Izvor: Blic, 10.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet po Iliji
Svet po Iliji
'O3one'
U godini kada Iliji Bosilju i Dimitriju Manglosu Njujork pravi samostalne izložbe, Beograd se sa fenomenom Bašičevića, oca i sina, upoznaje na izvanrednoj postavci u 'O3onu' - putem videa. Konceptom neklasične postavke, izložba njihovim delima daje novi sjaj, mada ne i potpun, što ne ide na dušu galerije, već muzeja koji kod nas nisu pokazali dovoljno zanimanje za Bašičeviće. (Izuzetak je bio kada je Bosiljevom slikom prof. Jerko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Denegri svojevremeno otvorio stalnu postavku MSU, ili kad je zajedno sa Biljanom Tomić i Vojinom Bašičevićem, 1996. opus oca i sina pokazao u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.) Izložbu 'Svet po Iliji' pokrenula je slikareva unuka Ivana u saradnji s Nebojšom Milenkovićem, kustosom Muzeja moderne umetnosti u Novom Sadu.
Dela Ilije B. Bosilja, definisana kao jugoslovenski 'art brut', izlagana su u Zagrebu (gde je njegov sin vodio Galeriju primitivne umetnosti), Beogradu i po Evropi. Nalaze se u privatnim kolekcijama Maksa Bila, Rokfelerovih, Sofije Loren... Pre smrti, Ilija Bosilj je poklonio svoje slike_arhiva Šidu koji je uzvratio muzejom 'Ilijanum' ... Bosilj je počeo da slika u 61, pošto su mu komunisti oteli zemlju. Našavši mir u svetu boja, zamišljajući dobro, iako se u životu nagledao zla (svedok pogubljenja svog zemljaka, slikara Save Šumanovića, i sam je smrti, s ocem i bratom, za dlaku umakao), Bosilj je mitološkim bićima, biblijskim pričama i 'pajama' dao da ga popravljaju praveći i od njega, prekog - smernog čoveka.
Dela Dimitrija B. Mangelosa prošla su svet, 'Karnegi' mu je posvetio samostalnu izložbu, MOMA u Njujorku kupio dva dela, a 'Bobur' u Parizu, 22, svrstavajući ga u svetsku konceptualnu umetnost.
Bosilj, otac, autohtoni i samouki slikar, Mangelos, sin, intelektualac širokog dijapazona, primer su prožimanja (i prevazilaženja) ega i alter ega u generacijskom kodu i hodu.
Planinar
(Srđan Valjarević, Komo, Samizdat B92, 2006)
Naviknut na ovdašnje igre preživljavanja, na garsonjeru i dugove, junak romana se više oseća kao kelner nego kao pisac; kada se nekim čudom (Rokfelerove stipendije) bude našao na jezeru Komo, on će biti van sebe (od slobode da radi samo ono što želi), a ushićenje zbog raskoši prirode i (prividne) socijalne idile, biće nespojivo sa podsećanjem na stvaran, pravi život. Za većinu učenih gostiju (ograđene, zaključane) vile 'Serbeloni', koji se sporazumevaju pristojnim frazama, on je dovoljno (i opasno) drugačiji da ga preziru; sa druge strane, među stanovnicima obližnjeg (običnog) sela, svaka, pa i najradikalnija (ideološka) razlika se prevazilazi ljubavlju prema vinu i fudbalu; kada doktorima nauka spadnu maske uglađenosti, ukazuju se (prosti) ravnodušni egocentrici, dok se ispod srdačnosti detinjaste šankerice Alde i živopisnog starca Augusta, kriju još dublje lepote duše. Junakove usamljeničke šetnje su najčistiji duhovni događaji: svaku ljudsku hijerarhiju (između bogatih i siromašnih, naprednih i zaostalih, vile na brdu i sela u podnožju), briše, u nedirnutom pejzažu planinskog vrha Monte San Primo oličena, neizmenljiva, metafizička suština postojanja; kroz (strašan i divan) prizor Velikog zlatnog orla, junak se suočio sa (sveljudskom) nemoći i prolaznošću, sa besmislom nastojanja da se (novcem ili migracijom) promeni (ili izabere) sam život. Na taj trenutak spoznaje nadovezao se divni lik g-dina Somermana koji, ne naglašavajući svoje iskustvo konc-logora, svedoči da je patnja u prirodi postojanja i da je treba smireno podnositi.
Naspram tihe tuge Valjarevićeve proze, buka i bes koji preovlađuju u našoj književnosti, izgledaju kao izrazi suštinske ravnodušnosti. 'Komo' je, jednostavno, izvanredan!!!
Igla, konac i svastika
Tomas Bernhard 'Pred penzijom',
režija Dino Mustafić, produkcija JDP
Predstava JDP 'Pred penzijom' celovito je i zaokruženo ostvarenje ovog pozorišta koje uspešno izlazi na kraj sa nekoliko stvari. Najpre, reč je o predstavi koja na jasan način govori o retkoj temi našeg pozorišta, o ratnom zločincu koji ne samo da nije kažnjen već se visoko kotira u državnoj službi. Bernhardov komad se, naime, bavi pričom o nekadašnjem pomoćniku upravnika koncentracionog logora, Rudolfu Heleru, koji je izbegao suđenje i sada je vrhovni sudija pred penzijom. Drugo, reditelj Dino Mustafić je uspešno našao zajednički imenitelj između intelektualno zahtevnog komada i onoga što bi se moglo nazvati scenska atraktivnost.
Svi opisani događaji kojih, istina, nema mnogo, sabiraju se, međutim, u onom kada glavna junakinja Vera kaže: 'Svi Nemci mrze Jevreje i uvek će ih mrzeti' i doda: 'I mrzeće ih još hiljadu godina'. Onako preko igle i konca, sve ušivajući svastiku na rukav Rudolfa Helera. Ovoj sceni u kojoj Mirjana Karanović u ulozi Vere sublimira svu lakoću opraštanja i mirenja sa počinjenim zločinom, svesno tražeći opravdanje u osobini naroda kojem pripada, nema se šta dodati ni oduzeti. Slika se kompletira kada saznamo da je po sredi proslava rođendana Rudlofa Hesa, koga Vera i Rudolf Heler obeležavaju svake godine verujući da će njihova istina o nemačkom narodu najzad isplivati na videlo i odbijajući da priznaju da je ona već isplivala sa milionima, organizovano ubijenih ljudi.
Kao nemoćnog svedoka njihovog trajnog bezumlja, Bernhard uključuje i gotovo nepokretnu Klaru koja ima ulogu poligona za dodatno ispoljavanje bestijalnosti dvoje glavnih junaka. Osim igre Mirjane Karanović, reč je o glumačkom ostvarenju i kreaciji kakva nije skoro viđena na našim scenama, efektne igre Milice Mihajlović i ekspresivnog Branislava Lečića, značajan udeo u formiranju atmosfere, toliko bitne za Bernhardovo delo, ima scenografija Jasmine Holbus i kostimi Lane Cvijanović (osim Helerove SS uniforme).
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
