Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet po meri hamburgera
Gastronomija i ekonomija su nauke na prvi pogled u različitim galaksijama, ali, ako se posmatraju iz posebnog ugla, pokazuje se da su bliže nego što to na prvi pogled izgleda.
Jedan specijalitet (ako se baš mora tako nazvati) iz prve, više od četiri decenije je važan instrument u drugoj, kao pomoćno sredstvo doduše, ali koje se pokazuje mnogo tačnijim od komplikovanih statističkih operacija.
Reč je o ,,big mek indeksu” – izumu magazina „Ekonomist” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz 1986 – kao duhovitom parametru za proveru da li su kursevi pojedinačnih valuta na realnom nivou. Princip i metodologija su jednostavni: „big mek”, sendvič sa dve tanušne goveđe pljeskavice, nešto sira, listićem salate, tragovima turšije i belog peciva sa susamom, proizvodi se po identičnom standardu u više od sto zemalja: za njega je dakle potrebna ista količina sirovina i rada na svim meridijanima.
To bi, ako su kursevi valuta idealno usaglašeni, trebalo da podrazumeva da cena u dolarima, za „big mek” bude svuda ista. To, naravno, nije slučaj (nije ista ni u svim američkim „mekdonaldsima”) – i to je veliki posao za ekonomsku teoriju, ali i svetsku trgovinu.
Veoma su česte žalbe da su pojedine valute potcenjene ili precenjene, što u jednom slučaju stimuliše, a u drugom destimuliše izvoz odnosno uvoz; jednima donosi trgovinske suficite a drugima deficite, sa svim komplikacijama koje iz toga proističu. Ovo su i teme velikih globalnih skupova i bilateralnih samita. „Big mek indeks” (aktuelni je iz februara 2007) pokazuje tako da su valute najvećih svetskih izvoznika potcenjene, a precenjene na strani uvoznika. Kineski juan tako vredi 56 odsto manje nego što bi trebalo, japanski jen je depresiran 28 odsto, ruska rublja 43 odsto, saudijski rijal 43 procenta... Evro je pak precenjen za 19 odsto, danska kruna za 50, a švajcarski franak čak za 57 procenata. Sve ovo, razume se, u odnosu na američki dolar.
O „big mek” indeksu napisano je poprilično naučnih radova, koji ukazuju na njegove mane, ali i prednosti, kao praktične mere stvari. On se može kritikovati po mnogo osnova, od toga da je ovaj sendvič negde samo brza hrana, a drugde luksuzni doživljaj. Ali, u suštini, reč je o prastarom ekonomskom principu „pariteta kupovne moći” (purchasing power parity – PPP), koji je kao indeks za poređenje ekonomija ređe korišćen od principa zvaničnih kurseva valuta.
Liga svetskih ekonomija izgleda sasvim različito ako se bruto nacionalni proizvodi iskazuju po jednom ili drugom metodu. Na to je uverljivo skrenulo pažnju jedno sveobuhvatno istraživanje Svetske banke – studija kupovne moći koja je obuhvatila oko hiljadu proizvoda i usluga za 146 ekonomija – čiji su rezultati objavljeni 17. decembra.
Podaci su za 2005, a osnovni nalazi su da 12 najvećih ekonomija daju dve trećine svetskog proizvoda. Sedam su pri tom u zvaničnom klubu bogatih: SAD, Japan, Nemačka, V. Britanija, Francuska, Italija i Španija), dok su ostale „zemlje u razvoju”: Kina, Indija, Brazil i Meksiko.
Ali ono što je iznenađenje, to je da, po PPP meri, druga po veličini ekonomija sveta nije Japan, nego Kina! Američki BNP je i dalje neprikosnoven: 12,376 biliona (hiljada milijardi) dolara, dok je kineski 5,333 biliona, a japanski samo 3,870. Po ovim merilima, Indija je već peta svetska ekonomija koja se, sa 2,234 biliona dolara BNP-a veoma približila Nemačkoj (2,514 biliona). Pomenute zemlje su inače prva petorka svetske ekonomske lige.
Ali kad se bruto proizvod podeli po glavi stanovnika, poredak je nešto drugačiji: svetski šampion je Luksemburg (70.000 dolara), a slede ga Katar (68.749), Norveška (47.551), Brunej (47.465) i Kuvajt (44.982). Svi zajedno inače daju manje od jedan odsto svetskog proizvoda.
Po indeksu cena, život je najskuplji prvo na Islandu, zatim u Danskoj, Švajcarskoj, Norveškoj i Irskoj. Amerika je po skupoći tek na 20. mestu, jeftinija od Francuske, Nemačke, Japana ili Britanije.
A gde smo mi? Srbija (bez Kosova), imala je 2005. PPP bruto proizvod od 64 milijarde dolara, ili 8.609 po glavi stanovnika (svetski prosek je 8.900). U regionu, bolji smo od Albanije (16,8 – 5.369), BiH (25,0 – 6.506), Makedonije (15,0 – 7.397) i Crne Gore (4,9 – 7.833), a lošiji od Hrvatske (58,8 – 13.232), Bugarske (72,2 – 9.353) i Rumunije (202,7 – 9.374). Najviše ja pak odmakla Slovenija, koja sa dva miliona stanovnika ima BNP od 46 milijardi, ali i 23.000 dolara po stanovniku.
,,Big mek indeks” odnosno PPP daju nam inače lepšu sliku od računice koja se dobija primenom zvaničnog kursa dolara: naš BNP je po tome samo 26,5 milijardi, ili 3.564 dolara po glavi.
Koja nam se od dve mere čini realnijom iz iskustva svakodnevnog odlaska u samoposlugu?
Milan Mišić
[objavljeno: 19/01/2008.]
.jpg)
