Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Jan.2016, 13:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svet kao palanka, sa malo nade

“Filosofija palanke – božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću” je kamerna, svedena predstava, u kojoj se podstiče otvorenost, snažno kritikuje palanački duh, ali i slavi autentični život koji vodi ka ozarenju. Svet u poslednjih dvadeset godina rasplamsavanja neoliberalne strategije, svet posle 11. septembra, svet koji se plaši terorističkih napada, više nije otvoreni svet, već neka drugostepena, sve bliža, sve prisutnija i sve opasnija palanka. Kako su autori i izvođači >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << “Filosofije palanke” doživeli veliko delo i njegovu interpretaciju, zabeležila je Ksenija Stevanović

Prva umetnička migracija “Filosofije palanke” Radomira Konstantinovića desila se u jednom muzičkom delu, u svojevrsnoj muzičko-scenskoj predstavi u režiji Zorana Pakovića sa dve premijere. Jednom otvorenom, radnom, 28. decembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju, i drugom definitivnom, ali još značenjski otvorenom koja će se desiti u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine 11. januara, uz podršku Ministarstva kulture Srbije.

Naslov predstave je “Filosofija palanke – božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću”, a reč je o poližanrovskom ostvarenju koje je ipak prevashodno muzičko. U tom smislu pored reditelja podjednako su važni kompozitor Božidar Obradinović i troje vrsnih operskih pevača Katarina Jovanović, Jana Jovanović i Vuk Zekić.

Za razliku od onoga što u istoriji muzike poznajemo kao oratorijum koji je uvek raskošan, mnogobrojan i svečan, ovde je reč o kamernoj, svedenoj predstavi, u kojoj se podstiče otvorenost, sprovodi snažna kritika palanačkog duha, ali i slavi autentični život koji vodi ka ozarenju. Svet u poslednjih dvadeset godina rasplamsavanja neoliberalne strategije, svet posle 11. septembra, svet koji se plaši terorističkih napada, više nije otvoreni svet, već neka drugostepena, sve bliža, sve prisutnija i sve opasnija palanka.

*Šta je za vas “Filosofija palanke”?

ZLATKO PAKOVIĆ: Ona nije samo kritika palanačkog duha, već nagovara i otkriva oduševljenje životom koji je suštinski tragičan. Ali, uprkos toj tragičnosti, biti slobodan znači očuvati u sebi mogućnost oduševljenja. To sam znao još kao dečak odrastajući u Valjevu i gledajući sjajni modernistički spomenik Stevanu Filipoviću, rad Vojina Bakića. Ovaj mladić, partizan, ispod vešala je viknuo sa radošću i oborio klupicu ispod svojih nogu. Uhvatio je smrt za vrat. A ljudi koji su tu dovedeni, naterani da budu publika – četnici su predali Filipovića Nemcima u ruke da ga obese – dakle ti ljudi koji su tu dovedeni da budu ubijeni u pojam, vratili su se kući ozareni. Čitajući “Filosofiju palanke” to sam prepoznao, prepoznao sam knjigu koja o tome govori.

*Kako je došlo do toga da “Filosofija palanke” svoje prvo umetničko preznačenje dobije kao muzička predstava?

PAKOVIĆ: Poslednjih pet-šest godina, od predstave “Zatvor podunavske regije”, preko “Ubiti Zorana Đinđića”, “Enkciklopedije živih”, zajedno sa kompozitorom Božidarem Obradinovićem stvaram pozorište u kojem je muzika veoma važna. Kroz muziku se misao inkarnira u tela glumaca i oni su tek tada spremni da izađu na scenu kao politička bića, kao umetnička bića i kao bića sklona igri. Muzika angažuje kompletno biće i na najbolji mogući način ga uvodi u estetsku sferu. Želeo sam da delujemo na publiku i da prenesemo tu ideju oduševljenja životom i pored svih patnji koje čovek neminovno trpi, a to može da prenese pre svega muzički izraz.

*Kako ste se opredelili za operske pevače i kako ste proželi tekst sa muzikom?

BOŽIDAR OBRADINOVIĆ: I u prethodnim predstavama koje smo zajedno radili bilo je mnogo muzike. Kroz nju se reči lakše plasiraju publici i dobijaju posebnu energiju. Prirodno je došlo do toga da u predstavi radimo sa solo pevačima.

PAKOVIĆ: Oni nisu samo operski pevači, već su i odlični glumci. Ovog puta morali su da pevanje na sebe preuzmu ljudi koji su muzički obrazovani i koji iza sebe imaju ozbiljne profesionalne biografije.

OBRADINOVIĆ: Postali su jedna zanimljiva celina – svojevrsni “horski” komentator koji nam je bio potreban. Inače ovi, nazovimo ih, horski delovi imaju vezu sa duhom brehtovskog songa, iako u predstavi to nije primarno. To što sam uspeo da “omuzikalim” težak tekst plod je napornog rada koji još traje i ima mnogo nesvesnih odluka. Objedinjavajući faktor svega je protočnost libreta, koji se drži na okupu ponavljanjem određenog muzičkog materijala i korišćenjem jasnih autoironijskih muzičkih referenci. Kako rad na predstavi još nije gotov, publika u Kolarcu će 11. januara moći da čuje jednu vrstu “uvertire” koju pišem.

*Zanimljiva su rešenja vezana za upotrebu folklora, ono što se u umetničkoj muzici vidi kao verzija folklorne melodije u nacionalnom romantizmu. Postoji li tu doza autoironije poput delova “Sobareve metle” Miloja Milojevića, muzičko-scenskog manifesta iz 1922. Da li je ova veza svesna ili nesvesna?

OBRADINOVIĆ: To sam upotrebio u određenim scenama, pre svega u onoj o Dobrici Ćosiću, jer je ona lokalnog karaktera. Ovo rešenje mi se dopalo u umetničkom smislu. Ono ima veze sa persiflažom, ironijom i humorom koje sam, nadam se, uspeo da realizujem. Tu vrstu umetničkog folklora svesno sam povezao sa palankom. Pri tom, ovo nije poruga izvornoj narodnoj muzici.

*Da li je palanka najaktuelnija stvar s kojom se danas suočavamo?

KATARINA JOVANOVIĆ: Da, na svim meridijanima. Uopšte nema veze da li smo u Srbiji ili u Norveškoj. Razlika je samo u tome kolikom se količinom novca raspolaže za nova razmišljanja ili nove tendencije. Drugo, mi imamo ozbiljne probleme sa diskontinuitetom u svemu, koje neke druge nacije možda imaju nešto manje nego mi. I tu nas palanka dobija na iskustvu.

*Današnji neoliberalni svet liči na globalnu palanku i mi smo jedna partikularna palanka. Zanimljivo je da je 1969. Konstantinović prvi put detektovao palanku upravo u ovom jeziku kojim se služimo. Kakva je ta palanka za vas?

KATARINA JOVANOVIĆ: Ja imam palanački, poklonički odnos prema Konstantinovićevom tekstu, kao što se ističe i u predstavi. Jer, svako to gubljenje kritičkog odnosa prema bilo čemu u stvari je odraz nekakve ograničenosti u razmišljanju, što je odlika palanačkog duha. Cela Konstantinovićeva knjiga posvećena je ideji da je najvažnija obaveza razvijanje kritičkog razmišljanja, uvek i u svemu. Mene je palanka pokušavala da uvuče u sebe tokom karijere kao klasične pevačice. I ja sam se nekada davala, u nekakvom kompromisu, tražeći bolje rešenje za stvari, ali sam uvek bila svesna da me palanka vuče sebi. To nije pitanje moje nekritičnosti, već toga da se u nekim trenucima nema volje, snage, vremena, da se napadu palanke suprotstaviš.

U mom poslu napad je dvojak i stoji na dva različita pola. Kada se pojaviš kao sveže lice, kao nešto novo, što je apsolutno svuda isto, sve što uradiš je najbolje na svetu. Imaš status svete krave. Ja sam prošla kroz to relativno rano, na početku u Beogradu. Onda u Londonu, pa i kasnije, to se nastavilo. A, opersko pevanje prevazilazi ideje o naciji, granici ili pripadnosti. Kada se tako postaviš onda si idealan plen za palanačko ponašanje, jer izlaziš iz okvira onoga što palanka voli da bude tvoj okvir. Bila sam mnogo aktivnija ranije. Ne samo dok sam bila direktorka Opere Narodnog pozorišta, nego dok sam vodila festival Kozart u Aleksandrovcu koji sam smatrala svojom najvažnijom obavezom, ali sa kolegama danas još radim Bunt.

Poznato je da sam dirnula u izumitelje palanačkog razmišljanja u operi kod nas, a to je Narodno pozorište u Beogradu, onako kako ono sada izgleda. Tu je moj magnum crimen. I ja se njima malo i ponosim.

VUK ZEKIĆ: Prepoznajem je u svakom vremenu. Naime, shvatio sam tokom proba: pa, i ja sam isto palančanin! Prepoznajem i sebe u tim gestovima palanke i nekim stvarima koje radimo. Ali, naša je obaveza i da se borimo protiv toga. A jedini način da se borimo protiv palanačkog duha jeste da se naoružamo znanjem, obrazovanjem i da budemo otvoreni. Sve ostalo vodi zatvaranju društva i zatvaranju u rečnik, kako to apostrofiramo u predstavi.

OBRADINOVIĆ: To je svako rigidno mišljenje, svaka muzička ideja koja je zatvorena u sebe. Sa muzikom je u našoj sredini veliki problem. Ovde ljudi teško poznaju i slušaju Šenberga, nešto što je bilo pre više od sto godina, a kamoli nešto što se dešavalo kasnije u istoriji muzike XX veka. Vrlo mali broj ljudi, pre svega profesionalaca, prati novine. Repertoari naših orkestara ostali su na nivou XIX veka. Tako da sve to zajedno stvara taj “palanački duh” koji nas okružuje.

JANA JOVANOVIĆ: “Filosofija palanke” bila je prisutna u kući u kojoj sam odrasla i sećam se same knjige u izdanju Nolitovog “Sazvežđa”. Ali, zanimljivo je da sam jednog dana poželela, ophvana nedešavanjima i skučenošću, da radim nešto brehtovski. I nekoliko sati posle toga usledio je poziv da radim na ovoj predstavi. Palanka, to je ono što živimo. Ljudi se često nalaze u zatvorima koje su sami sebi nametnuli ili nisu svesni da se neko igra njihovim umom.

*Neguje li se u palanci duh nedodirljivosti?

KATARINA JOVANOVIĆ: Uvek sam imala određeni prezir prema institucijama, ustrojenosti, nikada nisam bila protiv discipline ili protiv rada, već protiv hijerarhije koja podrazumeva da postoje nekakvi nedodirljivi, nekakvi savršeni, neki koji će sedeti na lovorikama celog života. U našoj sredini i ne postoji negativna kritika nekoga ko je zvezda, što je inače u svetu uobičajeno. Ovde je kritika drugačija, potmulija. A osetila sam to na svojoj koži, kada sam veoma bolesna, što nisam ni znala, nastupila i onesvestila se u Verdijevom Rekvijemu. Taj snimak je ukraden i stavljen na Youtube. Kada čitaš te komentare oni izražavaju jednu specijalnu vrstu pakla u kojem žive ti ljudi koji su sposobni tako nešto da napišu, a da me pri tom nisu upoznali.

*Dolazi li kroz muziku do prevazilaženja skučenosti palanke, time što muzika “romori svojim afektivnim glasom” mimo teksta?

PAKOVIĆ: Konstantinović se ne libi da o tome govori, da govori o iracionalnom, da govori o zagonetki života, da govori o tajni, a to je ono što muzika čuva u sebi.

*Platon je bio prilično protiv tog “iracionalnog” dejstva muzike i smatrao ju je čak opasnom po državu. Od tog vremena, od te Platonove nazovimo je “zabrane”, muzika i politika imaju vrlo komplikovan odnos.

PAKOVIĆ: Tako je. No, istinska političnost ne može bez muzike, kao što nema istinski političnog bez igre. Već je odavno objašnjeno koliko je Platon rigoroznom teorijom ušao u polje totalitarne svesti. To je jedna vrsta palanke, jer duh palanke je duh totalitarizma, što i Konstantinović više puta ponavlja.

JANA JOVANOVIĆ: Na samom kraju, u ozarenom pristupu životu kroz lik Roze Luksemburg i kroz Božino odlično muzičko opravdanje, ona je slobodna i zaista živi, za razliku od prostora neslobode u ostatku predstave.

ZEKIĆ: Pošto se uglavnom bavim operom, prvi put sam u jednoj temi koja je politička, a opet svakidašnja jer nju prožima stanje u koje smo zapali. Što je za mene pravo osveženje, pre svega psihičko. Palanački duh ne govori iz govora, već se zatvara u rečnik, to je ono što želimo da potcrtamo u predstavi. A muzika otvara govor i daje mu novi život.

*U predstavi postoji zahtevna scena – vezana za Konstantinovićevog antipoda Dobricu Ćosića, koju nosi Katarina Jovanović. Ona je medij kroz koji te reči stižu do nas i mi vidimo šta te reči zapravo znače, šta iza njih stoji. To nešto je čista strepnja. Kako ste se nosili s tim?

KATARINA JOVANOVIĆ: Odmah sam se odlučila da ću prevazići nešto što me lično vezuje sa Dobricom Ćosićem tako što ću transcendirati ono što je u meni naučeno kao pevačka tehnika, ono što mi je dato kao vokalni talenat i da ću sebe maksimalno razvući u smislu dramskog talenta. Igrati Dobricu Ćosića je ogroman izazov zato što je on muškarac koji vrlo partikularno razmišlja. A ta njegova razmišljanja meni su apsolutno strana. U kratkim, ali vrlo intenzivnim numerama pokušala da budem tačna i jasna. I da budem iskrena u tome što govorim. Morala sam u nekim trenucima da napravim izbor između toga da li ću biti vokalno lepa ili istinita.

Džon Kits kaže da je “lepota istina, a istina lepota”, tako da sam u tome negde našla svoje pokriće. Ali, ima momenata kada sam bukvalno u notama sebi napisala indikaciju da “lajem”. Mnogo toga što je Dobrica Ćosić izgovorio, pogotovu u svojim “Dnevnicima” i onoga što je rekao javno u trenucima svog najizrazitijeg političkog angažmana tokom devedesetih godina, jeste lajanje, to nije ljudski govor. Ali, vidite, zlo je nešto što živi u nama. Zlo je u čoveku i čovek je u zlu. Koliko je čovek – toliko će mu teško biti u tom zlu. Zlo mora da se drži pod kontrolom. Kako se zlo drži pod kontrolom? Pa, drži se ljubavlju, drži se obrazovanjem, drži se time što radiš na sebi, drži se time što veruješ u sebe, što veruješ u ljubav, veruješ u mogućnost, u decu, i veruješ u to da daješ.

Radomir Konstantinović

Još od kada se pojavila u nastavcima 1969. godine u Trećem programu Radio Beograda, “Filosofija palanke” ne prestaje da fascinira. Ona dijagnostikuje simptome i uzroke bolesti od koje patimo ovde i svuda, a njeno ime je banalnost i klaustrofobično osećanje bezizlaznosti i konačnosti. Zanimljivo je napomenuti da je Konstantinovićev magnum opus, njegovo višetomno delo “Biće i jezik”, svojevrsna je enciklopedija srpskog pesništva, enciklopedija iz koje je, kao nekakav sažetak, možda i kao sublimacija iskustva, proistekla “Filosofija palanke”.

U trenutku kada je pisao “Biće i jezik”, sve i da to nije znao, Konstantinović je bio, prema rečima Ivana Milenkovića, u dosluhu sa filozofijom svoga vremena, sa Deridinom dekonstrukcijoim, Fukoovom genealogijom, Delezovim haosmosom, dakle Konstantinović je, možda kao niko pre njega, bio u dosluhu sa svojim vremenom “zahvaćenim jezikom”.

Njegov angažman kao slobodnog intelektualca koji se protivio ratu u bivšoj Jugoslaviji osvedočen je kroz osnivanje Beogradskog kruga, Društva za istinu o antifašističkoj narodnooslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji i drugim. Iz tog doba datira i njegova bliska saradnja i prožimanje sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju. Prema rečima Borke Pavićević, Centar je bio logično mesto za uprizorenje “Filosofije palanke”, a to što je ovo delo naišlo na svoju muzičku inkarnaciju verovatno bi vrlo godilo Konstantinovićevom duhu, koji je voleo igru i neku vrstu nadrealističkog, oneobičenog eksperimenta.

Pogledajte video:

Nastavak na NoviMagazin.rs...