Izvor: Politika, 24.Feb.2015, 09:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Turobni nauk iz Nanđinga

Sva­ki rat ima svo­je he­ro­je i stra­dal­ni­ke. Slav­ne i bez­i­me­ne po­je­din­ce, bri­ljant­ne voj­sko­vo­đe, he­roj­ske je­di­ni­ce... 

Po­sto­je, me­đu­tim, i gra­do­vi ko­ji su po­sta­li sim­bol ne­kog ra­to­va­nja: pre sve­ga zbog raz­me­ra ra­za­ra­nja ko­je su pre­tr­pe­li ili ogrom­nog bro­ja žr­tava .

Naj­no­vi­ji u gru­pi ovih gra­do­va-stra­dal­ni­ka je Ko­ba­ne. Za ovaj grad sa pe­de­se­tak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hi­lja­da sta­nov­ni­ka na si­rij­sko-tur­skoj gra­ni­ci, do če­tvo­ro­me­seč­ne op­sa­de dži­ha­di­sta Islam­ske dr­ža­ve, go­to­vo da ni­ko ni­je čuo. A on­da je ste­kao svet­sku rat­nu „sla­vu” kao sim­bol kurd­skog ot­po­ra i po­be­de nad ID. 

U do­si­jeu Gra­do­vi-rat­ni stra­dal­ni­ci ot­kri­va­mo dve ma­nje po­zna­te tra­gič­ne pri­če iz Ki­ne i Afri­ke i pod­se­ća­mo na stra­šne do­ga­đa­je ko­ji su obeležili Hi­ro­ši­mu i Sta­ljin­grad.

                                                                        *    *    *    *

Ko dođe u Nanđing ili Nanking, kako ga često nazivaju stranci, Kinezi ga neizbežno odvedu da poseti Memorijalni centar Đangdungmen da bi mu slikovito prikazali grozomornu priču šta se tu dešavalo te proklete zime 1937. godine, kada je japanska svirepost prevazilazila maštu. Đangdungmen se mora videti da bi se izvukao turobni nauk, kažu Kinezi.

Za svega nekoliko sedmica japanski vojnici u pohodu na Nanđing masakrirali su 300.000 kineskih civila. Kad su završili, kažu kineski istoričari, nisu bili potrebni čamci da se pređe reka Jangce – „moglo se hodati po leševima”.

Jedni istoričari tvrde da su japanski vojnici tada bili na ivici nervnog sloma zbog umora, gladi i straha, dok drugi smatraju da je to bio prosto proizvod tadašnjeg bolesnog japanskog carstva gladnog moći.

U vreme japanske okupacije zloglasna „Jedinica 731”, recimo, izazvala je pomore po selima Kine u Drugom svetskom ratu, i to biološkim oružjem, tada prvi put upotrebljenim u svetu. „Tada je usmrćeno više od 700.000 ljudi”, piše Danijel Barenblat u knjizi „Kugom na čovečanstvo”, koja se često citira kada se pomenu japanski zločini u Kini.

Barenblat prati razvoj japanskog biološkog oružja od 1931. do 1945. godine i „primenu naučnih dostignuća na ljude i ostali živi svet po zabačenim selima Kine”. Pripadnici tajne japanske armijske jedinice tada su ispitivali dejstvo kuge, tifusa, antraksa i kolere. Rasipali su izazivače tih bolesti iz aviona po kineskim selima, ili su ih dodavali u hranu koja je tamo dostavljana, kao i u vodovodne mreže, navodi se u knjizi.

O japanskom programu biološkog oružja svedoči i autorka Iris Čang u knjizi „Silovanje Nanđinga”, koja istražuje brutalnu japansku okupaciju tog grada na istoku Kine krajem tridesetih godina prošlog veka. „Japanski program biološkog oružja, primenjen u Kini, bio je prva naučno organizovana upotreba mikroba u istoriji ratovanja”, ukazuje Čang.

Japanski pokolj u Nanđingu najkrvavija je priča u kineskoj istoriji, smatraju Kinezi. Zato u moru nanđinških restorana u jelovnicima nema ni sušija, a kamoli miso supe.

Nanđing danas ima status prestonice u najmnogoljudnijoj kineskoj provinciji Đijangsu (80 miliona stanovnika). Ovaj grad od osam miliona stanovnika odavno je poznat po raznobojnom svilenom cveću, sačinjenom na filigranski način.

Ovaj velegrad ima kvadratni oblik i nalazi se na mestu na kome se provincija Đijangsu dodiruje sa četiri provincije – Hubejom, Hunanom, Anhuijem i Đeđijangom, zauzimajući važan strateški položaj. Nanđing predstavlja mešavinu drevne i moderne Kine. Okružuje ga Zid Minga, najduži gradski zid na svetu (32 kilometra), dok se u gradskom području nalazi nekoliko supermodernih ekonomskih zona, načičkanih fabričkim zdanjima.

Nanđing ima drevnu istoriju dugu 2.000 godina. Bio je prestonica u šest dinastija (od Istočnog Đina do poznog Tanga). Kad Kinezi pričaju o prošlosti Nanđinga, često upotrebljavaju izraz „lepote šest dinastija”.

U vreme Istočnih Đina (317–420), Kinezi su masovno počeli da se doseljavaju sa severa u Nanđing. To je bila prva velika migracija stanovništva u kineskoj istoriji, kada su ravnice donjeg i srednjeg toka reke Jangce pretvorene u bogatu oblast.

Nanđing je bio i prestonica Republike Kine, pod vlašću Kuomintanga, u dva navrata do 1949. godine, kada su kineski komunisti, pod vođstvom Mao Cedunga, vratili prestonicu u Peking.

U podnožju Purpurne planine Ciđing, na periferiji Nanđinga, nalazi se mauzolej Sun Jatsena, slavnog vođe koji je zbacio poslednju kinesku dinastiju Ćing (1644–1911) i osnovao Republiku Kinu. Kineski zvaničnici danas nazivaju Suna „velikim pionirom demokratske revolucije”.

Nanđing na kineskom jeziku znači „Južna prestonica”, dok je Bejđing, kako Kinezi nazivaju Peking, „Severna prestonica”.

Petar Mićković

----------------------------------------------------------------------

Ožiljci na Staljingradu

Bitka za Staljingrad (17. jula 1942–2. februara 1943), u kojoj je grad odbranjen od naleta nacističke vojske, smatra se verovatno najvećom bitkom vođenom tokom Drugog svetskog rata. Uz to je zasigurno i jedanod najkrvavijih okršaja u istoriji, gde se ukupni gubici u ljudstvuprocenjuju na skoro dva miliona ljudi.

Višemesečna opsada Staljingrada (današnji Volgograd) ostavila jeogromne ožiljke na gradu, a nacisti su uništili 91 odsto ukupnogstambenog fonda.

„Sputnjik” donosi priču o pokretu Čerkasov, koji je dobio ime poAleksandri Čerkasov iz ovog grada. Pre rata je radila u lokalnojfabrici za preradu mesa, a u toku opsade organizovala je transportranjenika sa bojnog polja, da bi po okončanju ratnih dejstava postala aktivistkinja koja je okupljala volontere za obnovu razrušenog grada. Najpre su obnovili Pavlovljevu kuću, koja je u toku okupacije bila jedno od sovjetskih uporišta.

Grupa predvođena vodnikom Pavlovom preuzela je kontrolu nad kućomčije je pozicija bila takva da se iz nje direktni pristup Volgi mogaonesmetano kontrolisati. Odbrana je trajala 58 dana i noći, koliko je bilo potrebno i aktivistima predvođenim Aleksandrom Čerkasovomda je obnove.

Neke od devastiranih zgrada su, međutim, ostavljene u takvom stanjukao podsetnik budućim generacijama na tragediju koja je zadesila grad. Takvi objekti, poput lokalnog mlina iz kojeg je brašnom snabdevanostanovništvo posakrivano u skloništima i bunkerima, kasnije su postali deo spomenika u čast Staljingradske bitke.

U toku vazdušnih napada na grad je ispušteno oko tonu granata koje supravile kratere veličine višespratnih zgrada. Samo u prvoj sedmicibombardovanja nacisti su zasuli Staljingrad sa 12.500 bombi.

Kada je bitka konačno završena, očevici su ispričali da se nagradskim ulicama osećao užasan smrad. Broj leševa koji su trulili na gradskim ulicama ustanovljen je naknadno – 150.000 ljudskih i16.000 životinjskih.

Higijensko stanje bilo je opasno i uznemirujuće, ali oni koji supreživeli pakao opsade nisu primećivali odvratan smrad ruševina koje su ih okruživale – dovoljno je bilo što su preživeli.

D. V.

----------------------------------------------------------------------

Avgustovsko jutro u atomskom mraku

Hirošima je prvi grad na svetu na koji je pala atomska bomba (Foto Beta)

Radioaktivna „pečurka” iznad Hirošime urezana je u sećanje čovečanstva kao jedna od najvećih tragedija Drugog svetskograta i simbol borbe protiv upotrebe nuklearnog oružja. Zbrisane kuće i zgrade, ugljenisani leševi i džinovski oblak prašine iznad ruševina učinili su ovaj japanski grad jednom od najvećih žrtava ratovanja.

Hirošima je prvi grad na svetu na koji je pala atomska bomba.

Američka vojska je ispustila razorni „tovar” u jutro 6. avgusta 1945, kada je grad u potpunosti srušen. Broj usmrćenih varira od izvora, ali se često pominje da je odmah ubijeno oko 100.000 stanovnika, a da je više desetina hiljada njih preminulo nešto kasnijeod posledica zračenja.

Hirošima je izabrana jer je bila industrijska meka, baš kao što je i Nagasaki, na koji se atomska bomba sručila tri danakasnije, oduzimajući živote oko 80.000 ljudi, izabran zbograzvijene brodogradnje. Bila je to cena koju su Japanciplatili da bi njihov car 15. avgusta potpisao da se predaje Amerikancima.

Preživeli u nuklearnom napadu, koje Japanci nazivajuhibakuša, tvrdili su da je posle pada atomske bombeHirošimu prekrio mrak, iako je bilo vedro letnje jutro. Svedoci prepričavaju da je grad za nekoliko minuta nestaopred njihovim očima. Bežali su od plamena koji je gutao sve pred sobom i doslovno skidao kožu sa ljudskih tela. Posle nečeg što je ličilo na munju i neobjašnjiv talas vreline,usledila je detonacija čije su efekte preživeli osećali decenijama kasnije. Potresna su svedočanstva o slučajevimaraka, posebno leukemije kod dece, kao direktne posledicezračenja.

Spržena zemlja u Japanu je mnoge naterala da se posvetemisiji protivljenja A-bombama. Grad je obnovljen pedesetih,ponovo kao industrijsko centar, ali i kao univerzitetsko i sedište mirovnjačkih pokreta. On je i dom Mirovnogmemorijalnog parka, gde se svake godine obeležava godišnjica atomskog napada i naglašava da je Japan jedinazemlja koja je osetila to zlo. I pored traume u Hirošimi,Japanci su razvili nuklearnu industriju, koja je dobila mnogobrojne protivnike nakon eksplozije u centrali uFukušimi pre četiri godine.

J. S.

----------------------------------------------------------------------

Kobane – mrtav grad

Kobane deluje zastrašujuće avetinjski. Ruševine na svakom koraku, kamera foto-reportera uspeva da „uhvati“ tek ponekog borca, stanovnici su u izbegličkim kampovima u Turskoj.

Do juče malo ko je u Evropi čuo za Kobane, grad na granici Sirije i Turske. A onda su rat u Siriji i pohod Islamske države (ID) sve okrenuli naglavačke. Grad su preplavile izbeglice: broj stanovnika je sa 50.000 – uglavnom Kurda – povećan na više od sto hiljada.

Talas izbeglica bio je, kako se ispostavilo, tek početak drame u Kobaneu. Već krajem 2013. godine Islamska država uzima na nišan Kobane. Sredinom prošle godine islamističke snage su u blic-ofanzivi osvojile 60 sela u okolini Kobanea, kurdsko stanovništvo moralo je u izbeglištvo.

U izveštajima o ratu za Kobane uglavnom se kao početak borbi za grad spominje 15. septembar. Napadnut je sa tri strane, a procenjuje se da je ID poslao u osvajanje grada oko sedam hiljada boraca. Branilo ga je oko šest hiljada kurdskih i sirijskih boraca.

Sve do početka vazdušnih udara koalicionih snaga sa SAD na čelu ratna sreća bila je na strani džihadista. U jednom trenutku računalo se da ID kontroliše čak 80 procenata gradske teritorije.

Vazdušni udari i dolazak svežih kurdskih snaga promenili su situaciju na ratištu. Džihadisti su trpeli velike gubitke i bili su prisiljeni na povlačenje. Borbe su bile žestoke, pojedine zgrade i ulice su po nekoliko puta prelazile iz ruke u ruku zaraćenih strana...

Višemesečne borbe za Kobane ušle su u završnu fazu krajem 2014. godine. Džihadisti su se žilavo borili, ali su bili prisiljeni na svakodnevno povlačenje. Kurdski borci su 26. januara saopštili da je Kobane oslobođen. Početkom februara pobednici su dozvolili novinarima i foto-reporterima da uđu u grad. Prizor je bio stravičan: gotovo sve zgrade su srušene, ulice zatrpane šutom, njegovi bivši stanovnici, i da žele, nemaju gde da se vrate. Kobane je danas mrtav grad.

Da li će nekada oživeti, veliko je pitanje. Za obnovu su potrebne stotine miliona dolara i godine strpljivog rada. I sve to pod uslovom da se rat ne vrati u grad na granici Sirije i Turske.

Ž. R.

----------------------------------------------------------------------

Afrički Staljingrad aparthejda

Po­raz ra­si­stič­ke ar­mi­je kod Ku­i­to Ku­a­na­va­lea omo­gu­ćio je da da­nas sto­jim ov­de. Ku­i­to Ku­a­na­va­le je pre­kret­ni­ca u isto­ri­ji bor­be za oslo­ba­đa­nje Ju­žne Afri­ke od ko­lo­ni­ja­li­zma, oce­nio je 1991. Nel­son Man­de­la.

Ne­pri­stu­pa­čan angolski gra­dić – na stra­te­škom pri­la­zu cen­tral­nom de­lu ve­li­ke, di­ja­man­ti­ma i naf­tom bo­ga­te dr­ža­ve – pri­vla­čan je od­lič­no na­o­ru­ža­nim ta­bo­ri­ma do­ma­ćih i stra­nih tru­pa an­ga­žo­va­nih na obe stra­ne.

U jed­nom ta­bo­ru: elit­ne ku­ban­ske i so­vjet­ske tru­pe i tru­pe po­kre­ta na vla­sti u glav­nom (do­sta uda­lje­nom) gra­du. U dru­gom, do­ma­ći po­bu­nje­ni­ci pot­po­mog­nu­ti naj­ja­čom ar­mi­jom na kon­ti­nen­tu (Ju­žno­a­frič­ka Re­pu­bli­ka) i sa­vet­ni­ci­ma naj­moć­ni­je ar­mi­je na sve­tu (SAD).

Za pr­ve, Ku­i­to Ku­a­na­va­le je tač­ka na ko­joj mo­gu da za­u­sta­ve pro­dor po­bu­nje­ni­ka ka pre­sto­ni­ci Lu­an­di – gde otvo­re­no te­že da ot­mu vlast. Za dru­ge, Ku­i­to Ku­a­na­va­le je me­sto u ko­jem tre­ba za­u­sta­vi­ti pro­dor mark­si­stič­kih za­go­vor­ni­ka ne­za­vi­sno­sti su­sed­ne (di­ja­man­ti­ma i ura­ni­ju­mom bo­ga­te) Na­mi­bi­je i od­se­ći ju­žni kraj An­go­le od kon­tro­le Lu­an­de, u ci­lju za­dr­ža­va­nja nad­mo­ći re­ži­ma apart­hej­da u re­gi­o­nu. 

U zbi­lji: bit­ka za Ku­i­to Ku­a­na­va­le vo­đe­na je pred sam kraj hlad­nog ra­ta, i to u tri na­vra­ta: u ja­nu­a­ru, fe­bru­a­ru i mar­tu 1988. go­di­ne.

Obe stra­ne iz­ve­le su na ra­ti­šte hi­lja­de voj­ni­ka (pr­vi ta­bor je oset­no broj­ni­ji od dru­gog) i naj­ja­či ar­se­nal (dru­gi ta­bor je teh­nič­ki nad­moć­ni­ji). Je­di­ni­ce re­ži­ma apart­hej­da dr­ža­le su vla­di­ne sna­ge u Lu­an­di tri me­se­ca op­ko­lje­ne. Op­sa­da Ku­i­to Ku­a­na­va­lea pre­ki­nu­ta je 23. mar­ta 1988. go­di­ne na­kon te­škog su­da­ra pe­ša­di­je dva ta­bo­ra. Uku­pan skor: naj­ma­nje 5.000 po­gi­nu­lih u pr­vom ta­bo­ru, oko 4.000 mr­tvih na stra­ni Uni­te i po­ko­ji stra­nac na obe stra­ne. Po­sle tog okr­ša­ja Pre­to­ri­ja je na­lo­ži­la po­vla­če­nje tru­pa sa po­lo­ža­ja oko Ku­i­to Ku­a­na­va­lea.

Ko je po­bed­nik i šta je pre­su­di­lo is­hod, o to­me ni da­nas voj­ni isto­ri­ča­ri ni­su sa­gla­sni. Ne­slo­ga vi­so­kih ju­žno­a­frič­kih ofi­ci­ra oko to­ga da li da upo­tre­be nu­kle­ar­no oruž­je? Uspeh ku­ban­sko-so­vjet­skih va­zdu­ho­plo­va­ca da one­spo­so­be za­pad­njač­ke ra­da­re? Te­ške ki­še? Ili ve­li­ki broj žr­ta­va, ukup­no pre­ko 9.000 voj­ni­ka na obe stra­ne? 

U svakom slučaju ovaj grad slovi za „afrički Staljingrad aparthejda”.

T. V.

objavljeno: 24.02.2015.

Nastavak na Politika...