Izvor: RuskaRec.ru, 17.Mar.2017, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suočavanje sa „avganistanskim“ i „čečenskim“ sindromom
Pojavu da se ljudska psiha bori sa posledicama rata i posle njegovog okončanja psiholozi zovu post-traumatski stresni poremećaj. Neki jednostavno kažu da je ovde reč o „avganistanskom“ ili „čečenskom“ sindromu. Klinička slika ovog sindroma podrazumeva niz psihopatoloških iskustava, pri čemu mozak pokušava da izbriše sećanje na prošle stresogene događaje, što osobu koja pati od ovog poremećaja drži u stanju anksioznosti mesecima, ponekad i godinama. Ova foto-galerija >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << govori o ratnim iskustvima ruskih vojnika i njihovoj kasnijoj adaptaciji na život u miru. Vladimir Kravčenko Učesnik rata u Avganistanu (provincija Gazni) od 1985 do 1987. godine Fotografija: Artjom Procjuk Bili smo u tenku kada smo naišli na minu koja je eksplodirala. Kupola je odletela oko šest metara uvis. Nišandžija je ležao na dnu vozila, a ja sam bio priklješten ostacima kupole. Nekim čudom, svi smo preživeli. Po povratku kući počeo sam da pijem votku. Deset godina sam se opijao. Da mi nije bilo porodice i novog posla, ne bih se izvukao. Oni su mi pomogli da ne potonem na dno. Dmitrij Dagas Učesnik rata u Avganistanu (provincije Baglam i Panjšir)od 1983. do 1985. godine Fotografija: Artjom Procjuk Još čuvam svojevrsni ratni trofej, pasoš „duha“ koji se spremao da puca na mene [sovjetski vojnici mudžahedine su zvali „duhovi“ pošto često nisu mogli da ih vide prilikom napada]. Na sreću, sve se dobro završilo, bio sam brži od njega. Posle rata, proveo sam pet meseci u bolnici zbog posledica kontuzije i potresa mozga. Pored toga, amputirana mi je noga, počeo sam da mucam i da nekontrolisano trepćem. Javljali su se i fantomski bolovi u nozi koje više nije bilo, a kasnije, kada sam dobio loše podešenu protezu, pojavio se i realan bol. Tražio sam razumevanje od okoline, ali ubrzo sam shvatio da ni u kom pogledu ne mogu da se oslonim na ljude koji su me okruživali. Mučilo me je osećanje praznine, pa sam počeo da pijem. Međutim, jedan prijatelj me je odveo na kampovanje. Tri nedelje provedene na svežem vazduhu i žensko društvo učinili su čudo. Posle toga, rešio sam da upišem umetničku školu i započnem novi život. Verujem da su prijatelji i umetnost sačuvali ono ljudsko u meni. Oleg Rjabikov Učesnik rata u Čečeniji (Grozni) tokom 1995. godine Fotografija: Artjom Procjuk Prilikom operacije „čišćenja“ naoružanih pobunjenika u Groznom tokom zime 1995. godine greškom smo se našli pod vatrom naših jedinica. Morali smo da se povučemo, pa je akcija okončana neuspehom. Ipak, sreća u nesreći je bilo to što nismo imali poginulih niti ranjenih. Kada sam skinuo uniformu i vratio se kući, ispostavilo se da nikoga nije briga. Ljudi su živeli uobičajeno. Rat u Čečeniji nije ih nimalo zanimao, baš kao ni strahote koje smo tamo preživeli. Jedino smo u porodicama naišli na razumevanje. Mihail Alimov Učesnik rata u Avganistanu (provincije Kandahar i Šindand) od 1981. do 1983. godine Fotografija: Artjom Procjuk Naš konvoj od 42 kamiona našao se na udaru neprijatelja. Pucnjava izgleda dobro samo na filmu. Kada to doživite u stvarnosti, čini vam se da vas gađaju sa svih strana. Ne znate ni ko vas napada, ni gde se tačno nalazi. Ja i moj vozač Nikolaj automatom smo uzvratili vatru, pucali smo nasumice kroz prozor vozila. Odjednom, on je uzviknuo i video sam da je pogođen u vrat. Pitao sam ga da li može da nastavi da vozi, na šta je odgovorio: „Mogu.“ Pritisnuo sam mu ranu rukom, dok je Nikolaj zgrabio volan i pokrenuo vozilo. Nekako smo uspeli da se dokopamo bezbedne teritorije. Posle ovog incidenta iz štaba je stiglo naređenje da se u budućim sličnim situacijama vozila iz konvoja ne zaustavljaju, već da nastave da se kreću najvećom mogućom brzinom. Navikavanje na običan život bilo je teško. Rat je teško zaboraviti. Prizori sa bojišta stalno su mi bili pred očima. Iako nisam želeo da se vraćam u Avganistan, ne žalim zbog toga što sam bio tamo. To nema veze sa patriotizmom ili željom za dokazivanjem. Jednostavno, uradio sam ono što mi je bila dužnost. Hvala Bogu, ostao sam živ. Vladimir Popov Učesnik rata u Čečeniji od 1999 do 2010. godine Fotografija: Artjom Procjuk Svaki vojnik čuvao je dva rezervna metka, jedan za sebe, drugi za druga. Služili su da se skrate muke ako dođe do teškog ranjavanja i da nas ne zarobe žive. To je bio jedan od razloga zašto su neki od nas podivljali kada su se vratili kući i skinuli uniforme. Tada vam je sve teško i nepoznato. Trudite se da nađete posao, ali ne znate da radite ništa drugo osim ratovanja. To zaista stvara dodatni pritisak i teško je nositi se sa time. Period u kome nastojite da se uklopite u društvo neke ljude jednostavno slomi. Počinju da piju ili da uzimaju drogu ili se odaju kriminalu. Bilo mi je najteže prvih šest meseci posle povratka kući. Na svaki i najmanji zvuk skakao sam iz kreveta i pogledom tražio neprijatelja. Bilo mi je teško da shvatim da to ljudi napolju samo šetaju ili voze automobile. Stalno sam gledao unaokolo u potrazi za pogodnim mestom za postavljanje mitraljeskog gnezda ili snajpera. Nisu mi psiholozi pomogli da se vratim normalnom životu, nego saborci sa ratišta. Lakše je pričati s nekim ko je doživeo isto što i ti. Krvave lekcije Prvog čečenskog rata
.jpg)
