Izvor: Politika, 06.Maj.2012, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna nestalog „blekberija”
Ko je sve ulazio u predsednički apartman „Sofitela” i gde je završio službeni mobilni telefon direktora MMF-a
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Šta se zaista dogodilo u predsedničkom apartmanu, predmet je sporenja: Dominik Stros-Kan ne poriče da je bilo seksa, ali insistira da je samo prihvatio ono što mu je bilo ponuđeno. Taj čin je međutim sasvim sigurno bio brz, već u 12.13 je preko svog glavnog „blekberija” kratko (samo 36 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sekundi) razgovarao sa ćerkom.
U 12.26 navodno napastvovana sobarica ponovo otključava predsednički apartman, ali i ulazi u sobu preko puta, broj 1.820, gde je ostavila kolica za spremanje.
U 12.28.07, prema zapisu kamera koje vreme mere i u sekundama (dok sobne kartice beleže samo najbliži minut), DSK je već bio u hotelskom lobiju, a u 12.28.50 odjavio se i izašao. U blizini je opet bio glavni hotelski inženjer.
U 13.03 taj inženjer telefonira svom šefu Džonu Grišamu i izveštava ga o tome šta se dogodilo. Grišam nije na dužnosti, ali odmah kreće ka hotelu, do koga mu od kuće treba oko sat i po. Uz put telefonira pariskoj centrali „Akorna”, gde je šef za bezbednost bivši policajac, koji je bliski prijatelj obaveštajnog koordinatora predsednika Sarkozija.
Broj 911, kojim se ovde o nekoj vanrednoj situaciji istovremeno obaveštavaju i policija i hitna pomoć, iz „Sofitela” je pozvan tek u 13.31, više od sat od momenta navodnog silovanja.
Dežurnom je rečeno da ne treba slati ambulantna kola, jer žrtva nije povređena. Policija je stigla u 14.52, a uviđaj u predsedničkom apartmanu izvršila tek u 15.33.
DSK je u međuvremenu ručao sa ćerkom, u restoranu pet blokova dalje. U taksi za aerodrom je ušao u 14.15, da bi odmah konstatovao kako mu nedostaje glavni „blekberi”. Sa rezervnog telefona poziva ćerku i moli je da proveri da ga nije zaboravio u restoranu. Ona mu malo potom odgovara da nije tamo.
U 15.01 poziva broj izgubljenog aparata, koji zvoni, ali niko ne odgovora. Zove onda hotel i moli ih da provere da li je u apartmanu. U 15.46 zove ponovo. Hotelski službenik koji se javio, po nagovoru policije, kaže mu da je telefon pronađen i pita ga gde da mu ga dostave. DSK kaže broj leta i terminal, s napomenom da požure, jer poleće u 16.26.
Bila je to zamka – u 16.45 policija ga sa lisicama izvodi iz aviona i počinje njegova višednevna i višemesečna policijsko-sudska drama, u kojoj je tretiran kao najobičniji kriminalac.
Izgubljeni „blekberi” nikad međutim nije pronađen. Prema evidenciji proizvođača, kanadske firme „Risrč in mošn”, njegov GPS signal je bio aktivan sve do 12.51, a onda ga je neko onesposobio. Ovaj aparat inače sa ćelijskim stanicama komunicira i kad je isključen, pa se iz toga izvlači zaključak da je to uradio neko ko je stručan.
Hotelske kamere su zabeležile i kako glavni inženjer i hotelski bezbednjak u 14.52 jedan drugom nešto čestitaju, rukama udaraju „petice” i grle se, kao posle nekog sportskog pogotka.
Kompjuter je zabeležio da je u predsednički apartman, koji je već bio pripremljen za Stros-Kana, neko 13. maja ulazio neposredno pre nego što je on stigao, u 18.13, koristeći karticu zaposlenog koji tog dana nije bio na dužnosti. Minut posle toga zabeležen je ulazak uz pomoć matične kartice, koja nije registrovana na ime.
Epstajn navodi i da je tužilac u ovom slučaju, Sajrus Vens, u prva dva dana afere bio na stalnoj vezi sa francuskom vladom, odakle mu je poručeno da oni imaju dokaze o sličnim krivičnim delima Stros-Kana, pa i o događaju u „W” hotelu. Kako su u Francuskoj mogli da samo posle dva dana znaju šta je DSK privatno radio u Vašingtonu, očigledna je misterija.
Za Epstajna možda i nije. On, pozivajući se na objavljena istraživanja svojih francuskih kolega, iznosi da je DSK bio predmet obaveštajne „obrade” još od 2006. (kada je ministar unutrašnjih poslova bio baš Sarkozi), a da je posebno postao interesantan kad je najavio svoju predsedničku kandidaturu (kad su mu istraživanja davala 20procenata prednosti nad Sarkozijem).
Navodi i da francuski obaveštajci imaju reputaciju majstora za elektronsko praćenje, iz čega sugeriše da je DSK, kao uostalom i svi koji poseduju „pametne” mobilne telefone, nosio sopstvenu prisluškivačku „bubicu”.
Pozivajući se na knjigu „Predsednikovi špijuni”, objavljenu nedavno u Francuskoj, Epstajn navodi i da je DSK postao jedna od prioritetnih meta tajne službe 2011, po nalogu samog predsednika Sarkozija.
Epstajn ne daje nedvosmisleni odgovora na dilemu da li je francuska služba samo naknadno iskoristila neopreznost Sarkozijevog rivala, ili mu „smestila”, ali zaključuje da se ono što se zbilo u predsedničkom apartmanu njujorškog „Sofitela” – „nije dogodilo u vakuumu”.
U razgovoru koji je sredinom marta vodio sa Stros-Kanom, ovaj mu je izneo kako je i on prošle godine posumnjao da je prisluškivan. Na pitanje zašto je odustao od šifrovanja svojih telefona, odgovorio je:
„Morao sam da ih koristim. Možda sam bio politički naivan, ali jednostavno nisam verovao da će ići toliko daleko da me zaustave”, ispovedio se nesuđeni francuski predsednik, koji bi, kako stvari stoje – i da nije upao u zamku u „Sofitelu”, sigurno, zbog svoje raspusnosti koja ne priliči pretendentu za nacionalnog lidera – bio uhvaćen u neku drugu.
Milan Mišić
objavljeno: 07.05.2012.
