Izvor: Politika, 31.Mar.2015, 08:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Streljački vod za osuđenike u Juti

Po­sle ne­u­o­bi­ča­je­no du­gog umi­ra­nja dvo­ji­ce po­gu­blje­nih in­jek­ci­jom, u SAD se po­no­vo le­ga­li­zu­je pu­ca­nje u osu­đe­ni­ke

Ze­mlja je i da­lje me­sto na ko­jem se stra­vič­ni zlo­či­ni stra­vič­no ka­žnja­va­ju. Ubi­ce u SAD od­la­ze na elek­trič­nu sto­li­cu ili im ubri­zga­va­ju ubi­tač­nu in­jek­ci­ju. Ne­dav­no je po­no­vo oza­ko­nje­no i iz­vo­đe­nje za­tvo­re­ni­ka pred stre­ljač­ki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vod. U dru­gim de­lo­vi­ma sve­ta lju­di za­vr­ša­va­ju na ve­ša­li­ma i zbog lak­ših kri­vič­nih de­la po­put kra­đe ili špe­ku­la­ci­ja, a po­ne­gde i zbog pre­lju­be ili pr­o­ti­vlje­nja re­ži­mu. Orga­ni­za­ci­ja „Am­ne­sti in­ter­ne­še­nel” sa­op­šta­va da Ki­na pri­kri­va br­oj lju­di ko­ji­ma pre­su­đu­je naj­te­že mo­gu­će, ali da je si­gur­no ne­slav­ni re­kor­der, sa ne­ko­li­ko hi­lja­da eg­ze­ku­ci­ja go­di­šnje, vi­še ne­go sve osta­le ze­mlje za­jed­no. Sle­de Iran, Irak, Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja, SAD i So­ma­li­ja. Smrt­na ka­zna je do­zvo­lje­na u 22 ze­mlje, ali je ne­ke od njih ret­ko spro­vo­de. Ne ra­ču­na­ju­ći Ki­nu, svet je 2013. le­gal­no po­gu­bio 778 oso­ba. Ri­jad je do­zvo­lio da ova­kva prav­da stig­ne i tr­o­je ma­lo­let­ni­ka. Osu­đe­ni­ci se ubi­ja­ju do­vo­đe­njem na elek­trič­nu stru­ju, in­jek­ci­jom, stre­lja­njem, ve­ša­njem i od­se­ca­njem gla­ve. U Ira­nu, Se­ver­noj Ko­re­ji, Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji i So­ma­li­ji to ra­de i – jav­no. „Am­ne­sti” ka­že da je da­nas br­oj ze­ma­lja ko­je sud­ski po­gu­blju­ju lju­de ma­nji ne­go što je ne­ka­da bio, ali da se u po­je­di­nim dr­ža­va­ma ko­je su za­dr­ža­le ovaj vid sank­ci­je, po­put Ira­ka i Ira­na, br­oj eg­ze­ku­ci­ja znat­no po­ve­ćao, pa se mo­že sma­tra­ti da „kr­va­vi pir” i da­lje tra­je.

                                                                    *    *    *    *

Ame­rič­ka sa­ve­zna dr­ža­va Ju­ta pr­o­šle ne­de­lje je odo­bri­la iz­vr­še­nje smrt­ne ka­zne stre­lja­njem u slu­ča­ju da vla­sti ne mo­gu da na­ba­ve in­jek­ci­ju ko­ju su do­sad ubri­zga­va­le po­či­ni­o­ci­ma naj­te­žih de­la.

Re­pu­bli­kan­ski gu­ver­ner Ge­ri Her­bert ka­zao je da se taj deo SAD su­o­ča­va sa ne­sta­ši­com he­mi­ka­li­ja po­treb­nih za smr­to­no­snu in­jek­ci­ju pa je pri­mo­ran da sud­ske pre­su­de spro­vo­di iz­vo­đe­njem stre­ljač­kog vo­da. 

Je­dan za­tvo­re­nik je, ka­ko sa­zna­je te­le­vi­zi­ja En-Bi-Si Njuz, tra­žio da ga po­gu­be upra­vo na ovaj, ra­ni­je pri­me­nji­van, za­bra­nji­van i sa­da oži­vljen na­čin, jer je sma­trao da će bru­tal­ni čin za­pre­pa­sti­ti gra­đa­ne i na­gna­ti ih da tra­že uki­da­nje sud­skih eg­ze­ku­ci­ja. Na kra­ju ga i je­su upu­ca­li, ali po­gu­blje­nja op­sta­ju, uz po­dr­šku de­la jav­no­sti i kao is­klju­či­va nad­le­žnost sa­ve­znih dr­ža­va, a ne fe­de­ral­ne vla­de. Ta­ko je i po­red pr­o­te­sta gru­pa za za­šti­tu ljud­skih pra­va i sum­nje pred­sed­ni­ka Ba­rak Oba­ma u oprav­da­nost naj­te­že ka­zne. 

Zvu­či ci­nič­no, ali re­še­ta­nje me­ci­ma od­go­vor je Ju­te na pi­ta­nje ka­ko da ubi­ja­nje ro­bi­ja­ša bu­de što hu­ma­ni­je. Ne sa­mo da je do fa­tal­ne sup­stan­ce sve te­že do­ći jer je Bri­sel za­bra­nio njen iz­voz u one ame­rič­ke dr­ža­ve u ko­ji­ma se spro­vo­di smrt­na ka­zna, već se „ci­vi­li­zo­va­na” in­jek­ci­ja pr­o­šlog le­ta dva­put po­ka­za­la var­var­skom. Ume­sto da, kao što je bi­lo pred­vi­đe­no, br­zo skon­ča­ju, dvo­ji­ca za­tvo­re­ni­ka su umi­ra­la u naj­go­rim mu­ka­ma, je­dan du­že od 45 mi­nu­ta, a dru­gi ne­pu­na dva sa­ta. Ka­ko je po­vo­dom slu­ča­ja u Ari­zo­ni pi­sao „Nju­jork tajms”, na ka­žnje­ni­ku se eks­pe­ri­men­ti­sa­lo sa me­ša­vi­nom se­da­ti­va i anal­ge­ti­ka ne­is­pi­ta­nog po­re­kla i dej­stva. Prav­ne i ne­vla­di­ne orga­ni­za­ci­je is­ta­kle su da je smak­nu­će tra­ja­lo pre­du­go i da do­ka­zu­je da u de­mo­krat­skoj ze­mlji ko­ja po­štu­je ljud­ska pra­va ne­ma me­sta ova­kvoj sank­ci­ji. Ipak, gu­ver­ner­ka Ari­zo­ne je oce­ni­la da je smrt osu­đe­nog ubi­ce bi­la bez­bol­na i ve­o­ma raz­li­či­ta od „je­zi­ve pat­nje na­ne­se­ne žr­tva­ma”. 

Ame­rič­ka uni­ja za gra­đan­ske slo­bo­de, ko­ja se bo­ri za uki­da­nje smrt­ne ka­zne, sma­tra da je Ari­zo­na po­ga­zi­la Pr­vi amand­man jer kri­je sa­stav ubi­tač­ne in­jek­ci­je, što bi tre­ba­lo da je jav­no do­stu­pan po­da­tak, kao i Osmi amand­man ko­ji za­bra­nju­je su­ro­vo ka­žnja­va­nje. Tek­sas je 1982. pr­vi po­čeo da ro­bi­ja­ši­ma ubri­zga­va ubi­tač­nu in­jek­ci­ju. Mno­ge dr­ža­ve su sle­di­le pri­mer sma­tra­ju­ći da je to hu­ma­ni­ji vid eg­ze­ku­ci­je od elek­trič­ne sto­li­ce, ko­ja je i da­lje na sna­zi. Su­di­ja Aleks Ko­zin­ski sma­tra da je pri­vid da je he­mi­ja hu­ma­ni­ja od stru­je jer su sve eg­ze­ku­ci­je „bru­tal­ni su i di­vljač­ki do­ga­đa­ji i ni­šta što dr­ža­va ra­di ne mo­že da pri­kri­ju ovu stvar­nost.” Pre­ma po­da­ci­ma „Am­ne­sti in­ter­ne­še­ne­la”, Ame­ri­ka je 2013. po­gu­bi­la ma­nje ro­bi­ja­ša ne­go 2012, ali i da­lje „bo­de oči” kao je­di­na ze­mlja u G8, iz­u­zev Ja­pa­na, ko­ja spro­vo­di sud­ske  eg­ze­ku­ci­je. One ni­su do­zvo­lje­ne nig­de u Evro­pi, iz­u­zev u Be­lo­ru­si­ji. SAD su i da­lje u vr­hu li­ste dr­ža­va sa naj­ve­ćim br­o­jem po­gu­blje­nja, uz Ki­nu, Sa­u­dij­sku Ara­bi­ju i Iran.  

Pr­o­tiv­ni­ci smrt­ne ka­zne is­ti­ču da zbog ova­kve prav­de, dru­štvo is­pa­da pod­jed­na­ko su­ro­vo kao i zlo­či­nac ko­me se su­di. Kao ko­nač­ni argu­ment na­vo­de da se ova ka­zna ne mo­že uki­nu­ti ka­da se po­ka­že da je čo­vek ne­vin, što se de­ša­va­lo ne­ma­li br­oj pu­ta. Pr­o­šlog mar­ta je ta­ko­re­ći sa ko­nop­ca sklo­njen je­dan Afro­a­me­ri­ka­nac osu­đen na smrt zbog ubi­stva bel­ki­nje, da bi se po­sle 30 go­di­na do­ka­za­lo da ni­je imao ve­ze sa tom tra­ge­di­jom. Pre ne­ki dan sti­gla je i vest da je de­fi­ni­tiv­no na slo­bo­du pu­šte­na že­na ko­ja je 22 go­di­ne če­ka­la da je „vo­de na gi­ljo­ti­nu” zbog ubi­stva si­na ko­je, po­ka­za­lo se, ni­ka­da ni­je na­ru­či­la. 

De­bra Mil­ki je ro­bi­ja­la zbog ume­ša­no­sti u smrt svog če­tvo­ro­go­di­šnjeg si­na, a na osno­vu is­ka­za po­li­caj­ca ko­ji je, bez sve­do­ka ili sni­mlje­ne iz­ja­ve, tvr­dio da mu je ona pri­zna­la zlo­čin. Iako je ona to po­ri­ca­la, sud je bez dru­gih do­ka­za pre­su­dio da je De­bra Mil­ki uz po­moć dvo­ji­ce pri­ja­te­lja orga­ni­zo­va­la ubi­stvo da bi po­ku­pi­la no­vac od osi­gu­ra­nja.

Is­po­sta­vi­lo se da je de­tek­tiv vi­še pu­ta la­gao pod za­kle­tvom i po­na­šao se su­prot­no pra­vi­li­ma slu­žbe. Sre­ćom, to je iza­šlo na vi­de­lo pre ne­go što je osu­đe­ni­ca hu­ma­no do­bi­la „ono što je i za­slu­ži­la”.

Je­le­na Ste­va­no­vić

------------------------------------------------------------------

U svetu 140 država ukinulo egzekuciju

Na sta­rom kon­ti­nen­tu  naj­stro­ža ka­zna po­sto­ji još sa­mo u Be­lo­ru­si­ji

(Foto Vikipedija)

Snim­ci po­gu­blje­nja za­ro­blje­ni­ka ko­je je u po­sled­nje vre­me u jav­nost pu­šta­la Islam­ska dr­ža­va (ID) zgro­zi­li su mno­ge ši­rom sve­ta. Još od sred­nje­ve­kov­nih da­na, smrt­na ka­zna spro­ve­de­na spa­lji­va­njem još ži­vog osu­đe­ni­ka za­i­sta ne­ma pre­se­da­na u prak­si bi­lo ko­je dr­ža­ve, od­no­sno en­ti­te­ta ko­ji, kao ID, to po­ku­ša­va da po­sta­ne. Ali, osta­le eg­ze­ku­ci­je za ko­je je ID od­go­vor­na ni­su stra­šni­je od ono­ga što se de­ša­va i u dru­gim kra­je­vi­ma pla­ne­te. 

Jav­na po­gu­blje­nja od­se­ca­njem gla­ve, što je omi­lje­ni me­tod rat­ni­ka lo­jal­nih Abu Ba­kr Bag­da­di­ju, već su vi­đe­ni i pre­vi­še pu­ta. Još je­zi­vi­je je ono što se kra­jem 2008. go­di­ne, su­de­ći po iz­ve­šta­ji­ma ko­ji su sti­gli do Am­ne­sti in­ter­ne­še­ne­la (AI), do­go­di­lo u So­ma­li­ji – de­voj­či­ca od tri­na­est go­di­na, op­tu­že­na za pre­lju­bu na­kon što su je si­lo­va­la tro­ji­ca mu­ška­ra­ca, do gr­la je za­ko­pa­na u ze­mlju i ka­me­no­va­na dok ni­je iz­dah­nu­la. Bez­ma­lo sve dr­ža­ve za­bra­nju­ju sud­sko usmr­ći­va­nje ma­lo­let­ni­ka, ali se to, ka­ko je usta­no­vio Hju­man rajts voč, po­sle 2009. go­di­ne ipak još de­ša­va­lo u Ira­nu, Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji i Su­da­nu.

Smrt­na ka­zna kao na­čin us­po­sta­vlja­nja prav­de i za­vo­đe­nja re­da ipak se sve ma­nje pri­me­nju­je. Još pre ma­nje od po­la ve­ka, 1977. go­di­ne, sve­ga je de­vet dr­ža­va, pre­ma po­da­ci­ma AI, bi­lo iz­bri­sa­lo smrt­nu ka­znu iz svo­jih prav­nih si­ste­ma. Do da­nas je od nje od­u­sta­lo – što for­mal­no je za­bra­niv­ši, što pre­sta­ju­ći da je spro­vo­di – ukup­no 140 ze­ma­lja. Dru­gim re­či­ma, dve tre­ći­ne dr­ža­va je pri­hva­ti­lo da je ži­vot sve­ti­nja ili je, ba­rem, po­pu­sti­lo pod pri­ti­skom onih ko­ji u to ve­ru­ju. I u ne­ki­ma od onih ko­je su za­dr­ža­le mo­guć­nost da do­su­de smrt­nu ka­znu već go­di­na­ma ni­je­dan sud­ski pro­ces ni­je imao ta­kav is­hod.

Na­ža­lost, to ne zna­či i da je ve­ći­na sve­ta van do­ma­ša­ja smrt­ne ka­zne. Kad se sa­be­ru po­pu­la­ci­je dr­ža­va ko­je i da­lje is­tra­ja­va­ju na njoj, is­po­sta­vlja se da se vi­še od po­lo­vi­ne svih lju­di još mo­že na­ći u opa­sno­sti da na taj na­čin okon­ča ži­vot.

Obes­hra­bru­ju­ća je i sta­ti­sti­ka o broj­no­sti eg­ze­ku­ci­ja. Pre­ma sa­zna­nji­ma AI, njih je 2013. go­di­ne, po­sled­nje za ko­ju su po­da­ci si­ste­ma­ti­zo­va­ni, bi­lo 15 pro­ce­na­ta vi­še ne­go u 2012, dok je smrt­na pre­su­da još bi­la nad gla­va­ma vi­še od 23.300 oso­ba . Ma­da, ni­ko za­pra­vo ne zna ko­li­ko je tač­no po­gu­blje­nja iz­ve­de­no. Ne­ke od dr­ža­va ko­je im pri­be­ga­va­ju, po­put Se­ver­ne Ko­re­je i Ki­ne, ne ot­kri­va­ju de­ta­lje o to­me. Već i sa onim po­gu­blje­nji­ma za ko­je se zna, Ki­na je, pre­ma pro­ce­ni AI, dr­ža­va ko­ja naj­če­će pri­me­nju­je smrt­nu ka­znu, vi­še ne­go sve osta­le za­jed­no. Sle­de je Iran, Irak, Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja i SAD.

Još za­bri­nja­va­ju­ćih in­di­ka­to­ra: Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja već je do­bra­no na pu­tu da pre­ma­ši svoj pro­šlo­go­di­šnji re­kord­ni re­zul­tat. Pre po­lo­vi­ne mar­ta već je, na­vo­di AI, iz­ve­la 44 po­gu­blje­nja, na­spram njih 11 u istom pe­ri­o­du 2014. go­di­ne. Vi­še od po­lo­vi­ne ovo­go­di­šnjih eg­ze­ku­ci­ja Sa­u­dij­ci su oba­vi­li nad lju­di­ma ko­ji su osu­đe­ni zbog dro­ge, či­me je Ri­jad od­stu­pio od uve­ra­va­nja ko­je je pru­žao u Sa­ve­tu za ljud­ska pra­va UN da smrt­nu ka­znu pri­me­nju­je sa­mo u slu­ča­je­vi­ma naj­te­žih zlo­či­na­ca – pre­ma me­đu­na­rod­nim stan­dar­di­ma, to mo­gu bi­ti sa­mo oni ko­ji su sve­sno po­či­ni­li ubi­stvo.

Od svih kon­ti­ne­na­ta, za osu­đe­ni­ke je naj­be­zbed­ni­ja Evro­pa, gde smrt­na ka­zna po­sto­ji još sa­mo u Be­lo­ru­si­ji. Čla­ni­ca­ma Evrop­ske uni­je je dru­gim čla­nom Po­ve­lje EU o fun­da­men­tal­nim pra­vi­ma eks­pli­cit­no za­bra­nje­no da za­dr­že ta­kvu ka­znu u svo­jim pro­pi­si­ma. Isto va­ži i za ze­mlje ko­je su u Sa­ve­tu Evro­pe. Uje­di­nje­ne na­ci­je se već du­go bo­re pro­tiv smrt­ne ka­zne, ali ne za­bra­na­ma već kam­pa­nja­ma i pre­po­ru­ka­ma. Od 2007. do 2014. go­di­ne UN su iz­da­le pet re­zo­lu­ci­ja u ko­ji­ma su se za­lo­ži­le za glo­bal­ni mo­ra­to­ri­jum na smrt­nu ka­znu.

V. V.

------------------------------------------------------------------

Gi­ljo­ti­na za „hu­ma­no po­gu­blje­nje”

Osu­đe­ni­ci na smrt ve­ko­vi­ma su bi­va­li po­gu­blje­ni na naj­svi­re­pi­je na­či­ne, na­ro­či­to ka­da bi ka­zna bi­la spro­ve­de­na u jav­no­sti: vla­da­ri su že­le­li da te stra­vič­ne mu­ke bu­du pri­mer i svi­ma osta­li­ma. U od­no­su na ta­kve ži­vo­pi­sne me­to­de mu­če­nja i usmr­ći­va­nja, čak je i gi­ljo­ti­na, ko­li­ko god da je da­nas to te­ško raz­u­me­ti u pr­vi mah, de­lo­va­la kao is­pu­nje­nje za­dat­ka ko­ju su nje­ni tvor­ci pred se­be sta­vi­li – da osmi­sle apa­rat ko­ji će omo­gu­ći­ti hu­ma­nu i bez­bol­nu eg­ze­ku­ci­ju. 

Spra­va ko­ja je za re­ak­ci­o­nar­ne pro­tiv­ni­ke Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je po­sta­la sim­bol te­ro­ra i uža­sa pru­ža­la je prak­tič­no tre­nut­nu smrt, za raz­li­ku od dže­la­ta, ko­ji­ma je če­sto tre­ba­lo da za­mah­nu se­ki­rom i po ne­ko­li­ko pu­ta dok ne bi na­po­kon od­ru­bi­li gla­vu na pa­nju. Isti­na, ubr­zo se po­če­lo pri­ča­ti da gla­va od­se­če­na gi­ljo­ti­nom osta­je ži­va i sve­sna još ne­ko vre­me, ali me­di­ci­na do da­nas ni­je na­šla ni­ka­kve do­ka­ze za ta­kve gla­si­ne, na­pro­tiv.

Pr­vi ko­ji je po­gu­bljen gi­ljo­ti­nom bio je drum­ski raz­boj­nik Ni­ko­las Pe­le­ti­je 25. apri­la 1792. go­di­ne. Po­sled­nji ko­ji je od nje stra­dao bio je ubi­ca Ha­mi­da Đan­du­bi 1977. U me­đu­vre­me­nu je od­se­kla, ka­ko se pro­ce­nju­je, ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da gla­va.

V. V.

objavljeno: 31.03.2015.

Nastavak na Politika...