Izvor: Politika, 05.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta bi bilo da je Princip promašio
Srbiji Bosna, Hrvatska samostalna kraljevina...
Specijalno za "Politiku"
PRAG, – Austrougarski prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand nije morao da pogine u Sarajevu 28. juna 1914. Njegova smrt je više sticaj raznih slučajnosti. Austrijske vlasti su potcenile bezbednosne rizike, a atentatori su imali mnogo sreće. Posle prvog neuspešnog pokušaja Čabrinovića, vojna komanda nije preduzela nikakve dodatne mere, jedina promena plana je bila promena trase, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali o tome komanda je zaboravila da informiše vozača. I tako je nadvojvoda došao na nišan mladom i neiskusnom Gavrilu Principu kome ruka, ipak, nije zadrhtala....
A da je promašio Ferdinanda i, na primer, pogodio još jednim metkom njegovu suprugu Sofiju, zvanu Žofi? Ili da je vozaču rečeno da je trasa povratka promenjena? Ili... Ukratko, šta bi bilo da je nadvojvoda ostao živ posle neuspelog i drugog atentata?
To pitanje je sebi postavio češki istoričar Luboš Velek. On potom "konstruiše" istoriju koja se nije, a mogla se dogoditi, čak je bila možda i verovatnija od one koja se dogodila. Njegovu veoma zanimljivu konstrukciju objavio je najtiražniji češki dnevnik "Mlada fronta dnes".
Ukratko, posle atentata izbili su nemiri u Sarajevu, potom su se proširili na celu Bosnu. Granica sa Srbijom je zatvorena, izbili su pogranični incidenti. Ferdinand je, po povratku u Beč, svog strica cara Franca Jozefa indirektno okrivio za atentat i smrt svoje žene i za ubrzano raspadanje habzburške monarhije. Odmah potom je car doživeo težak moždani udar i umro ujutro 30. juna 1914.
Novi car Franc Ferdinand je najavio duboku rekonstrukciju i federalizaciju monarhije, dovodeći u pitanje njen dvojni austrijsko-ugarski karakter. Zato je odložio svoje krunisanje za ugarskog kralja, na šta su usledile masovne demonstracije i protesti Mađara. Car je odgovorio uvođenjem vanrednog stanja i internacijom vodećih mađarskih političara, a potom i poništavanjem austrijsko-mađarskog dualnog sporazuma i raspuštanjem ugarskog parlamenta. U Češkoj su se probudile nade u priznavanje ravnopravnosti u okviru habzburške monarhije, ali su se Nemci u Češkoj tome protivili pa su izbili sukobi koji su doveli do proglašenja vanrednog stanja u Pragu u okolini.
Usred tih burnih događanja Austriji, krajem jula 1914, Srbija objavljuje rat, reagujući time ne samo na optužbe za "državni terorizam" nego i na muslimanske i hrvatske napade na prekodrinske Srbe. Za srpsku vojsku u Bosni, već razbijenoj unutrašnjim međunacionalnim sukobima, nije bilo prepreka u napredovanju. Situacija u Ugarskoj je eskalirala u regularni rat Hrvata i Mađara. Rusija je počela s preventivnom mobilizacijom, u pripravnosti je i vojska Italije koja ističe svoje zahteve prema Tirolu, Trstu, Istri, Primorju i Dalmaciji.
Nemačka napeto prati raspad svog saveznika, car Viljem II razmišlja da li da interveniše u korist Franca Ferdinanda, sudetski Nemci u Češkoj traže da Nemačka izvrši anšlus sudetske oblasti... Francuska i Britanija pozivaju na međunarodnu konferenciju koja bi kompleksno rešila srednjoevropsko pitanje, ali sledi šokantna vest – Nemačka i Rusija su sklopile pakt o faktičkoj podeli Austrije. Nemačkoj je pripao Halič (danas severozapadna Ukrajina) i Bukovina, a ruski saveznik Srbija dobija Bosnu. Nemci su dobili Austriju i Češku. To što su tražili, uglavnom su i dobili Italijani. Pošto su Rusi pacifikovali situaciju u Ugarskoj tamo je na kraljevski presto seo mladi nadvojvoda Karl Habzburški sa suprugom Zitom, a Franc Ferdinand je dobio "utešnu nagradu" – samostalno Hrvatsko kraljevstvo.
Česi su, ipak, nešto kasnije u okviru federalizovane Nemačke dobili nacionalnu i političku autonomiju. Jedino je ostao problem s nezadovoljnim Francom Ferdinandom, koji je smatrao da je izdan, i odbio da ode iz Konopišta, svoje rezidencije u Češkoj, na presto u Zagreb. O njegovoj sudbini je konačno odlučila Međunarodna konferencija, održana u Madridu, koja je za kralja Hrvatske postavila sina Ferdinanda, uz međunarodni nadzor do punoletstva. A Ferdinand je poslat u egzil na špansku Maderu, gde je umro 1929. godine, odnosno 15 godina posle sarajevskog atentata.
Nekome se možda neće svideti ovo "nenaučno" i "neozbiljno" poigravanje sa istorijom. Istorija se, na sreću, ne ponavlja i s njom se ne može eksperimentisati i zato je toliko i zanimljiva ta "učiteljica života" koja ne može odgovoriti objektivno samo na jedno, ali najzanimljivije pitanje – šta bi bilo, kad bi bilo....
Milan Lazarević
[objavljeno: 05.11.2006.]
