Izvor: Politika, 27.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sovjetski nauk
NATO nije izvukao nikakve pouke iz golgote kroz koju su u Avganistanu svojevremeno prošli vojnici iz SSSR-a
Prošle godine u ovo vreme bioskopske dvorane u Moskvi i drugim velikim ruskim gradovima bile su tesne da prime sve one koji su želeli da pogledaju film "Deveta četa", uglednog režisera Sergeja Bondarčuka. Reč nije bila o samo još jednoj akcionoj priči kakve privlače zaludnu omladinu i ljubitelje filmske umetnosti. Naprotiv, "Deveta četa" je priča o ratu koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ruse još uvek teško boli. Košmarnom desetogodišnjem sukobu u Avganistanu (1979–1989) u kojem su izgubili 15.000 mladih ljudi, iz kojeg su morali da se povuku kao gubitnici i koji je, prema nekim tumačenjima, bio početak kraja velikog Sovjetskog Saveza.
U samom filmu reč je o dešavanjima iz 1987–1989, posebno vremenu povlačenja sovjetske armije iz ove centralnoazijske zemlje. Ukratko, Bondarčukov film priča o stvarnim događajima, o sudbini jedne vojne jedinice zaboravljene sticajem ratnih okolnosti negde u avganistanskim planinama. Ipak, glavni cilj "Devete čete" nije da gledaocu opisuje tragičnost vojevanja u tuđoj zemlji, i za nejasne ciljeve, nego da ukaže na to da sukob između dve kulture, dve religije, dva sveta, obavezno znači poraz za onu stranu koja te različitosti pokušava da poremeti. Bez obzira na motive kojim se tom prilikom vodila.
Složno protiv uljeza
Avganistanska drama iz osamdesetih kao da se ovih dana ponavlja. Razlika je samo u tome što ovaj put njeni protagonisti nisu sovjetski vojnici. Borbenu štafetu su (nedugo posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001) preuzeli pripadnici zapadne vojne alijanse. Avganistanci su i dalje tu gde su već vekovima. Dočekuju uljeze, bore se protiv njih i, na kraju ih – pobednički ispraćaju. Zatečen ovakvom neminovnošću jedino je, izgleda, britanski državni sekretar Des Brauni koji je nedavno izjavio kako je "iznenađen njihovom upornošću".
Za razliku od Braunija, Boris Gromov, ruski general pod čijom komandom su sovjetske trupe napustile Avganistan 1989, ima objašnjenje za nevolje NATO-a. "Kakve god nesuglasice da vladaju među talibanskim ratnim vođama, onoga trenutka kada se zemlja nađe suočena sa spoljnim neprijateljem dotle razjedinjena plemena svrstavaju se pod zajedničku zastavu i ostaju ujedinjena sve dok nepoželjni uljez ne napusti njihovu teritoriju", objašnjava Gromov.
O tome govore i sve češći izveštaji sa terena u kojima se delovanje koalicije zapadnih snaga ocenjuje kao potpuni promašaj. Umesto da po svrgavanju talibanskog režima zemlju privedu miru i normalnom životu, Amerikanci, Britanci i ostali njima pridruženi pripadnici NATO-a sve češće se bore za sopstveno preživljavanje. Već i sama činjenica da se poslednjih meseci u obračunima sa militantnim avganistanskim vođama sve manje vodi računa o nedužnom civilnom stanovništvu jasno kazuje da alijansini generali nemaju adekvatan odgovor na muke u kojima su se našli.
U proceni delovanja NATO-a u centralnoj Aziji general Gromov iznosi još jedan važan podatak. "U ratu protiv talibana mi smo uz sebe imali i regularnu avganistansku armiju od 100.000 ljudi, sa avijacijom, oklopnim vozilima i artiljerijom... Njihovi oficiri obučavani su u Moskvi i bili su, manje-više, spremni za ratovanje. U ovom trenutku avganistanska armija, praktično, ne postoji." Drugim rečima, danas ne postoji nikakav oslonac među domaćim stanovništvom koji bi, barem malo ublažio, probleme "oslobodilaca".
U međuvremenu, a uglavnom zahvaljujući haosu rata u kojem živi već skoro pet godina, Avganistan se pretvorio u jednog od najvećih proizvođača opijuma. Bez industrije i sa potpuno razorenom infrastrukturom, za milione nezaposlenih, posebno onih koji žive dalje od većih urbanih naselja, proizvodnja droge je jedini način za preživljavanje. Svaki od ratnih komandanata učestvuje u ovom poslu i iz njega izvlači dobit, kako za sebe lično, tako i za finansiranje sopstvene armije.
Ni general Ruslan Aušev, veteran avganistanskog rata, ne daje previše šansi zapadnoj alijansi. "Mnogi su se tamo borili, pre svih Britanci koji su u Avganistanu bili još u 19. veku. Zapanjujuće je da ni NATO, ni antitalibanska koalicija nikakve pouke nisu izvukli iz prošlosti", kaže. Jer kako drugačije objasniti to što je u nedavnim akcijama talibana likvidirano 15 britanskih vojnika pristiglih ovamo pre jedva koji mesec.
Odlazak sve izvesniji
O kontroverzama avganistanske drame svedoči i nedavna izjava pakistanskog lidera Perveza Mušarafa da su Amerikanci otvoreno pretili bombardovanjem njegove zemlje ukoliko se ne pridruži ratu protiv talibana. Pomenuta pretnja možda je uvukla Pakistance u alijansinu avanturu, ali sasvim sigurno nije doprinela njenoj efikasnosti.
Prema rečima generala Auševa, odlazak Amerikanaca iz Avganistana samo je pitanje trenutka. U tom slučaju na leđa Britancima, kojima je i ovako svega preko glave, sručiće se nove nevolje. Tako bi i iznenađenje ministra Braunija lako moglo da se pretvori u pravo razočarenje – kako u velikog saveznika sa druge strane Atlantika, tako i u sposobnosti armije Ujedinjenog kraljevstva.
Loša vremena namirisali su i operativci. Optužbe za loše stanje na terenu smenjuju se između Londona i Kabula. Svako pokušava da krivicu skine sa sopstvenih pleća. Za to vreme vojnici koji se skoro svakodnevno suočavaju sa neumoljivim talibanskim ratnicima, ali i sa sve prisutnijim neprijateljstvom lokalnog stanovništva, retko se usuđuju da krenu igde dalje od velikih gradova i utvrđenih garnizona.
Da ne bi prošli kao nesrećnici iz sovjetske "Devete čete".
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 27.09.2006.]
