Izvor: Politika, 01.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šokovi na pregrejanoj planeti
Bilans: nisu se obistinila najveća strahovanja, niti ostvarila optimistička očekivanja Kad se podvuče crta na globalnoj fakturi, 2006. u anale neće ući ni kao annus horribilis niti kao annus mirabilis: nije bila ni strašna ni čudotvorna. Nisu se, srećom, obistinila neka od najvećih strahovanja, niti, nažalost, ostvarila neka od optimističkih očekivanja.
Imala je, jednostavno, svoje gubitnike i dobitnike; ništa od onoga što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ranije započeto u njoj nije konačno završeno, ali su plodovi nekih starih setvi dospeli za (uglavnom) gorku žetvu. A u konačnom ishodu, svet je za nijansu nestabilniji, a planetarna budućnost, ako se nešto ozbiljno ne promeni, za izvesniju meru sumornija.
Na mestu najpozitivnije vesti godine moglo bi da se nađe ono što se nije dogodilo: nije došlo do pandemije ptičijeg gripa, čije su najave početkom 2006. izazvale strah planetarnih razmera. Virus H5N1 ipak nije mutirao onako kako su to predviđali pesimisti, ali je ostao pretnja, na kraju godine svedena u realnije okvire nego na njenom početku.
Najlošija vest 2006. je takođe planetarnih dimenzija: izgleda da više nema nedoumica da je učinak industrijske revolucije, pored blagodeti, i kolateralna šteta: ogromne količine ugljen-dioksida u atmosferi su stvorile efekat staklenika, pa je zemlja postala neprirodno zagrejana. Minula godina je jedna od najtoplijih otkako se vrše meteorološka merenja. Medvedi u Španiji su prvi put ove zime odustali od zimskog sna, jedno ostrvo u istočnom priobalju Indije je jednostavno nestalo zbog narasle vode, himalajski glečeri se postojano otapaju, a sve manje leda je i na Severnom polu... Od katastrofe nas, tvrdi se, deli još samo pet stepeni Celzijusa.
Globalni fokus je i 2006. bio na Bliskom istoku, koji je ponovo glavno žarište, kao što je to bio i u najvećem delu druge polovine 20. veka. Iako je glavna pažnja tamo posvećena Iraku, po svemu sudeći novom američkom Vijetnamu, pažnja se pomerala. Prvi šok je u januaru izazvao poraz Fataha i pobeda Hamasa na palestinskim izborima, čime je potvrđeno da islamistički virus nije poštedeo ni Palestince, najsekularnije Arape.
U večitoj bliskoistočnoj zavrzlami tokom jula i avgusta došlo je do još jednog obrta sa dimenzijama istorijskog. Hezbolah – "božija partija" libanskih šiita, prvi put je dokazala da se može odoleti vojnoj snazi Izraela. Rat koji je trajao 34 dana razorio je Liban, ali i uverenje o izraelskoj svemoći, sa dalekosežnim političkim i psihološkim posledicama za ceo region.
Američko zaglavljivanje u Iraku formalno je potvrđeno u decembru, kada je dvopartijska studijska grupa konstatovala da je rat koji se tamo vodi već 44 meseca, i za koji je potrošeno 400 milijardi dolara, praktično izgubljen, preporučujući povlačenje već početkom 2008. Bela kuća je to hrabro podnela, ne pominjući doduše reč poraz, ali priznajući da ne pobeđuje.
Predsednik Buš je zbog toga politički gubitnik godine. Irak, u kome je poslednjih dana decembra broj poginulih američkih vojnika (2.978) nadmašio broj žrtava 11. septembra (2.973), bio je ključni faktor izbornog debakla republikanaca, koji su izgubili kontrolu nad oba doma Kongresa. Sadam Husein je, međutim, životni gubitnik u iračkom haosu: pošto mu je odbijena žalba na smrtnu presudu, na vešala mora do kraja januara. "Žrtvujem sebe – ako Bog da postaću istinski mučenik i čovek", poručio je u pismu napisanom kada mu je postalo jasno da je došao do kraja puta.
Da sukob civilizacija nije samo kontroverzna, posthladnoratovska teorija Samjuela Hantingtona iz 1993, potvrdila je i 2006. Prvo je, u februaru, serija karikatura proroka Muhameda u jednom dotle minornom danskom listu, bila povod za islamske demonstracije i pobune i na istoku i na zapadu. One su potvrdile postojanje dubokog jaza između zapadnog liberalizma i vrednosti, poput slobode govora i štampe na jednoj strani, i islamskog dogmatizma (i radikalizma) na drugoj. A onda se sve to ponovilo, posle septembarskog govora pape Benedikta u Nemačkoj, u kojem je, uz pomoć jednog istorijskog citata, izneo kako je nasilje u samoj prirodi islama.
Papa, koji se potom donekle izvinio, nije to rekao slučajno: on je verski poglavar, ali i izvrstan političar, jer da nije, ne bi postao papa. Različita su, međutim, tumačenja šta je zapravo hteo da poruči: najuverljivija teza je ona po kojoj je Vatikan osetio potrebu da se stavi u ulogu predvodnika odbrane ugroženog Zapada ...
Fidel Kastro je još jedan neprijatelj Amerike koji je na odlasku. Hospitalizovanje 80-godišnjeg "komandanta", podstakao je spekulacije o sudbini Kube posle njega. Konsenzus je samo u jednom: ne može da ostane sve isto. Ali teško je zamisliti da će njegov brat Raul, kome je prepušteno kormilo vlasti, biti u ulozi Hruščova posle Staljinove smrti. Teško da će biti i Brežnjev, a na kubanskog Gorbačova se još ne pomišlja.
Severna Koreja je probom svoje atomske bombe još nepoznatih karakteristika takođe dala doprinos neizvesnostima koje stara godina ostavlja novoj. Dokazala je time koliko je svet opasan, kad jedna od najsiromašnijih i najizolovanijih zemalja može da proizvede sopstveno nuklearno oružje (Pjongjang ima i sopstvene dalekometne rakete). Tamošnji diktator, Kim Džong Il, poput svojih uzora iz istorije SSSR-a, vešto prodaje strah da bi mogao da učini nešto suludo, kako bi iznudio koncesije Amerike i suseda, koje zasad nisu na vidiku, ali izgledaju izvesne.
Sovjetskog Saveza više nema, njegova naslednica Rusija ne trguje više ravnotežom nuklearnog straha: njeno oružje je danas energija. U januaru je na tri dana presekla dovod prirodnog gasa Ukrajini, pa time i Evropi, i pokazala spremnost da ovu monetu koristi u globalnim potkusurivanjima. Nova pretnja, ovoga puta zavrtanjem gasovoda Belorusiji, došla je pre tri dana.
Naši susedi Bugarska i Rumunija su takođe među dobitnicima 2006: u poslednji čas su se provukli kroz vrata EU koja je klub iz Brisela počeo da zatvara, dok se ne preispita koliko mu je i pod kojim uslovima još članova potrebno...
Šta donosi 2007? Pa, nekako će već biti, jer, kako kaže jedna mađarska poslovica, "još nikada nije bilo da nekako nije bilo". Nadajmo se samo da neće biti gora od 2006, niti bolja od 2008.
Milan Mišić
[objavljeno: 01.01.2007.]
