Izvor: Politika, 10.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trijumf bez titule
Fudbal kao otkrovenje: za Nemce su minuli dani bili veličanstveni susret sa svetom, ali i potpuno neočekivani susret sa sobom samima
Od našeg stalnog dopisnika
Berlin, jula – Mediji i političari čine sve da Nemci iz gubitničkog šoka izađu kao pobednici, iako će danas, kad se zavesa spusti na svetsku fudbalsku scenu, na tronu stajati neko drugi.
Za njih su minulih trideset dana predstavljali pravo otkrovenje. Bio je to, zaista, veličanstven susret >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa svetom, koji se našao "u gostima kod prijatelja" – zvaničan slogan velike fudbalske smotre – ali i potpuno neočekivani susret sa sobom samima.
Zemlja koju je njena kancelarka označila kao "slučaj za sanaciju", i, gotovo, bankrotstvo, otkrila je najednom eruptivnu energiju optimizma, razuzdane karnevalske vedrine i nesputanih nacionalnih emocija, koje su, u moru zastava, povremeno dosezale do granica neskrivene strepnje.
Ovaj narod se nije izlio samo na ulice i trgove – na jednom jedinom mestu, a takvih je bilo u svim nemačkim gradovima, na bulevaru 17. juni, dole do Brandenburške kapije, u noći velike nade i fatalnog poraza, pred ogromnim ekranima našlo se milion ljudi – nego i iz samog sebe.
Drugo nemačko lice
Svuda se, kao nacionalni refren, ponavlja da je Nemačka "pokazala svetu jedno drugo lice", pri čemu se (po)najmanje misli na fudbal, iako se primećuje da je i tu "fenomen Klinsman", neka mešavina generalštapske preciznosti i zavodljive čarolije, napravio oštar rez u odnosu na tradicionalnu predstavu o nemačkom fudbalu "u oklopu".
I dok se u danima pre hladnog italijanskog tuša na ulicama slavilo, bučno i zarazno, do zore, te noći se razuzdana reka najednom i neočekivano povukla u sopstveno korito. Ljudi su, potpuno zanemeli, gotovo bežali u sopstvene stanove, kao u skloništa. A onda je krenula gotovo programirana kampanja "brisanja suza" i nacionalnog tešenja.
Glavu gore, poručivali su listovi, posebno patetično i napadno oni večernji i bulevarski, a oni seriozniji analitički procenjivali šta bi od duha velike nemačke duhovne, i nacionalne, "renesanse i preporoda", moglo da se "presadi", kad "letnja bajka" mine, u oporu svakodnevicu i politiku, lišenu invencije, srčanosti i vizija.
Kako bi bilo lepo, konstatovao je u svojoj novinarskoj kolumni Franc Bekenbauer, motorna snaga velike fudbalske smotre, kad bi bar malo od ove čarobne atmosfere ostalo i posle finala. Tada bismo, zaključio je kajzer, mogli zaista da kažemo kako je mundijal "pokrenuo više nego što smo svi mi mogli da sanjamo".
Mediji su ređali razloge zbog kojih bi Nemci zaista mogli da budu ponosni, a jedan visokotiražni list je sabrao njih pedeset koji, eto, potvrđuju da su Nemci trijumfatori i bez pobede i, jednostavno, "najbolji".
Spisak tih razloga i argumenata, neka mešavina prkosa i nadmenosti, iako u mnogim detaljima, od kojih ćemo neke spomenuti, bizaran, svakako je ilustrativan. Nemci su, tako, najbolji: zato što su imali najmlađi tim na prvenstvu i što će 2010. "sigurno biti svetski šampioni", zato što će, pre toga, 2008, vratiti milo za drago Italijanima, i postati evropski prvaci, zato što "samo oni" imaju "fudbalskog kajzera", što najbolje pucaju penale, imaju najbolju golmansku rezervu (Oliver Kan) na svetu, imaju "najlepšu himnu na svetu", što su do polufinala stigli "bez ijednog crvenog kartona", zato što je "lopta nemačka" (Adidasov proizvod).
U ređanju "nepobitnih argumenata", sledi oda navijačima. Pokazali su da mogu da prirede najlepše fešte, sa njihovih automobila se vijore zastave, osvojili su srca (tv) gledalaca širom sveta, oni nemaju samo 23 igrača (koliko je trebalo zvanično prijaviti), nego osamdeset miliona (koliko Nemačka broji stanovnika) koji iza njih stoje, što je nemačko pivo u ovakvim situacijama ukusnije od (italijanskog) vina.
Pobednici bez pobede imaju "najlepše stadione na svetu", oni igraju muški, a ne kao mekušci, koji pri svakom dodiru padaju s urlikom (sledi mala osveta: "kao Italijani"), znaju da se "na porazima uspravlja i raste", znaju da snovi mogu postati stvarnost, kod njih "huligani nemaju nikakve šanse", samo kod njih toliko televizijskih gledalaca sedi kraj malih ekrana u vreme fudbala (osamdeset odsto, ili 30 miliona, pratilo je utakmicu Nemačka – Italija), njihov strelac Miroslav Kloze dao je najviše (pet) golova, njihovi navijači će na sledeće svetsko prvenstvo putovati u tolikom broju da će svaka utakmica nacionalnog tima biti kao "na domaćem terenu".
Kancelarka naučila šta je ofsajd
U ređanju razloga za negovanje (ovde posebno naglašenog) pobedničkog duha, prave se poređenja sa drugima. "Bićemo uvek bolji od Holanđana", naši igrači nisu prenemažući lepotani, "kao na primer Bekam", organizovali smo "najbolje svetsko fudbalsko prvenstvo svih vremena", pri čemu se konstatacija potkrepljuje citiranjem šefa Fife Blatera, ali i pohvale koje stižu s one strane Lamanša, odakle su najčešće stizale samo otrovne strele, samo Nemci imaju "princa u timu", Podolskog, samo oni imaju trenera kome ne smeta što mu je radno mesto udaljeno 9.330 kilometara (Klinsman živi u Kaliforniji, podatak koji je, u pripremama za prvenstvo, mnogima veoma smetao), niko nije demonstrirao tako "ofanzivan fudbal" kao oni, što će sledeći put izdržati punih 120 minuta, a ne samo 118 (vreme kad su Italijani postigli gol).
U isticanju prednosti nad ostalima, nisu zaboravljene, naravno, ni žene. Nigde na svetu se toliko kao ovde ne razumeju u fudbal, pa je i sama kancelarka shvatila šta je – ofsajd.
Uz opasku da sada "svaki Nemac ima zastavu kod kuće", upućene su pohvale nebu: šampionat se odvijao u najboljim vremenskim uslovima otkad ovo takmičenje postoji. U kafanskim baštama, i razgovorima, to se, s obzirom na uobičajeno tmurno nemačko nebo, označava kao "pravo čudo" i – mogući ruski poklon. Ovde se, naime, pamti da Rusi, u vreme velikih parada na Crvenom trgu, uspešno "rasteruju oblake".
Velika zavesa danas pada. Gosti se razilaze. Nemci ostaju sami sa sobom, a tu im je često nelagodno i – tesno.
Miroslav Stojanović
[objavljeno: 10.07.2006.]
