Izvor: Deutsche Welle, 14.Feb.2022, 07:54
Slatka suza za Stevana
Bio sam u tramvaju broj 9 kada je zazvonio telefon. Pesnik Mile Stojić zove iz Sarajeva i beskrajno tužnim glasom kaže: Umro je Stevan Tontić. Vest je brže putovala od Novog Sada do Sarajeva nego do Beograda.
Sve što sam potom mogao da uradim jeste – da siđem kod Hrama i zapalim sveću. Izgleda mi neprirodno, skoro skaradno, da sveća za Stevu stoji u donjem redu, namenjenom pokojnicima.
Potom supruga i ja nastavljamo ćutke ka Terazijama. Ušli smo u Moskvu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << dve fotelje i prozor koji gleda na terazijsku česmu kao da su čekali baš nas. Na karti pića je i vino „Slatka suza”. Pomislim da bi se ime vina Stevi svidelo. Mada nikada ne pijem desretna vina, naručujem napitak isceđen iz bele tamjanike. U čaši se skuplja suton. Lep dan skončava u tužnoj velegradskoj večeri. Trebalo bi se naviknuti na tu misao da Steve više nema. Ali kako? Pokušavam ovako: Pre nego mi usne dotaknu rub čaše kažem: Ova Slatka suza je za tebe Stevo, ma gde da si.
Stevu sam voleo onako kako se voli stariji brat, učitelj i duhovni srodnik. U sarajevskom plemenu čitača i ispisivača stihova, osamdesetih je njegov autoritet bio nesumnjiv. Kao urednik u moćnoj Svjetlosti čitao je naše nedorečene rukopise. Stevo je o tom vremenu zapisao da je radio kao urednik u velikoj izdavačkoj kući „ češće se mučeći s osrednjim i lošim rukopisima nego uživajući u otkriću novog talenta“.
Sarejevske i splavarske uspomene
Upoznao sam ga nešto pre nego me je obavestio da će mi Svjetlost štampati prvu knjigu stihova. U Klubu svjetlosti, podrumskoj kafani ispod izdavačke kuće, nekoliko puta smo sedeli u istom društvu. On je bio filozofski bradat, umeren, postavljao je skeptična, inteligentna pitanja – pokušavajući da razgovor izvede iz neobaveznog pretresanja tračeva iz književne krčme u obavezujuće iskaze o, činilo se, jedinom što ga je zaista interesovalo – o poeziji. Kada ti Svjetlost objavi prvu knjigu – a kao urednik je potpiše Stevan Tontić – onda možeš računati s tim da si doživeo istinsku književnu inicijaciju. Tako smo tada mi to doživljavali.
Krajem osamdesetih Svjetlost je primala disidentske glasove iz Srbije i Hrvatske, postajala je to najveća književna kuća u umirućoj Jugoslaviji.
Stevo je zamislio četiri velike antologije na jeziku koji se tada zvao srpskohrvatski. Radilo se o antologijama srpskog, hrvatskog i muslimanskog savremenog pesništva. Četvrta u nizu je bila antologija „Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine”. Stevo je sastavio i srpsku i bosanskohercegovačku antologiju.
Dok je za ostale tri antologije bilo presudna etnička pripadnost, odnosno izjašnjavanje pesnika, ova četvrta antologija, koja je izašla 1990. predstavljala je multietnički i multikonfesionalni panoptikum jedne složene zemlje. Stevo ju tu zemlju voleo baš takvu. U predgovoru je napisao: „Bosni se nude jedinstveni vlasnici iz Zagreba i Beograda, ali i iz samog Sarajeva. Nepovoljan dakle šum vremena za krhke slušne membrane bilo kojeg antologičara danas i ovdje”.
Snježana i Stevan Tontić (1996)
Znao je igrati šaha sa svojim generacijskim sapatnicima, u Domu pisaca, u Kranjčevićevoj, plaćao je piće mlađim kolegama koji su hronično patili od besparice. Prvi put smo se ozbiljnije družili kada je Svjetlost unajmila celi autobus da povede svoje pisce na Beogradski sajam knjige. Mogla je to biti godina 1988. Posle večere u restoranu na vrhu Beograđanke, pošao sam sa Stevom te sa naturalizovanim Sarajlijom, inače formatiranim Beograđaninom, Goranom Samardžićem i njegovim drugom iz detinjstva Stevicom na jedan od splavova. Nije to bio bilo koji splav, već onaj na koji se dolazi daskom preko blata, a unutra trešti garava muzika. Ostali smo tu celu noć. Stevo je pokušao novopečenom pravoslavcu, Stevici, da objasni razliku između hrišćanina i trendovskog pozera. Tada sam shvatio da je Stevan Tontić, sav uronjen u srpsku kulturu i sav sazdan od nje, izrazito skeptičan prema dirigovanim nacionalnim ili verskim zanosima masa. Ta nas je skepsa povezivala. Izašli smo zajedno u beogradsku zoru koja je tankim, zlatnim sečivom počela razdvajati reku i nebo.
Nemačke uspomene
Ja u Nemačku odlazim aprila 1992., a Stevo uspeva da izvuče živu glavu iz Sarajeva tek januara 1993. U Beogradu mu izlazi jedna od najvažnijih knjiga srpske kulture devedesetih – pesničko svedočenje o sarajevskom ratnom užasu - Sarajevski rukopis.
Skoro slomljen ljudskim zverstvom kojem je bio svedok, Stevo je u Nemačkoj opstajao zahvaljujući pomoći kolega, koje je upoznao osamdesetih, na višemesečnim boravcima u istočnom i zapadnom Berlinu. Ovaj boravak u Nemačkoj značio je i razdvojenost od supruge Snježane, koja je pre rata, za volanom, pošto Stevan nije imao vozačku, razvozila pola bosanskohercegovačke i jugoslovenske književnosti po festivalima i kafanama. Ona je ostala sa majkom u Beogradu.
Dojavio mi je iz Berlina u Regensburg da se prijavim za književnu stipendiju u Belovoj kući. Ja sam tada radio najteže fizičke poslove i učio nemački. To što me Stevan preporučio žiriju za izbor tromesečnih stipendista u Nemačkoj – izgledalo mi je skoro nestvarno. Neko bi možda bio spreman da mladiću izbeglom iz rata, koji ima svega dve knjižice poezije, cela tri meseca obezbedi stan i hranu, te solidni mesečni prihod na imanju pokojnog kjniževnog nobelovca, a da za uzvrat ne traži ništa osim da mladić piše. To je za mene, iz perspektive jeftinog najamnog radnika sa izbegličkim statusom, bila naučnofantastična Nemačka. Ipak, tu sam stipendiju dobio. Stevana sam video u Belovoj kući, susret je bio srdačan.
Od tada smo se redovno viđali. Pošto sam često menjao gradove i adrese, a Stevo se selio sa jednog rezidencijalnog književnog boravka na drugi, naši susreti su se zbivali na raznim mestima u Nemačkoj – jedva da smo se videli više od dva puta na istom mestu.
Stevan Tontić, 2010, na sajmu kniiga u Lajpcigu, 2010.
U Minhenu ga je posetila i njegova supruga Snježana – u vili u kojoj su boravili kao gosti književnog stipendijskog programa smejali su se zajedno sa mojim jednogodišnjim sinom. U Berlinu smo jeli pasulj u restoranu Herceg Novi, pili vino u restoranu Terco mondo. U Kelnu je jednom noćio kod mene, videli smo se i u Ahenu, a na sajmovima knjige u Lajpcigu i Frankfurtu sedeli smo u društvu mnogih zajedničkih književnih poznanika. Sećam se da sam jednom, zajedno sa tadašnjim bosanskohercegovačkim konzulom u Bonu, kolima pošao na istok Nemačke da obiđemo Stevu na mestu gde je boravio kao rezidencioni književni stipendista. Ni taj konzul nije više među živima. Proveli smo dan pričajući u velikoj bašti, na klupi sa stolom pod voćkom, pored reke. Pčele su taj dan bile nemirne. Čudna su sećanja, ne znam o čemu smo razgovarali, verovatno kao i uvek – o književnosti i o pripadnicima našeg pesničkog plemena.
Srajevske, novosadske uspomene
Stevinih više od osam godina boravka u Nemačkoj ostavili su dubok trag na književnoj sceni te zemlje. Preveden mu je “Sarajevski rukopis”, a docnije i još nekoliko knjiga. Sigurno je jedini pesnik iz bivše Jugoslavije koji je u poslednjih nekoliko decenija više puta u Nemačkoj dobijao značajne književne
nagrade. Godine 2001 vraća se u Sarajevo – u svoj predratni stan gde će sa Snježom živeti do njenog penzionisanja. Stevan učestvuje u književnom životu grada, dobija značajne nagrade poput „Bosanskog stećka”, ali se ne vraća svom starom uredničkom pozivu – za njega takvih poslova u posrnulom izdavaštvu više nema. To je period u kojem smo se redovno viđali makar jednom godišnje prilikom mojih dolazaka u Sarajevo. Tontići 2014. prelaze u Novi Sad.
Stevan Tontić u Sremskim Karlovcima, 2015
Ovaj put se viđamo u Beogradu, na Brankovom kolu u Sremskim Karlovcima, u Novom Sadu. Pre nekoliko godina sedeli smo nas dvoje Dedovića sa dvoje Tontića u novosadskom hotelu Vojvodina, za večerom. Posle smo pili vino. Smejali smo se – Snježa se uvek brinula za vedriju stranu priče. Nije nam se rastajalo, bilo nam je lepo.
Nenada Šaponju i mene je 2019. Stevo poveo zajedno sa Snježom u Temišvar, jer su mu rumunski Srbi dali svoju glavnu nagradu i imao je pravo da povede dva pesnika. I na tom putovanju smo se lepo družili.
Snježana i Stevan Tontić, Novi Sad, 2021.
Korona nam je u poslednje dve godine oduzela mogućnost da se spontano viđamo. Poslednji put smo se videli januara 2021. kada smo posetili Tontiće u njihovom simpatičnom novosadskom stanu. Snježa je stan ukrasila svojim slikama. Iako je bilo pandemijsko doba, uspeli smo da zajedno provedemo jedno toplo i srdačno januarsko veče. Kada upoznaš Tontiće kao par, onda znaš da je šeretski potpis ispod nekih elektronskih pisama, božićnih i novogodišnjih poruka zapravo tačan: Snježana i njen kućni pjesnik Stevan.
Stevo je već tada teško hodao, zamarao se brzo. Inače, retko koji čovek se u poslednjih nekoliko decenija izgledom tako mało promenio kao on. Kada je bio mlađi, izgledao je stariji zbog brade. Ali stario je ostajući mladolik.
Zahvalnost
Druženje sa Stevanom Tontićem za mene je bilo blagorodno. On bi umeo da kaže:: „Pripadnost je odgovornost”. Vrednosno smo bili izuzetno bliski. Kada ti je neko bio urednik prve knjige, i to u vremenu kada je to nešto značilo, onda se to pamti. Isto tako, pomogao mi je da se ne osjećam potpuno usamljeno u odbijanju karadžićevske, siledžijske logike. To mi je bilo bitno, jer Stevo je, za razliku od tadašnjeg mene, rokerskog Jugoslovena, oduvek imao izražen, u Krajini jasno oblikovan srpski identitet - pa je njegova pobuna protiv nasilja u Bosni i nad Bosnom bila izrazitiji moralni čin. Kod mene je to išlo generacijski razbarušenije i spontanije. Obojica smo bili egzilanti u Nemačkoj, pisao je opširno i temeljno o mojim knjigama. A ja sam 2015. u Austriji priredio reprezentativan izbor iz njegovog pesništva pod nazivom „Svakodnevni smak sveta”. Tako sam postao priređivač i urednik svom prvom priređivaču i uredniku. Obojica smo prevodili sa nemačkog. Ti književne i sudbinske paralele očuvale su naše uzajamno poštovanje i bliskost i u periodima kada se nismo često viđali.
Stevan Tontić je živi most između srpske, bosanskohercegovačke i nemačke kulture. Odskora Novosađanin, čiju biografiju su bitno odredili Sarajevo i Berlin, dobio je nedavno nemačku književnu nagradu „Rajner Kunce“.
Pojedini značajni pesnici smatrali su da je prevođenje poezije nemoguća misija, ali šta bismo mi znali o svetskoj poeziji da nema prevoda? Zato Stevan Tontić pravi duhovne mostove između jezika i kultura.
Austrijska izdavačka kuća Drava objavila je u ediciji „Srpska lirika“ dvojezični izbor poezije Stevana Tontića. „Svakodnevni smak svijeta“ na reprezentativan način predstavlja ukupno delo ovog značajnog pesnika.
Pisanje u egzilu bila je tema jednog od brojnih okruglih stolova koji su održani tokom Sajma knjiga u Lajpcigu. O tome za Dojče vele govore Žarko Radaković, Stevan Tontić i David Albahari.
Iz Stevana Tontića, Krajišnika rođenog u selu koje više ne postoji, predratnog Sarajlije po opredeljenju, a potom nemačkog egzilanta, nevoljkog povratnika na mesto traume, Novosađanina po izboru i konačno – značajnog pesnika ovog jezika, dosledno su svih ovih decenija koliko sam ga znao, zračile čestitost i - uprkos svemu - vera u poeziju. Te osobine bile su dodatno prožete prirodnom gospodstvenošću. Odbijao je, na gotovo staromodan način, da razdvoji etičko i estetsko. Nije se udvarao, nije vređao, nije zagovarao ni činio zlo. Moralna vertikala, retko viđena u svetu književnih egocentrika, proisticala je iz srži njegovog bića. Neki od njegovih najboljih prijatelja pokazali su se baš u najgorim časovima njegova života kao moralni liliputanci. Gorčinu zbog takvih izdaja nosio je kroz svet pokušavajući da ih shvati kao paradoksalan sudbinski dar.
On je, kao i mnogi ljudi iz Bosne, bio duboko ranjen ratom i bratoubilaštvom: Bošnjake i Hrvate nije doživljavao samo kao obogaćujuće Drugo, već kao braću. Kad se vratio u Sarajevo, novokomponovani, čaršijski, estradnopolitički nacionalizam takođe mu nije garantovao da se zaista vratio kući. A niko nije mogao da mu vrati onu izgubljenu, bolju Bosnu koja živi u svima nama.
U suštini, Stevu je kroz život pratilo duboko tragično osjećanje života koje je on nosio kao metafizički krst uz puno pesničkog umeća i ljudske plemenitosti. Ostaje mi samo da kažem – zbogom Stevo, i hvala za sve.
Stevan Tontić (Grdanovci kod Sanskog Mosta 1946 – Novi Sad 2022).
Od prve knjige (Nauka o duši i druge vesele priče, Sarajevo 1970) objavio je tridesetak pesničkih, esejističkih i proznih naslova, priredio je niz antologija. Njegove knjige su prevedene na desetak jezika.
S nemačkog na srpski preveo je, između ostalog, knjige Petera Huhela (nagrada „Miloš N. Đurić“), Gintera Ajha, Kriste Volf, Gintera Kunerta, Kristofa Mekela, Riharda Pitrasa, Saida, Andri Bajelera, Uvea Kolbea, Žužane Gaze, Jirgena Izraela, Petera Felkera, Andre Šinkela, Jana Vagnera, Nikolasa Borna, Tomasa Rozenlehera. Dobitnik je niza značajnih domaćih i međunarodnih nagrada - poslednje dve su Nagrada „Rajner Kunce“ (Reiner-Kunze-Preis) u Nemačkoj, 2019. kao i Disova nagrada, 2021. u Srbiji.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.
.jpg)
