije koja je zakazana neposredno posle saopštenja iz Rige sa Samita NATO. Stanković je istakao da je ovaj uspeh rezultat višegodišnjih napora Ministarstva odbrane, ali da on nije važan samo za Vojsku, jer će u Partnerstvo za mir primljena cela država.
Dalji tok integracija zavisiće samo od nas, rekao je ministar odbrane podsećajući da su sve zemlje koje su sada članice Evropske unije prošle isti put, od Partnerstva za mir preko članstva u NATO.
– To je i za Srbiju put da postane članica Evropske unije, da izgradi demokratsku državu, bolji život i nova radna mesta za njene građane. To je i jasna poruka stranim investitorima da mogu bezbedno da ulažu u našu zemlju – rekao je Stanković.
Posle poziva iz Rige, sada nam predstoji, po njegovim rečima, potpisivanje okvirnog sporazuma u Briselu i Prezentacionog dokumenta u kojem ćemo izabrati okvire saradnje, a onda će uslediti i otvaranje kancelarije u Monsu ili Briselu.
Ministar se osvrnuo i na problem saradnje sa Hagom, istakavši da to ostaje naša međunarodna obaveza koju moramo što pre da ispunimo.
Snežana Samardžić-Marković, pomoćnik ministra odbrane za politiku odbrane, u vesti o pozivu Srbiji da pristupi Programu Partnerstvo za mir vidi signal vere da Vojska Srbije i sistem odbrane nije kočničar već motor promena u našem društvu. Ona je naglasila da prijem Srbije u ovu organizaciju nije uslovljen, već da će samo "biti praćena" saradnja Srbije i Bosne i Hercegovine sa Haškim tribunalom.
Snežana Samardžić-Marković je izrazila očekivanje da tehnička procedura prijema neće trajati duže od nekoliko meseci i podsetila da je za sredinu decembra predviđeno otvaranje Kancelarije za vezu sa NATO-om u prostorijama Ministarstva odbrane.
Zastupnik načelnika Generalštaba Vojske Srbije general-major Zdravko Ponoš rekao je da poziv iz Rige potvrđuje da je Srbija sigurna i bezbedna zemlja i podsetio da nijedna zemlja nije ušla u EU pre prijema u Partnerstvo za mir i NATO.
Ponoš je kazao da će Vojska Srbije imati pristup raznim međunarodnim fondovima, da će moći da intenzivnije učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama, a da će srpski oficiri imati priliku da se školuju u stranim obrazovnim ustanovama.
On je rekao da interesovanje srpskih oficira za učešće u mirovnim misijama daleko prevazilazi finansijske mogućnosti države i političku spremnost vlasti.
D. Stevanović
[objavljeno: 30.11.2006.]
.jpg)
